Јозеф Хајдн

С Википедије, слободне енциклопедије
Франц Јозеф Хајдн
Јозеф Хајдн, уље на платну из 1791.[1]
Лични подаци
Датум рођења(1732-03-31)31. март 1732.
Место рођењаРорау, Хабзбуршка монархија
Датум смрти31. мај 1809.(1809-05-31) (77 год.)
Место смртиБеч, Аустријско царство

Франц Јозеф Хајдн[n 1] (нем. Franz Joseph Haydn; Рорау, 31. март 1732 — Беч, 31. мај 1809) био је аустријски композитор и диригент.[2][3]

Хајдн је најзначајнији представник епохе класицизма. Његов најплоднији стваралачки период био је за време службе на двору мађарског грофа Естерхазија, код кога је радио као дворски композитор и диригент дворског оркестра.

Јозеф Хајдн, око 1770.

Шире музичко образовање стекао је као члан хора дечака Бечке катедрале. У композицији заправо самоук, Хајдн се и касније, као композитор и диригент дворске музике кнезова Естерхази, развијао самостално, „одсечен од света“, како сам каже, „и присиљен да постане оригиналан“. Провео је три деценије, од 1761. до 1790, на кнежевским дворовима у Ајзенштату и Естерхазију, док је након 1790. већином боравио у Бечу.

„Добри тата Хајдн“, чувар класичне традиције, први у великој тројки бечких класика, Моцартов пријатељ и учитељ многих музичара свога доба стекао је за живота велику популарност и поштовање који су након смрти избледели, да би га 20. века поново открило као врело непресушне музичке доброте.

Хајдн је дао неизмерно богат и разноврстан опус, што сведочи о лакоћи стварања и о потреби тадашњег музичког тржишта које је стално тражило нова дела. Његове 104 симфоније, 24 клавирска концерта, 5 концерата за виолончело, мноштво коморних композиција за различите инструменте и ансамбле, тридесетак опера, ораторијума, мисе, кантате — све то чини један од најбогатијих опуса у историји компоновања уопште.

Како је Хајдн старио, у своја дела укључивао је све више сељачких народних мелодија које је слушао у младости. Савршени пример је последњи став његове последње симфоније, бр. 104 — Лондонске симфоније.

Тежиште његова стварања је на инструменталној музици, а посебно је развио клавирску сонату, гудачки квартет и симфонију. У опери даје већу важност карактеризацији ликова. Најстарији је од тројице мајстора бечке класике.

Биографија[уреди | уреди извор]

Мапа приказује локације где је Хајдн живео или био у посети

Младост[уреди | уреди извор]

Јозеф Хајдн је рођен у месту Рорау, Аустрија, селу које је у то време стајало на граници са Мађарском. Његов отац је био Матијас Хајдн, колар који је исто тако служио као „Marktrichter”, што је функција слична сеоском поглавару. Хајднова мајка Марија, девојачког презимена Колер, је раније радила као куварица у палати грофа Харача, председавајућег аристократе насеља Рорау. Његови родитељи нису могли да читају музику;[n 2] међутим, Матијас је био ентузијастични народни музичар, који је током калфског периода своје каријере научио да свира харфу. Према Хајдновим каснијим сећањима, његова породица из детињства била је изузетно музикална, и често су певали заједно и са својим комшијама.[4]

Програм петог јавног часа Универзитетског камерно-музичког удружења „Collegium Musicum”, који је одржан у Задужбини Илије М. Коларца, 4. маја 1936. године.

Хајднови родитељи су уочили да је њихов син био музички надарен и знали су да у Рорау он не би имао могућности да добије озбиљну музичку обуку. Из тог разлога, око времена када је Хајдн имао око шест година, прихватили су предлог свог рођака Јохана Матијас Франка, настојника школе и хора у Хајнбургу, да се Хајдн постане Франков шегрт у његовој кући да би се обучио као музичар. Хајдн је стога отишао са Франком у Хајнбург који је удаљен 12 km од његовог родног места. Он више никад није живео са својим родитељима.

Живот у Франковом домаћинству није био лак за Хајдна, који се касније присећао да је често био гладан[5] и понижаван због прљавог стања његове одеће.[6] Он је почео свој музички тренинг овде, и ускоро је могао да свира чембало и виолину. Људи у Хајнбургу су могли да га чују како пева сопранске делове у црквеном хору.

Хајдново певање је вероватно импресионирало слушаоце, те је 1739, године[n 3] на њега била скренута пажња Георга фон Ројтера, директора музике у катедрали Светог Стефана у Бечу, који је био у посети Хајнбургу и коме је био потребан нови хорски дечак. Хајдн је био успешан на Ројтеровој аудицији, и након неколико месеци даљег вежбања је пресељен за Беч (1740), где је радио следећих девет година као хорски певач.

Хајдн је живео у капелском дому поред катедрале, заједно са Ројтером, његовом породицом, и четири друга дечака певача, међу којима је након 1745 био његов млађи брат Михаел.[7] Хорски дечаци су подучавани у латинском језику и другим школским предметима, поред музичке наставе за глас, виолину, и клавир.[8] Реутер је био од мале помоћи Хајдну у областима музичке теорије и композиције, дајући му само две лекције током целокупног боравка као хориста.[9] Међутим, пошто је катедрала Светог Стефана била један од водећих музичких центара у Европи, Хајдн је пуно научио једноставно служећи као професионални музичар.[10]

Попут Франка пре њега, Ројтер се није увек старао од томе да Хајдн има довољно да једе. Као што је он касније рекао свом биографу Алберту Кристофу Диесу, Хајдн је био мотивисан да добро пева, у нади да ће довити више позива да наступа пред аристократском публиком — где су певачима обично служили храну.[11]

Самостални музичар[уреди | уреди извор]

До 1749, Хајдн је физички сазрео до те мере да више није могао да пева високе хорске делове. Царица Марија Терезија се пожалила Ројтеру на његово певање, назвавши га „кукурикањем”.[12] Једног дана, Хајдн је био обесан, те је одсекао кику колеге у хору.[12] Ово је било довољно за Ројтера: Хајдн је прво био искључен из хора, а затим потпуно одбачен и послат на улицу.[13] Имао је срећу да га је прихватио пријатељ Јохан Михаел Спанглер, који је неколико месеци делио своју породичну таванску собу са Хајдном. Хајдн је одмах почео да тражи каријеру као слободни музичар.

Хајдн је имао потешкоћа на почетку, радећи мноштво различитих послова: као музички учитељ, као улични серенадер, и коначно, 1752. године, као собар-пратитељ италијанског композитора Николе Порпоре, од кога је како је касније рекао научио „праве основе композиције”.[14] Он је исто тако краткотрајно радио за грофа Фридриха Вилхелма фон Хаугвица, свирајући оргуље у капели Бохемијског већа у Јуденплацу.[15]

Док је био хориста, Хајдн није добио никакву систематску обуку о музичкој теорији и композицији. Како би компензовао тај недостатак, радио је вежбе контрапункта у тексту Gradus ad Parnassum од Јохана Јосефа Фукса и пажљиво проучио рад Карла Филипа Емануела Баха, који је касније означио као важан утицај.[16]

Како су се његове вештине повећавале, Хајдн је почео да стиче јавни углед, прво као композитор опере, „Der krumme Teufel”, „Хроми ђаво”, која је написана за комичног глумца Јохана Јозефа Феликса Курза, чији је сценски назив био „Бернардон”. Овај рад је имао успешну премијеру 1753. године, али га је цензура убрзо затворила због „увредљивих примедби”.[17] Хајдн је такође приметио, очигледно без узнемирења, да су радови које је он једноставно поклонио, били објављивани и продавани у локалним музичким продавницама.[18] Између 1754. и 1756. Хајдн је исто тако радио као хонорарни музичар на Бечком двору. Он је био један од музичара који су изнајмљивани као додатни музичари за балове даване за царску децу током карневалске сезоне, и као додатни певачи у царској капели (Hofkapelle) у коризми и Светој недељи.[19]

Са повећањем његове репутације, Хајдн је временом добио аристократскo покровитељство, што је било пресудно за каријеру композитора у то време. Грофица Тун,[n 4] видевши једну од Хајднових композиција, ангажовала га је као свог наставника певања и клавира.[n 5] Године 1756, барон Карл Јозеф Фирнберг је запослио Хајдна на свом сеоском имању, Винзиерл, где је композитор написао свој први низ квартета. Фирнберг је касније препоручио Хајдна грофу Морзину, који је 1757. године,[n 6] постао његов први послодавац с пуним радним временом.[20]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Чудак
  • Ненадани сусрет
  • Месечев свет
  • Симфонија растанка
  • Оксфордска симфонија
  • 6 париских симфонија
  • 12 лондонских симфонија
  • 84 гудачка квартета (највреднији по 6 тзв. Сунчаних, Руских, Пруских, те Аппонији и Ердодој)
  • пасија „Седам последњих речи Спаситељевих“)
  • ораторијуми Стварање света и Годишња доба
  • Апотекар (опера)

Медији[уреди | уреди извор]

Symphony No. 101, the Clock Symphony, 2. stavak (Chamber Arrangement)
Izvodi: Amigos do JPC with Pedro Carlos Silva (piano)
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.
Sonata 54, Hoboken XVI:40, 1. stavak
MIDI izvođenje Bernd Krueger
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.
Sonata 54, Hoboken XVI:40, 2. stavak
MIDI izvođenje Bernd Krueger
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.
Cello Concerto in D, 1. stavak
Izvodi orkestar sa čelistom John Michel
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.
Cello Concerto in D, 3. stavak
Izvodi orkestar sa čelistom John Michel
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хајдн је био крштен као Францискус Јосефус (Франц Јозеф), али „Франц” није кориштено током Хајдновог живота и стога се ни у данашње време то име не користи (Хајдн, Josеф по Џејмсу Вебстеру у Grove Music Online Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2008), accessed 18 January 2007).
  2. ^ Hајdn је ово изјавио у својој аутобиографској скици из 1776.
  3. ^ Finscher 2000, стр. 12. Јонес (2009: 7) датира посету почетком лета, тј. у сезони трешања, јер је током посете Реутер чашћавао дете са свежим трешњама да би га подстицао да научи да пева трил.
  4. ^ Разне особе су носиле титулу „Грофица Тун” током времена. Кандидати за грофицу у чијем је покровитељству био Хајдн су (a) „старија грофица Марија Кристина Тун”, Webster 2002; (b) Марија Вилхелмин Тун (касније позната салонска хостеса и заштитник Моцарта), (Volkmar Braunbehrens, 1990, Mozart in Vienna).
  5. ^ Webster 2002, стр. 8. Вебстер изражава сумње, јер је извор рана биографија Николас-Етјена Фрамерија, који се сматра најмање позданом Webster 2002, стр. 1 од Хајднових раних биографа.
  6. ^ Овај је датум неизвестан, будући да је ранија биографија по Griesinger 1963 даје 1759. Евиденција у подршци ранијег датума је доступна у Landon & Jones 1988, стр. 34 и Webster 2002, стр. 10

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ For date of portrait see Jones2009a, стр. vi
  2. ^ Smallman 1992, стр. 16–19.
  3. ^ Rosen 1997, стр. 43–54.
  4. ^ Dies 1810, (in the English translation from Gotwals 1963, стр. 80–81).
  5. ^ Griesinger 1963, стр. 9.
  6. ^ Dies 1810, (in the English translation from Gotwals 1963, стр. 82).
  7. ^ Jones2009a, стр. 12–13. Трећи брат, Јохан Евангелист Хајдн такође је следио музичку каријеру као тенор, али није био успешан и неко време га је Јозеф издржавао.
  8. ^ Finscher 2000, стр. 12.
  9. ^ Griesinger 1963, стр. 10.
  10. ^ Landon & Jones 1988, стр. 27.
  11. ^ Dies 1810, (in the English translation from Gotwals 1963, стр. 87).
  12. ^ а б Dies 1810, (in the English translation from Gotwals 1963, стр. 89).
  13. ^ Geiringer 1982, стр. 27.
  14. ^ Larsen 1980, стр. 8.
  15. ^ Rita Steblin, 'Haydns Orgeldienste "in der damaligen Gräfl. Haugwitzischen Kapelle"', in: Wiener Geschichtsblätter 65/ (2000). pp. 124–34.
  16. ^ Geiringer 1982, стр. 30
  17. ^ Beghin & Goldberg 2007, стр. 94.
  18. ^ Griesinger 1963, стр. 15.
  19. ^ Dexter Edge, 'New Sources for Haydn's Early Biography', unpublished paper given at the AMS Montréal, 7 November 1993, (see The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2001), vol. 11. pp. 265).
  20. ^ Source for this paragraph: Geiringer 1982, стр. 34–35

Литература[уреди | уреди извор]

Биографски извори

  • Dies, Albert Christoph (1810). Biographische Nachrichten von Joseph Haydn nach mündlichen Erzählungen desselben entworfen und herausgegeben [Biographical Accounts of Joseph Haydn, written and edited from his own spoken narratives]. Vienna: Camesinaische Buchhandlung.  English translation in: Dies, Albert Christoph (1963). „Biographical Accounts of Joseph Haydn”. Ур.: Gotwals, Vernon. Haydn: Two Contemporary Portraits. (translation by Vernon Gotwals). Milwaukee: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-02791-9.  One of the first biographies of Haydn, written on the basis of 30 interviews carried out during the composer's old age.
  • Finscher, Ludwig (2000). Joseph Haydn und seine Zeit. Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-921518-94-6.  Highly detailed discussion of life and work; in German.
  • Geiringer, Karl; Geiringer, Irene (1982). Haydn: A Creative Life in Music (3rd изд.). University of California. ISBN 978-0-520-04316-9.  The first edition was published in 1946 with Karl Geiringer as the sole author.
  • Griesinger, Georg August (1963). „Biographical Notes Concerning Joseph Haydn”. Ур.: Gotwals, Vernon. Haydn: Two Contemporary Portraits. Milwaukee: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-02791-9.  A translation from the original German: "Biographische Notizen über Joseph Haydn" (1810). Leipzig. Like Dies's, a biography produced from interviews with the elderly Haydn.
  • Hadden, James. Haydn. J. Dent. A very old but thoughtful biography; reissued 2010 by Cambridge University Press. 1902.
  • Hughes, Rosemary (1970). Haydn (Revised изд.). New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-460-02281-1.  Originally published in 1950. Gives a sympathetic and witty account of Haydn's life, along with a survey of the music.
  • Jones, David Wyn (2009a). The Life of Haydn. Oxford University Press.  Focuses on biography rather than musical works; an up-to-date study benefiting from recent scholarly research on Haydn's life and times.
  • Jones, David Wyn (2009b). Oxford Composer Companions: Haydn. Oxford University Press.  A comprehensive one-volume collection of detailed contributions by Haydn scholars.
  • Landon, H.C. Robbins (1976—1980). Haydn: Chronicle and Works. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-37003-7.  An extensive compilation of original sources in five volumes.
  • Landon, H. C. Robbins; Jones, David Wyn (1988). Haydn: His Life and Music. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-37265-9.  Biography chapters by Robbins Landon, excerpted from Robbins Landon (1976–1980) and rich in original source documents. Analysis and appreciation of the works by Jones.
  • Larsen, Jens Peter (1980). „Joseph Haydn”. New Grove Dictionary of Music and Musicians.  Published separately as The New Grove: Haydn. New York: Norton. 1982. ISBN 978-0-393-01681-9. 
  • Webster, James; Feder, Georg (2001). „Joseph Haydn”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians.  Published separately as a book: The New Grove Haydn. New York: Macmillan. 2002. ISBN 978-0-19-516904-1.  Careful scholarship with little subjective interpretation; covers both life and music, and includes a very detailed list of works.

Критике и анализе

  • Brendel, Alfred (2001). „Does classical music have to be entirely serious?”. Ур.: Margalit, Edna; Margalit, Avishai. Isaiah Berlin: A Celebration. Chicago: University of Chicago Press. стр. 193—204. ISBN 978-0-226-84096-3.  On jokes in Haydn and Beethoven.
  • Celestini, Federico (2010). „Aspekte des Erhabenen in Haydns Spätwerk”. Ур.: Celestini, Federico; Dorschel, Andreas. Arbeit am Kanon. Vienna: Universal Edition. стр. 16—41. ISBN 978-3-7024-6967-2.  On the sublime in Haydn's later works; in German.
  • Clark, Caryl, ур. (2005). The Cambridge Companion to Haydn. Cambridge Companions to Music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83347-9.  Covers each of the genres Haydn composed in as well as stylistic and interpretive contexts and performance and reception.
  • Griffiths, Paul (1983). The String Quartet. New York: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-01311-3. 
  • Hughes, Rosemary (1966). Haydn String Quartets. London: BBC.  A brief (55 page) introduction to Haydn's string quartets.
  • Proksch, Bryan (2015). Reviving Haydn: New Appreciations in the Twentieth Century. Rochester, New York: University of Rochester Press. ISBN 9781580465120.  Surveys the decline in Haydn's reputation in the nineteenth century before examining the factors that led to a resurgence in the twentieth.
  • Rosen, Charles (1997). The classical style: Haydn, Mozart, Beethoven (2nd изд.). New York: Norton. ISBN 978-0-393-31712-1.  First edition published in 1971. Covers much of Haydn's output and seeks to explicate Haydn's central role in the creation of the classical style. The work has been influential, provoking both positive citation and work (e.g., Webster 1991) written in reaction.
  • Rosen, Charles (1988) Sonata forms (2nd ed.) New York: Norton. Further discussion of Haydn's style and technique as it relates to sonata form.
  • Sisman, Elaine (1993). Haydn and the classical variation. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-38315-9. 
  • Sutcliffe, W. Dean (1989). „Haydn's Musical Personality”. The Musical Times. 130 (1756): 341—44. JSTOR 966030. doi:10.2307/966030. 
  • Sutcliffe, W. Dean (1992). Haydn, string quartets, op. 50. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39103-0.  Covers not just Op. 50 but also its relevance to Haydn's other output as well as his earlier quartets.
  • Webster, James (1991). Haydn's "Farewell" symphony and the idea of classical style: through-composition and cyclic integration in his instrumental music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-38520-6.  This book focuses on a single work, but contains many observations and opinions about Haydn in general.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јозеф_Хајдн&oldid=27551391”