Voltametrija

Из Википедије, слободне енциклопедије
Linearna promena potencijala
Potencijal kao funkcija vremena anodne voltametrije

Voltametrija je klasa elektroanalitičkih metoda koja se koristi u analitičkoj hemiji i raznim industrijskim procesima. U voltametriji se informacija o analitu dobija merenjem struje dok se potencijal varira.[1][2]

Tri elektrodni sistem[уреди]

Tri elektrodni sistem: (1) radna elektroda; (2) pomoćna elektroda; (3) referentna elektroda

Voltametrijski eksperimenti ispituje polu ćelijsku reaktivnost analita. Voltametrija je studija struje u funkciji primenjenog potencijala.

Krive I = f(E) se nazivaju voltamogrami. Potencijal se arbitrarno varira bilo stepen po stepen ili kontinuirano, i vrednost struje se meri kao zavisna promenljiva. Suprotan pristup, tzv. amperometrija, je takođe moguć ali nije uobičajen.

Oblik krivih zavisi od brzine varijacije potencijala (priroda pokretačka snaga) i od toga da li se rastvor meša ili je u mirovanju (maseni transfer).

Većina eksperimenta kontroliše potencijal (volt) elektrode u kontaktu sa analitom, dok se meri rezultujuća struja (amper).[3]

Za izvođenje eksperimenta potrebne su najmanje dve elektrode. Na radnu elektrodu koja dolazi u kontakt sa analitom se mora primeniti željeni potencijal na kontrolisani način da bi se omogućio prenos naelektrisanja na i sa analita. Druga elektroda je drugi deo ćelije. Ona mora da ima poznat potencijal kojim se podešava potencijal radne elektrode. Ona isto tako balansira naelektrisanje dodato ili uklonjeno sa radne elektrode. Iako je ovo održiva postava, ona ima niz nedostataka. Najznačajniji od njih je da je veoma teško da se održi konstantni potencijal elektrode.

Da bi se rešio ovaj problem, uloge snabdevanja elektronima i referentnog potencijal su podeljene između dve zasebne elektrode. Referentna elektroda je polovina ćelije sa poznatim redukcionim potencijalom. Njena jedina uloga je da deluje kao referenca u merenju i kontroli potencijala radne elektrode. On ne sprovodi struju. Pomoćna elektroda sprovodi struju neophodnu za balansiranje struje radne elektrode. Da bi se to ostvarilo, pomoćna elektroda će ćesto poprimiti ekstremne potencijala na granicama opsega rastvarača, gde ona oksidiše ili redukuje rastvarač ili podržavajući elektrolit. Ove elektrode, radna, referentna i pomoćna sačinjavaju moderne tri elektrodne sisteme.

Reference[уреди]

  1. Kissinger, Peter; William R. Heineman (23. 1. 1996.). Laboratory Techniques in Electroanalytical Chemistry, Second Edition, Revised and Expanded (2 ed.). CRC. ISBN 0-8247-9445-1. 
  2. Zoski, Cynthia G. (7. 2. 2007.). Handbook of Electrochemistry. Elsevier Science. ISBN 0-444-51958-0. 
  3. Bard, Allen J.; Larry R. Faulkner (18. 12. 2000.). Electrochemical Methods: Fundamentals and Applications (2 ed.). Wiley. ISBN 0-471-04372-9. 

Literatura[уреди]

  • Reinmuth, W. H. (1. 11. 1961.). „Theory of Stationary Electrode Polarography”. Analytical Chemistry 33 (12): 1793–1794. DOI:10.1021/ac60180a004. 
  • Skoog, Douglas A.; Donald M. West, F. James Holler (1995). Fundamentals of Analytical Chemistry (7th ed.). Harcourt Brace College Publishers. ISBN 0-03-005938-0. 
  • Zanello, P. (2003). Inorganic Electrochemistry: Theory, Practice, and Application (1 ed.). Royal Society of Chemistry. ISBN 0-85404-661-5. 

Vidi još[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]