Zmijski ujed

С Википедије, слободне енциклопедије
Zmijski ujed
Snake Bite injury.jpg
Ujed zvečarke na stopalu devetogodišnje devojčice u Venecueli
SpecijalnostiUrgentna medicina
SimptomiDve probojne rane, crvenilo, oteklina, jak bol u oblasti uboda[1][2]
KomplikacijeKrvarenje, zatajenje bubrega, jaka alergijska reakcija, umiranje tkiva oko ujeda, problemi s disanjem, amputacija[1][3]
UzrociZmije[1]
Faktori rizikaManuelni rad na otvorenom (poljoprivreda, šumarstvo, građevina)[1][3]
PrevencijaZaštitna obuća, izbegavanje oblasti gde zmije žive, ne rukovanje zmijama[1]
LečenjeIspranje rane sapunom i vodom, antivenom[1][4]
PrognozaZavisi od tipa zmije[5]
FrekvencijaDo 5 miliona godinšnje[3]
Smrtnost94.000–125.000 godišnje[3]

Zmijski ujed je povreda izazvana ujedom zmije, posebno otrovnih zmija.[6] Čest znak ugriza otrovne zmije je prisustvo dve probojne rane od životinjskih očnjaka.[1] Ponekad se može javiti ubrizgavanje otrova od ugriza.[3] To može rezultirati crvenilom, oticanjem i jakim bolovima u predelu rane, što može potrajati i sat vremena.[1][2] Može doći do povraćanja, zamagljenog vida, peckanja udova i znojenja.[1][2] Većina ugriza je na šakama, rukama ili nogama.[2][7] Strah nakon ugriza je čest sa simptomima tahikardije i osećaja nesvesti.[2] Venom može da izazove krvarenje, zatajenje bubrega, ozbiljnu alergijsku reakciju, smrt tkiva oko ugriza, ili probleme sa disanjem.[1][3] Ugrizi mogu rezultirati gubitkom ekstremiteta ili drugim hroničnim problemima.[3] Ishod zavisi od vrste zmije, oblasti tela koju je ugrizla, količine ubrizganog venoma i opšteg zdravlja ugrizene osobe.[5] Problemi su često teži kod dece nego kod odraslih, zbog manje veličine tela.[3][8][9]

Zmije ugrizaju kao metod lova i kao sredstvo zaštite.[10] Faktori rizika za ujede uključuju manuelni rad na otvorenom, kao što su poljoprivredne aktivnosti, šumarstvo i građevinarstvo.[1][3] Zmije koje obično učestvuju u trovanjima uključuju pripadnike familije Elapidae (poput krajtova, kobri i mambi), Viperidae i morske zmije.[4] Većina zmijskih vrsta nema otrov i ubija svoj plen tako što ga stisne.[2] Otrovne zmije mogu se naći na svim kontinentima, osim na Antarktika.[10] Određivanje vrste zmije koja je izazvala ujed često nije moguće.[4] Svetska zdravstvena organizacija navodi da su ugrizi zmija „zanemareno pitanje javnog zdravlja u mnogim tropskim i suptropskim zemljama”.[9]

Prevencija ujeda zmija može uključivati nošenje zaštitne obuće, izbegavanje područja u kojima žive zmije i ne rukovanje zmijama.[1] Lečenje delom zavisi od vrste zmije.[1] Preporučuje se pranje rana sapunom i vodom i držanje uda nepokretnim.[1][4] Pokušaj isisavanja otrova, rezanje rana nožem ili korišćenje turniketa nije preporučljivo.[1] Antivenom je efikasan u sprečavanju smrti od ujeda; međutim, antivenomi često imaju nuspojave.[3][11] Vrsta potrebnog antivenoma zavisi od vrste zmije koja je uključena.[4] Kada je vrsta zmije nepoznata, antivenom se često daje na osnovu vrsta za koje se zna da se nalaze u nekom području.[4] U nekim delovima sveta teško je dobiti pravi tip antivenoma i to delimično doprinosi tome da ponekad ne funkcionišu.[3] Dodatno pitanje su troškovi ovih lekova.[3] Antivenom ima malo uticaja na područje oko samog ugriza.[4] Ponekad je takođe potrebno podržati disanje osobe.[4]

Broj otrovnih ujeda zmija koji se javljuju svake godine može biti i do pet miliona.[3] Rezultat je oko 2,5 miliona trovanja i 20.000 do 125.000 smrtnih slučajeva.[3][10] Učestalost i težina ujeda uveliko variraju u različitim delovima sveta.[10] Najčešće se javljaju u Africi, Aziji i Latinskoj Americi,[3] pri čemu su ruralne oblasti izložene u većoj meri.[3][9] Smrti su relativno retke u Australiji, Evropi i Severnoj Americi.[10][11][12] Na primer, u Sjedinjenim Državama, oko sedam do osam hiljada ljudi godišnje biva ugrizeno otrovnim zmijama (oko jednog na 40 hiljada ljudi), a umre oko pet ljudi (oko jedne smrti na 65 miliona ljudi).[1]

Znaci i simptomi[уреди | уреди извор]

Jaka nekroza tkiva nakon envenomacije vrste Bothrops asper koja je zahteva amputaciju iznad kolena. Osoba je bila 11-godišnji dečak, ugrižen dve nedelje ranije u Ekvadoru, koji je bio lečen samo antibioticima.[13]
Najčešći simptomi bilo koje vrste zmijske envenomacije.[14][15][16] Međutim, postoje velike razlike u simptomima između ujeda različitih vrsta zmija.[14]

Najčešći simptom svih uboda zmija je poražavajući strah, koji doprinosi i drugim simptomima, uključujući mučninu i povracanjé, proliv, vrtoglavicu, nesvestice, tahikardiju i hladnu, vlažnu kožu.[2][17] Televizija, literatura i folklor delom su odgovorni za čestu paniku vezanu za zmijske ubode, a ljudi mogu biti nadvladani čemernim mislima o neminovnoj smrti.

Suvi ujedi zmija i oni koje su nanele neotrovne vrste još uvek mogu da nanesu teške povrede. Postoji nekoliko razloga za to: mesto ujeda zmije može da postane infektirano, pri čemu zmijska pljuvačka i očnjaci ponekad pružaju utočište patogenim mikroorganizmima, uključujući Clostridium tetani. Infekcije često bivaju prijavljene pri ubodima poskoka, čiji su očnjaci sposobni da uzrokuju duboke probojne rane. Ugrizi mogu izazvati anafilaksu kod pojedinih ljudi.

Većina uboda zmija, bilo da je zmija otrovna ili ne, imaće neki lokalni efekat. Javljaju se manji bolovi i crvenilo u preko 90 odsto slučajeva, mada to varira zavisno od lokacije.[2] Ugrizi poskoka i nekih kobri mogu biti izuzetno bolni, s tim što lokalno tkivo ponekad postane mekano i jako nateče u roku od pet minuta.[11] Ovo područje takođe može krvariti i stvarati mehuriće, i na kraju može doći do nekroze tkiva. Drugi uobičajeni početni simptomi ugriza jamičarki i otrovnica uključuju letargiju, krvarenje, slabost, mučninu i povraćanje.[2][11] Simptomi mogu vremenom postati opasniji po život, prelazeći u hipotenziju, tahipneju, tešku tahikardiju, teška unutrašnja krvarenja, izmenjen senzorijum, zatajenje bubrega i respiratorno zatajenje.[2][11]

Ugrizi uzrokovani nekim zmijama, poput krajtova, koralne zmije, mohavske zvečarke i pegave zvečarke, navodno izazivaju malo ili nikakav bol uprkos ozbiljnim potencijalno opasnim povredama po život.[2] Ugrizene osobe mogu takođe opisati „gumeni”, „minti” ili „metalni” ukus, ako ih je ugrizala određena vrsta zvečarke.[2] Pljuvajuće kobre i rinkhali mogu da ispljunu otrov u oči osobe. To rezultira trenutnim bolom, oftalmoparezom, a ponekad i slepoćom.[18][19]

Druge životinje[уреди | уреди извор]

Nekoliko životinja je steklo imunitet protiv otrova zmija koje se javljaju u istom staništu.[20] Ovo je dokumentovano i kod nekih ljudi.[21]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н „Venomous Snakes”. U.S. National Institute for Occupational Safety and Health. 24. 2. 2012. Архивирано из оригинала на датум 29. 4. 2015. Приступљено 19. 5. 2015. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Gold, Barry S.; Dart, Richard C.; Barish, Robert A. (1. 4. 2002). „Bites of venomous snakes”. The New England Journal of Medicine. 347 (5): 347—56. PMID 12151473. doi:10.1056/NEJMra013477. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н „Animal bites: Fact sheet N°373”. World Health Organization. februar 2015. Архивирано из оригинала на датум 4. 5. 2015. Приступљено 19. 5. 2015. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж „Neglected tropical diseases: Snakebite”. World Health Organization. Архивирано из оригинала на датум 30. 9. 2015. Приступљено 19. 5. 2015. 
  5. ^ а б Marx, John A. (2010). Rosen's emergency medicine : concepts and clinical practice (7 изд.). Philadelphia: Mosby/Elsevier. стр. 746. ISBN 9780323054720. Архивирано из оригинала на датум 21. 5. 2015. 
  6. ^ „Definition of Snakebite”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 17. 6. 2019. 
  7. ^ Daley, BJ; Torres, J (jun 2014). „Venomous snakebites.”. JEMS : A Journal of Emergency Medical Services. 39 (6): 58—62. PMID 25109149. 
  8. ^ Peden, M. M. (2008). World Report on Child Injury Prevention (на језику: енглески). World Health Organization. стр. 128. ISBN 9789241563574. Архивирано из оригинала на датум 2. 2. 2017. 
  9. ^ а б в „Snake antivenoms: Fact sheet N°337”. World Health Organization. februar 2015. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2017. Приступљено 16. 5. 2017. 
  10. ^ а б в г д Kasturiratne, A.; Wickremasinghe, A. R.; de Silva, N; Gunawardena, NK; Pathmeswaran, A; Premaratna, R; Savioli, L; Lalloo, DG; de Silva, HJ (4. 11. 2008). „The global burden of snakebite: a literature analysis and modelling based on regional estimates of envenoming and deaths”. PLOS Medicine. 5 (11): e218. PMC 2577696Слободан приступ. PMID 18986210. doi:10.1371/journal.pmed.0050218. 
  11. ^ а б в г д Gutiérrez, José María; Lomonte, Bruno; León, Guillermo; Rucavado, Alexandra; Chaves, Fernando; Angulo, Yamileth (2007). „Trends in Snakebite Envenomation Therapy: Scientific, Technological and Public Health Considerations”. Current Pharmaceutical Design. 13 (28): 2935—50. PMID 17979738. doi:10.2174/138161207782023784. 
  12. ^ Chippaux, J. P. (1998). „Snake-bites: appraisal of the global situation”. Bulletin of the World Health Organization. 76 (5): 515—24. PMC 2305789Слободан приступ. PMID 9868843. 
  13. ^ Gutiérrez, José María; Theakston, R. David G; Warrell, David A (2006). „Confronting the Neglected Problem of Snake Bite Envenoming: The Need for a Global Partnership”. PLOS Medicine. 3 (6): e150. PMC 1472552Слободан приступ. PMID 16729843. doi:10.1371/journal.pmed.0030150. 
  14. ^ а б MedlinePlus – Snake bites Архивирано 2010-12-04 на сајту Wayback Machine From Tintinalli JE, Kelen GD, Stapcynski JS, eds. Emergency Medicine: A Comprehensive Study Guide. 6th ed. New York, NY: McGraw Hill; 2004. Update date: 27 February 2008. Updated by: Stephen C. Acosta, MD, Department of Emergency Medicine, Portland VA Medical Center, Portland, OR. Review provided by VeriMed Healthcare Network. Also reviewed by David Zieve, MD, MHA, Medical Director, A.D.A.M., Inc. Retrieved on 19 mars, 2009
  15. ^ Health-care-clinic.org – Snake Bite First Aid – Snakebite Архивирано 2016-01-16 на сајту Wayback Machine Retrieved on 21 mars, 2009
  16. ^ Snake bite image example at MDconsult – Patient Education – Wounds, Cuts and Punctures, First Aid for Архивирано 2016-01-07 на сајту Wayback Machine
  17. ^ Kitchens C, Van Mierop L (1987). „Envenomation by the Eastern coral snake (Micrurus fulvius fulvius). A study of 39 victims”. JAMA. 258 (12): 1615—18. PMID 3625968. doi:10.1001/jama.258.12.1615. 
  18. ^ Warrell, David A.; L. David Ormerod (1976). „Snake Venom Ophthalmia and Blindness Caused by the Spitting Cobra (Naja Nigricollis) in Nigeria”. The American Journal of Tropical Medicine and Hygiene. 25 (3): 525—9. PMID 1084700. doi:10.4269/ajtmh.1976.25.525. 
  19. ^ Ismail M, al-Bekairi AM, el-Bedaiwy AM, Abd-el Salam MA (1993). „The ocular effects of spitting cobras: I. The ringhals cobra (Hemachatus haemachatus) Venom-Induced corneal opacification syndrome”. Clinical Toxicology. 31 (1): 31—41. PMID 8433414. doi:10.3109/15563659309000372. 
  20. ^ Bittel, Jason. „The Animals That Venom Can't Touch”. Smithsonian (на језику: енглески). Приступљено 29. 5. 2018. 
  21. ^ Collins, Britt (11. 2. 2018). „Poison pass: the man who became immune to snake venom”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 29. 5. 2018. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Greene, Harry W. (1997). Snakes: The Evolution of Mystery in Nature. Berkeley, CA: University of California Press. ISBN 978-0-520-20014-2. 
  • Stephen P., Mackessy, ур. (2010). Handbook of Venoms and Toxins of Reptiles (2nd изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-9165-1. 
  • Valenta, Jiri (2010). Venomous Snakes: Envenoming, Therapy (2nd изд.). Hauppauge, NY: Nova Science Publishers. ISBN 978-1-60876-618-5. 
  • Campbell, Jonathan A.; William W. Lamar. The Venomous Reptiles of the Western Hemisphere. Ithaca, NY: Cornell University Press.2004. ISBN 978-0-8014-4141-7.
  • Spawls, Stephen; Bill Branch. The Dangerous Snakes of Africa: Natural History, Species Directory, Venoms and Snakebite. Sanibel Island, FL: Ralph Curtis Publishing. 1995. ISBN 978-0-88359-029-4.
  • Sullivan JB, Wingert WA, Norris Jr RL. (1995). North American Venomous Reptile Bites. Wilderness Medicine: Management of Wilderness and Environmental Emergencies. 3: 680–709.
  • Thorpe, Roger S.; Wolfgang Wüster, Anita Malhotra. Venomous Snakes: Ecology, Evolution, and Snakebite'. Oxford, England: Oxford University Press. 1996. ISBN 978-0-19-854986-4.
  • Organization (2016). Guidelines for the management of snakebites (на језику: енглески). Regional Office for South-East Asia, World Health Organization. ISBN 9789290225300. hdl:10665/249547. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).