Veneracija

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Veneracija Sv. Konrada od Pjačence (San Korado)

Veneracija (latinski veneratio, grčki τιμάω, timao), ili venecaja svetaca, je čin poštovanja sveca, osobe za koju je bilo utvrđeno da ima visok stepen pobožnosti i svetosti.[1] Anđeli su u mnogim religijama poštovani u sličnoj meri. Filološki, „venerisati” dolazi od latinskog glagola, venerare, što znači posmatrati s poštovanjem i respektom. Veneraciju svetaca formalno ili neformalno sprovode pripadnici nekih grana svih glavnih religija, uključujući hrišćanstvo, judaizam,[2] hinduizam,[3] islam,[4] i budizam.[1][3]

U okviru hrišćanstva, veneraciju vrše grupe poput istočne pravoslavne crkve, rimokatoličke i istočne katoličke crkve, koje sve imaju različite postupke kanonizacije ili glorifikacije. U katoličkim i pravoslavnim crkvama, veneracija se iskazuje klanjanjem s poštovanjem ili krštenjem rukom pred ikonama, relikvijama ili kipovima sveca, ili odlaskom na hodočašće na mesta povezana sa svecima. Generalno, protestanti ne praktikuju veneraciju.

Hinduizam ima dugu tradiciju veneracije svetaca, izraženu prema raznim guruima i učiteljima svetosti, kako živim, tako i mrtvim. Razne grane budizma uključuju formalno liturgijsko poštovanje svetaca, pri čemu je mahajanski budizam klasifikovao stepene svetosti.[1][3]

U islamu, veneraciju svetaca praktikuju mnoge pristaše tradicionalnog sunitskog islama (sunitski sufiji, na primer) i šiitskog islama, i to se čini mnogim delovima sveta kao što su Turska, Egipat, južna Azija i jugoistočna Azija.[5][6] Ostale sekte, poput vehabista itd, ne prihvataju tu praksu.[7]

U judaizmu ne postoji klasično ili formalno priznavanje svetaca, ali postoji duga istorija poštovanja prema biblijskim herojima i mučenicima. U nekim regionima, na primer u judaizmu u Maroku, postoji duga i rasprostranjena tradicija veneracije svetaca.[1][2][3]

Judaizam[уреди | уреди извор]

Dok ortodoksni i organizovani judaizam sam po sebi ne toleriše poštovanje svetaca, veneracija i hodočašće na mesta sahrane svetih jevrejskih vođa je drevni deo tradicije.[8]

Danas je uobičajeno za neke Jevreje da posećuju grobove mnogih pravedoljubivih jevrejskih vođa.[9] Tradicija je posebno jaka među marokanskim Jevrejima i Jevrejima sefardskog porekla, mada to čine i neki aškenaski Jevreji. Ovo se posebno odnosi na Izrael, gde je sahranjeno mnogo svetih jevrejskih vođa. Pećina Patrijarha u Hebronu, Račelova grobnica u Vitlejemu i Majmonida u Tiberiju su primeri mesta sahrane koja privlače velika hodočašća u Izraelu.[1][2] U Americi je jedini takav primer grobnica rabina Menačema Mendela Šnirsona, u Ohelu, na groblju u Kvinsu, gde je sahranjen zajedno sa svojim svekrom. Tokom svog života, sam Šnirson često je posećivao grob (Ohel) svog svekra, gde je čitao pisma i pisao molitve, i postavljao ih na grob.[10] Danas posetioci Šnirsonovog groba obuhvataju Jevreje ortodoksnog, reformskog i konzervativnog porekla, kao i nejevreje.[11][12] Posetioci obično izgovaraju molitve psalmi i sa sobom donose molitve ispisane na komadima papira, koje se potom pocepaju i ostavljaju na grobu.[13][14][15]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Lindsay Jones, ур. (2005). Thomson Gale Encyclopedia of Religion (на језику: таџички). Sainthood (Second изд.). Macmillan Reference USA. стр. 8033. 
  2. 2,0 2,1 2,2 "Veneration of saints is a universal phenomenon. All monotheistic and polytheistic creeds contain something of its religious dimension... " Issachar Ben-Ami (1998). Saint Veneration Among the Jews in Morocco. Wayne State University Press. стр. 13. ISBN 978-0-8143-2198-0. Приступљено 7. 9. 2012. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Werner Stark (1966). Sociology of Religion. Taylor & Francis. стр. 367. GGKEY:ZSKE259PDZ9. Приступљено 7. 9. 2012. 
  4. ^ Florian Pohl (1. 9. 2010). Modern Muslim Societies. Marshall Cavendish. стр. 294—295. ISBN 978-0-7614-7927-7. Приступљено 7. 9. 2012. 
  5. ^ „Sufi Islam”. »Although frequently characterized as the mystical component of Islam, there are also "Folklorist" Sufis, and the "Traditional" Sufis...Sufism is characterized by the veneration of local saints and by brotherhoods that practice their own rituals.« 
  6. ^ „Of saints and sinners: The Islam of the Taliban is far removed from the popular Sufism practised by most South Asian Muslims”. The Economist. 18. 12. 2008. »In its popular form, Sufism is expressed mainly through the veneration of saints...South Asia is littered with the tombs of those saints. They include great medieval monuments, like the 13th-century shrine of Khwaja Moinuddin Chisti, founder of South Asia’s pre-eminent Sufi order, in Ajmer. But for every famous grave, there are thousands of roadside shrines, jutting into Delhi’s streets, or sprinkled across the craggy deserts of southern Pakistan.« 
  7. ^ Kim Murphy (8. 5. 2003). „Saudi Shiites Take Hope From Changes Next Door”. Los Angeles Times. »while most Sunnis view them as fellow, though possibly misguided, Muslims, Shiites are regarded as infidels by the Saudi religious establishment, which adheres to the ultraconservative and austere variation of Sunni faith known as Wahhabism. Saudi religious leaders see the Shiite veneration of saints and shrines, celebration of the prophet Muhammad's birthday and other rituals as sinful.« 
  8. ^ "....the veneration of, and pilgrimages to, saints were part of an ancient Jewish tradition." Sharot, Stephen (1976). Judaism: A Sociology. New York: Holmes & Meier Publishers. стр. 42. 
  9. ^ "The life of these, mainly Sephardi and Oriental (Mizrahi) communities, is marked by an unself-conscious and unquestioning commitment to deeply rooted values, where legalism often yields to common sense, and mystical piety plays an integral part, visible in such practices as veneration of tombs of patriarchs and saints, often associated with pilgrimage." De Lange, Nicholas (2000). An Introduction to JudaismНеопходна слободна регистрација. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 69. 
  10. ^ David M. Gitlitz & Linda Kay Davidson (2005). Pilgrimage and the Jews. Praeger. стр. 118—120. ISBN 978-0275987633. 
  11. ^ The New York Observer, Editorial, 07/08/14. "Rebbe to the city and Rebbe to the world".
  12. ^ Shmuley Boteach, "Cory Booker the Spiritual Senator", 10/18/13
  13. ^ Kilgannon, Corey (20. 6. 2004). „Lubavitchers Mark 10 Years Since Death of Revered Rabbi”. The New York Times. Приступљено 19. 1. 2010. 
  14. ^ Horowitz, Craig (19. 6. 1995). „Beyond Belief”. New York Magazine: 42. Приступљено 20. 2. 2012. 
  15. ^ Identifying Chabad : what they teach and how they influence the Torah world. (Revised [ed.]. изд.). [Illinois?]: Center for Torah Demographics. 2007. стр. 81,103,110,111. ISBN 978-1411642416. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]