Vojna strategija

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Vojna strategija je skup ideja koje sprovode vojne organizacije za ostvarivanje željenih strateških ciljeva.[1] Pojam strategija, koji je izveden iz grčke reči strategos, ušao je u upotrebu tokom 18. veka,[2] i u to vreme je imao uže značenje kao „umetnost generala”,[3] ili „umetnost rukovođenja” trupama.[4] Vojna strategija se bavi planiranjem i vođenjem kampanja, kretanjem i raspoređivanjem snaga i obmanom neprijatelja.

Otac modernih zapadnih strateških studija, Karl fon Klauzevic (1780-1831), vojnu strategiju je definisao kao „korišćenje bitki za okončavanje rata”. Definicija B. H. Lidela Harta stavila je manje naglaska na bitke, definišući strategiju kao „umetnost distribucije i primene vojnih sredstava radi ispunjenja ciljeva politike”.[5] Stoga su obojica dala prednost političkim ciljevima nad vojnim ciljevima.

Sun Cu (544-496 pne) često se smatra ocem istočne vojne strategije i snažno je uticao na kinesku, japansku, korejsku i vijetnamsku istorijske i moderne ratne taktike.[6] Sun Cuovo Umeće ratovanja je postalo popularno i praktično je korišteno i u zapadnom društvu. Ono nastavlja da utiče na mnoga takmičarska nastojanja u Aziji, Evropi i Americi, uključujući kulturu, politiku,[7][8] i poslovanje,[9] kao i moderno ratovanje. Istočna vojna strategija razlikuje se od zapadne, jer se više fokusira na asimetrično ratovanje i obmane.[6]

Strategija se razlikuje od taktike, u tome da se strategija odnosi na upošljavanje svih vojnih sposobnosti jedne države putem visokog nivoa i dugoročnog planiranja, razvoja i nabavki radi garantovanja bezbednosti ili pobede. Taktika je vojna nauka koja se koristi za osiguranje ciljeva definisanih kao deo vojne strategije; posebno metoda kojima se ljudi, oprema, letelice, brodovi i oružje koriste i usmeravaju protiv neprijatelja.[10]

Osnove[уреди | уреди извор]

Vojna strategija je planiranje i sprovođenje borbe između grupa naoružanih protivnika. Strategija, koja je potdisciplina ratnih dejstava i spoljne politike, glavno je sredstvo za osiguranje nacionalnih interesa. Ona je šira u pogledu perspektive od vojne taktike, koja uključuje raspoređivanje i manevar jedinica na određenom moru ili bojnom polju,[11] ali je uža od velike strategije koja se inače naziva nacionalnom strategijom, a koja je sveukupna strategija najvećih organizacija poput nacionalna država, konfederacija ili međunarodnih saveza, i uključuje upotrebu diplomatskih, informacionih, vojnih i ekonomskih resursa. Vojna strategija obuhvata upotrebu vojnih resursa, kao što su ljudi, oprema i informacije protiv neprijateljskih resursa radi sticanja nadmoći ili smanjenja protivnikove volje za borbom, razvijene na osnovu recepata vojne nauke.[12]

NATO-va definicija strategije je „predstavljanje načina na koji treba razvijati i primenjivati vojnu silu radi postizanja nacionalnih ciljeva ili ciljeva grupe nacija”.[13] Strategija se može podeliti na veliku strategiju, geopolitičku po obimu i vojnu strategiju, koja ciljeve geopolitičke politike pretvara u vojno ostvarljive ciljeve i kampanje. Feldmaršal Vikont Alanbruk, načelnik imperijalnog generalštaba i kopredsednik komiteta kombinovanih šefova odoblja anglo-američkih snaga tokom većeg dela Drugog svetskog rata, opisao je umetnost vojne strategije kao: „... izvesti iz [političkog] cilja seriju vojnih objektiva koje treba ostvariti: proceniti ove objektive prema vojnim zahtevima koje stvaraju i preduslovima koje će verovatno zahtevati njihovo postizanje: da se usklade raspoloživi i potencijalni resursi sa zahtevima i da se iz ovog procesa formira koherentan obrazac prioriteta i racionalan tok delovanja.”[14] Feldmaršal Montgomeri je to sažeo na sledeći način: „Strategija je veština distribucije i primene vojnih sredstava, poput oružanih snaga i zaliha, radi ispunjenja ciljeva politike. Taktika predstavlja raspoređivanje i kontrolu vojnih snaga i tehnika u stvarnim borbama. Ukratko: strategija je veština vođenja rata, taktika - umetnost borbe.”[15]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gartner (1999), p. 163
  2. ^ Carpenter (2005), p. 25
  3. ^ Matloff (1996), p. 11
  4. ^ Wilden (1987), p. 235
  5. ^ Liddell Hart, B. H. Strategy London:Faber, 1967 (2nd rev ed.) p. 321
  6. 6,0 6,1 Matti Nojonen, Jymäyttämisen taito. Strategiaoppeja muinaisesta Kiinasta. [Transl.: The Art of Deception. Strategy lessons from Ancient China.] Gaudeamus, Finland. Helsinki 2009. ISBN 978-952-495-089-3.
  7. ^ Scott, Wilson (7. 3. 2013), „Obama meets privately with Jewish leaders”, The Washington Post, Washington, DC, Архивирано из оригинала на датум 24. 7. 2013, Приступљено 22. 5. 2013 
  8. ^ „Obama to challenge Israelis on peace”, United Press International, 8. 3. 2013, Приступљено 22. 5. 2013 
  9. ^ Garner, Rochelle (16. 10. 2006), „Oracle's Ellison Uses 'Art of War' in Software Battle With SAP”, Bloomberg, Архивирано из оригинала на датум 11. 4. 2012, Приступљено 18. 5. 2013 
  10. ^ „Strategy vs. Tactic”. diffen.com. Приступљено 30. 9. 2014. 
  11. ^ Headquarters, Department of the Army (27. 2. 2008). FM 3–0, Operations (PDF). Washington, DC: GPO. ISBN 9781437901290. OCLC 780900309. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 02. 12. 2012. Приступљено 31. 8. 2013. 
  12. ^ School of Advanced Air and Space Studies.
  13. ^ AAP-6(V) NATO Glossary of Terms and Definitions
  14. ^ British Defence Doctrine, Edition 3, 2008
  15. ^ Field-Marshal Viscount Montgomery of Alamein, A History of Warfare, Collins. London, 1968

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Carpenter, Stanley D. M., Military Leadership in the British Civil Wars, 1642-1651: The Genius of This Age, Routledge, 2005.
  • Chaliand, Gérard, The Art of War in World History: From Antiquity to the Nuclear Age, University of California Press, 1994.
  • Gartner, Scott Sigmund, Strategic Assessment in War, Yale University Press, 1999.
  • Heuser, Beatrice, The Evolution of Strategy: Thinking War from Antiquity to the Present (Cambridge University Press, 2010), ISBN 978-0-521-19968-1.
  • Matloff, Maurice, (ed.), American Military History: 1775-1902, volume 1, Combined Books, 1996.
  • May, Timothy. The Mongol Art of War: Chinggis Khan and the Mongol Military System. Barnsley, UK: Pen & Sword, 2007. ISBN 978-1844154760.
  • Wilden, Anthony, Man and Woman, War and Peace: The Strategist's Companion, Routledge, 1987.
  • The US Army War College Strategic Studies Institute publishes several dozen papers and books yearly focusing on current and future military strategy and policy, national security, and global and regional strategic issues. Most publications are relevant to the International strategic community, both academically and militarily. All are freely available to the public in PDF format. The organization was founded by General Dwight D. Eisenhower after World War II.
  • Black, Jeremy, Introduction to Global Military History: 1775 to the present day, Routledge Press, 2005.
  • D'Aguilar, G.C., Napoleon's Military Maxims, free ebook, Napoleon's Military Maxims.
  • Freedman, Lawrence. Strategy: A History (2013) excerpt
  • Holt, Thaddeus, The Deceivers: Allied Military Deception in the Second World War, Simon and Schuster, June, 2004, hardcover, 1184 pages, ISBN 0-7432-5042-7.
  • Tomes, Robert R., US Defense Strategy from Vietnam to Operation Iraqi Freedom: Military Innovation and the New American Way of War, 1973–2003, Routledge Press, 2007.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

  • Медији везани за чланак Vojna strategija на Викимедијиној остави