Vojislav Vojinović

Из Википедије, слободне енциклопедије
Vojislav Vojinović
Место рођења Краљевина Србија у средњем веку
Датум смрти 1363.
Место смрти Српско царство
Династија Војиновићи
Отац Војвода Војин
Супружник Гојислава Војиновић
Потомство Добривој Војислављевић, Стефан Војислављевић
велики кнез
Период 1349-1363
Претходник Војвода Војин
Наследник Гојислава Војиновић
Grb Vojinovica štit.png
Srpsko carstvo 1360. godine, u vreme cara Uroša, sa teritorijama oblasnih gospodara
Zemlja Vojislava Vojinovića do 1363. godine

Vojislav Vojinović je bio sin vojvode Vojina i jedan od prvih oblasnih gospodara u Srpskom carstvu.

Gospodario je predelima između Drine i Jadranskog mora. NJegova oblast je u najvećem obimu zahvatala teritoriju između Rudnika, Drine, Popovog Polja, Dubrovačke republike, Boke i Kosova.[1] Kako je poticao iz uticajne vlasteoske porodice, Vojislav je svoju političku karijeru počeo na dvoru cara Dušana, pa se tako već oko 1350. godine pominje kao stavilac.[2], a pred kraj Dušanove vladavine je ponio i titulu kneza[3] Za vrijeme vladavine cara Uroša Vojislav postaje najmoćniji velikaš i nosi titulu humskog kneza.

Poreklo[уреди]

Vojislav Vojinović je bio član uticajne feudalne porodice. Njegov otac Vojin, rodonačelnik Vojinovića, bio je vojvoda i jedan od najistaknutijih velmoža iz vremena Stefana Dečanskog.[4] Vojislav je imao i dvojicu starije braće, Miloša i Altomana. Među Vojinovićima, Miloš je bio najstariji i već 1333. se pominje kao učesnik u pregovorima kralja Dušana i dubrovačke opštine, vezanim za ustupanje Stona. Drugi Vojinov sin, Altoman, 1347. godine bio je župan u okolini Dubrovnika.[5] Sve ovo svedoči da su Vojinovići bili ugledna feudalna porodica za vreme vladavine Stefana Dušana.

Počeci političke karijere i formiranje oblasti[уреди]

Vojislav Vojinović je svoju političku karijeru počeo na dvoru Stefana Dušana, gde se oko 1350. godine pominje kao stavilac. Uporedo sa političkom karijerom on je radio i na formiranju svoje feudalne oblasti. Taj proces kao i kod ostalih feudalnih gospodara tekao je postepeno. Vojislav je imao svoje vlastelinstvo i za vreme Stefana Dušana, ali se o tome ništa pouzdano ne zna. Postoji pomen u „Diversa cancelarie“ od 14. januara 1345. da se Svinjarevo nalazi u „in terrno Voyslavi Voyinovich“.[6] Međutim, kako ovo mesto nije ubicirano, ostaju nepoznati obim i veličina Vojislavljevog prvobitnog poseda.

Jezgro Vojislavljeve prvobitne oblasti zasigurno predstavlja baština porodice Vojinović. Naim Miloš Vojinović, kome je predstojala sjajna karijera na dvoru Stefana Dušana, umro je veoma mlad. Altoman, koji je posle smrti ostavio veliki posed i maloletnog sina Nikolu, poslednji put se pominje 1359. godine.[7] Vojislav je svojoj oblasti pridružio najveći, deo ako ne i sav Altomanov posed.

Rat sa Dubrovačkom republikom i vrhunac Vojislavljeve moći[уреди]

Političke prilike u susjedstvu oblasti Vojislava Vojinovića su se izmjenile kada je početkom 1358. godine, 18. februara, u Zadru sklopljen mir između Mletačke republike i Ugarske. Ovim mirom je Mletačka republika izgnana sa istočne obale Jadranskog mora, a Dubrovnik je postao podanik tada najvećeg neprijatelja srpske države Ludviga I, kralja Ugarske. Ova činjenica dala je formalno-pravni osnov Vojislavu da počne svoj sukob sa Dubrovačkom republikom. Teritorija humskog kneza, Vojislava, je postala granična oblast, neka vrsta krajine, [8] prema Ugarskoj, što je Vojislavu dalo još veći uticaj na srpskom dvoru. Celom kopnenom stranom Dubrovačka republika se naslanjala na na posed humskog kneza,[9] što je Dubrovčane stavljalo u težak položaj. Međutim, do rata nije došlo tako brzo. Sitne pogranične čarke i nesporazumi su polovinom 1358. godine izglađeni tako što su Dubrovčani poslali knezu Vojislavu darove u vrednosti od 400 perpera.

Sredinom jula 1359. godine se ugarska vojska povukla sa teritorija Srpske države, a neposredno potom je počeo sukob Vojislava i Dubrovčana. Naime, Vojislav je, kao humski knez, tražio od Republike Sv. Vlaha da mu preda Stonski Rat, jer je Ston bio „sedište humskih kneževa“.[10] U namjeri da umire Vojislava i odgovore ga od rata Dubrovčani su poslali Dživa Pavla Gundulića.[тражи се извор] Međutim, ova Gundulićeva misija je bila bez uspeha i očekivao se rat.

Ratovao je u dva maha (1359—60 i 1361—62) protiv Dubrovnika. U sklapanju mira posrednik je bio car Uroš.

Vojislav Vojinović je umro 1363, a njegova udovica sa još nepunoletnim sinovima nije se mogla održati na njegovim zemljama. Istisnuo ju je 1367/68. Vojislavov sinovac Nikola Altomanović, kojim se porodica Vojinovića gasi.

Референце[уреди]

  1. R.Mihaljčić, Kraj Srpskog Carstva,SKZ, Beograd. (1975). стр. 36.
  2. M.Dinić, O Nikoli Altomanoviću, SKA. (1932). стр. 3.
  3. Distributiones testamentorum, vol. 3, f. 16
  4. M. Dinić, O Nikoli Altomanoviću, SKA, Beograd, 1932,pp. 3.
  5. R. Mihaljčić, Kraj Srpskog carstva, SKZ, Beograd. (1975). стр. 34.
  6. M. Dinić, O Nikoli Altomanoviću, Ska, Beograd, (1932). стр. 4, nap. 10
  7. Debita Noarie,4, f.78'
  8. R. Mihaljčić, Kraj Srpskog carstva, SKZ, Beograd. (1975). стр. 38.
  9. R. Mihaljčić, Kraj Srpskog Carstva, SKZ, Beograd. (1975). стр. 38.
  10. Monumenta Ragusina II. стр. 280.