Wi-Fi хотспот
Wi-Fi хотспот је физичка локација на којој корисници могу да остваре приступ Интернету, најчешће коришћењем Wi-Fi технологије, преко бежичне локалне мреже (WLAN) која је повезана са интернет провајдером путем рутера.[1]
Јавне хотспот локације могу бити успостављене од стране привредних субјеката ради коришћења од стране корисника, као што су кафићи или хотели. Овакви хотспотови се најчешће заснивају на бежичним приступним тачкама које су конфигурисане да обезбеде приступ Интернету,[2] уз одређени ниво контроле од стране власника простора. У најједноставнијем облику, објекти који већ имају широкопојасни Интернет могу омогућити јавни бежични приступ конфигурисањем приступне тачке и рутера, при чему један бежични рутер може објединити обе функције.[3]
Приватни хотспот, који се често назива и тетеринг, може бити подешен на паметном телефону или таблету који има активан пакет мобилних података, како би се другим уређајима омогућио приступ Интернету. Повезивање се може вршити путем лозинке, Bluetooth везе, USB кабла или преко протокола за дељење везе, укључујући и случајеве када су оба уређаја повезана на исту Wi-Fi мрежу која сама по себи нема интернет приступ. Слично томе, Bluetooth или USB OTG могу се користити за дељење интернет везе са мобилног уређаја на уређај који нема сопствену Wi-Fi или мобилну мрежну функционалност.[1]
Употребе
[уреди | уреди извор]Корисници могу приступити бежичној мрежи путем лаптопа или других преносивих уређаја. Према интерактивној мапи из 2014. године, која је заснована на подацима аналитичке компаније Maravedis Rethink, у децембру 2014. године у свету је постојало око 46 милиона хотспотова, од чега је више од 22 милиона било доступно за роминг. Више од 10.900 хотспотова налазило се у возовима, авионима и на аеродромима, док је преко 8,5 милиона било такозваних брендираних хотспотова, као што су они у малопродајним објектима, кафићима и хотелима. Регион са највећим бројем јавних хотспотова била је Европа, затим Северна Америка и Азија.[3]
Библиотеке широм Сједињених Америчких Држава увеле су програме позајмљивања хотспот уређаја како би омогућиле приступ онлајн библиотечким услугама корисницима који немају кућни Интернет или не могу да га приуште.[1] Њујоршка јавна библиотека спровела је један од највећих оваквих програма, са више од 10.000 уређаја датих на коришћење. Слични програми постоје и у савезним државама Канзас, Мејн и Оклахома, као и у појединачним библиотекама широм земље.[1]
Wi-Fi позиционирање представља метод геолокације који се заснива на положају оближњих хотспотова.[1]
Безбедносни проблеми
[уреди | уреди извор]Безбедност представља значајно питање у вези са јавним и приватним хотспотовима. Постоје три основна нивоа потенцијалних ризика. Први је бежична веза између корисничког уређаја и приступне тачке, која може бити шифрована како би се спречило прислушкивање или напади посредника. Други је сам хотспот, где се шифровање WLAN-а завршава и саобраћај даље може бити нешифрован унутар мреже. Трећи ниво односи се на жичану везу између хотспота и мрежне инфраструктуре интернет провајдера.[1]
У зависности од подешавања јавног хотспота, његов пружалац може имати приступ метаподацима и садржају коме корисници приступају. Као један од начина коришћења Интернета преко хотспота са непознатим безбедносним мерама наводи се употреба енкрипције од краја до краја, као што су HTTPS и SSH протоколи.[3]
Поједини хотспотови захтевају аутентификацију корисника, али то не спречава нужно надгледање мрежног саобраћаја помоћу алата за анализу пакета.[3]
Неки произвођачи нуде могућност преузимања софтвера који омогућава WPA подршку, што може бити у сукобу са корпоративним WLAN конфигурацијама које користе сопствена решења.[3]
Стандард Opportunistic Wireless Encryption (OWE) омогућава шифровану комуникацију у отвореним Wi-Fi мрежама, у складу са WPA3 стандардом, али још увек није широко примењен.[3]
Локације
[уреди | уреди извор]Јавни хотспотови се често налазе на аеродромима, у књижарама, кафићима, робним кућама, хотелима, болницама, библиотекама, ресторанима, тржним центрима, железничким станицама и другим јавним просторима. Многе школе и универзитети такође имају бежичне мреже на својим кампусима.[3]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Ngo, Dong (30. 10. 2012). „Networking buying guide”. Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ Dragojević, Jelena. „Kako funkcioniše mobilni hotspot?”. Inflacija.Me.
- ^ а б в г д ђ е Kotaru, Manikanta; Joshi, Kiran; Bharadia, Dinesh; Katti, Sachin (2015-01-01). „SpotFi”. Proceedings of the 2015 ACM Conference on Special Interest Group on Data Communication. SIGCOMM '15. New York, NY, USA: ACM. стр. 269—282. ISBN 978-1-4503-3542-3. S2CID 8728165. doi:10.1145/2785956.2787487.
