Велика кинеска низија

Координате: 36° 34′ 48″ N 117° 09′ 36″ E / 36.58000° С; 117.16000° И / 36.58000; 117.16000
С Википедије, слободне енциклопедије
Велика кинеска низија је подручје које окружује доњи ток реке Хуангхе и њене притоке, као и празну степу на северу.
Велика кинеска низија истакнута је тамном бојом. Река Хуангхе је приказана под називом „Río Amarillo”.

Велика кинеска низија или Северна кинеска низија () низија је настала раседањем и највећа је алувијална раван[1][2][3][4] Alluvium is also sometimes called alluvial deposit.[5][6][7] Кине. Формирана је у касном палеогену и неогену, а затим је измењана наносима реке Хуангхе.[8] Низија је омеђена планинским венцима Јаншана (на северу), Тајханшана (на западу), Дабјешана и Тјанмушана (на југу) и Жутим морем на истоку. Хуангхе тече кроз средину низије у Бохајско море.

Јужни део низије, традиционално називан Централна низија (пинјин: Zhōngyuán), представља колевку кинеске цивилизације.[9][10]

Пекинг, главни град Кине, налази се на североисточној ивици равнице, са Тјенцином, важним индустријским градом и трговачком луком, у близини његове североисточне обале. Ђинан (главни град провинције Шандонг) и Џенгџоу (главни град провинције Хенан) леже и на равници, уз обале Жуте реке. Поред тога, престонице неколико царских кинеских династија налазиле су се у равници, укључујући Луојанг (који је на различитим временима био престоница династија Хан, Ђин, Суеј и Танг) и Кајфенг (престоница династије Северни Сонг[[11][12]).

Вишенаменска брана Сјаолангди означава локацију последње долине Жуте реке пре него што се њене воде излију у Северну кинеску равницу, велику делту створену од муља таложеног на ушћу Жуте реке током миленијума. Севернокинеска равница обухвата већи део провинција Хенан, Хебеј и Шандонг, као и северне делове Ђангсуа и Анхуеја. Даље јужније, Севернокинеска равница се спаја са сличном равном делтом Јангцеа.[13][14][15][16][17][18]

Севернокинеска равница је плодна и један је од најгушће насељених региона на свету. Равница је један од најважнијих пољопривредних региона Кине, где се производе пшеница, кукуруз, сирак, просо, кикирики, семе сусама, памук и разно поврће. То је главна област производње сирка, проса, кукуруза и памука у Кини. У источном делу равнице, Шандонгово нафтно поље Шенгли служи као важна нафтна база.[19][20][21][22] Због свог жутог тла, Севернокинеска равница има надимак „Земља жуте тла”. Равница покрива површину од око 409,500 km2 (158,109 sq mi), од којих је већина мања од 50 m (160 ft) изнад нивоа мора.

Историјски значај[уреди | уреди извор]

Географија Северне кинеске равнице имала је дубоке културне и политичке импликације. За разлику од области јужно од Јангцеа, равница се углавном простире непрекинута планинама и има много мање река. Као резултат тога, комуникација поможу коња је брза унутар равнице, а говорни језик равнице је релативно уједначен, за разлику од мноштва језика и дијалеката у јужној Кини. Поред тога, могућност брзе комуникације је значила да се политички центар Кине обично налазио овде.[23]

Пошто се плодно тло Севернокинеске равнице постепено стапа са степама и пустињама Џунгарије, Унутрашње Монголије и североисточне Кине, равница је била склона инвазији номадских или полуномадских племена пореклом из тих региона, што је подстакло изградњу Кинеског зида. Иако је тло Севернокинеске равнице плодно, време је непредвидиво, јер се налази на пресеку влажних ветрова са Пацифика и сувих ветрова из унутрашњости азијског континента. Ово чини равницу подложном и поплавама и суши. Штавише, равност равнице промовише велике поплаве када су речни насипи оштећени. Многи историчари су предложили да су ови фактори подстакли развој централизоване кинеске државе која би управљала житницама, одржавала хидрауличне радове и управљала утврђењима за заштиту од степских народа. (Школа „хидрауличког друштва“ сматра да су се ране државе развиле у долинама Нила, Еуфрата, Инда и Жуте реке због потребе да се надгледа велики број радника за изградњу канала за наводњавање и контролу поплава.)[24][25][26][27][28]

Филозофски гледано, Севернокинеска равница је такође била родно место Конфучија, традиционалног патријарха источноазијске филозофије.[29][30][31][32][33] Конфуције је живео и предавао у држави Лу од 551. до 479. године пре нове ере. Његова учења, записана у Разговорима, на крају су постала школа мишљења позната као конфучијанизам..[34][35] Везан за класични кинески систем писања, конфучијанизам се проширио широм Кине и Кореје, Јапана и Вијетнама, снажно утичући на њихову политичку, правну и образовну бирократију.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Glossary of Landform and Geologic Terms”. National Soil Survey Handbook—Part 629. National Cooperative Soil Survey. април 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 03. 2023. г. Приступљено 1. 3. 2023. 
  2. ^ Jackson, Julia A., ур. (1997). „alluvium”. Glossary of geology. (Fourth изд.). Alexandria, Virginia: American Geological Institute. ISBN 0922152349. 
  3. ^ Glossary of Geological Terms. Geotech.org. Retrieved on 2012-02-12.
  4. ^ Geology Dictionary – Alluvial, Aquiclude, Arkose. Geology.Com. Retrieved on 2012-02-12.
  5. ^ Jackson, Julia A., ур. (1997). „alluvial deposit”. Glossary of geology. (Fourth изд.). Alexandria, Virginia: American Geological Institute. ISBN 0922152349. 
  6. ^ Allaby, Michael (2013). „alluvium”. A dictionary of geology and earth sciences (Fourth изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199653065. 
  7. ^ Kidder, Tristram; Liu, Haiwang; Xu, Qinghai; Li, Minglin (јул 2012). „The Alluvial Geoarchaeology of the Sanyangzhuang Site on the Yellow River Floodplain, Henan Province, China: THE YELLOW RIVER FLOODPLAIN, HENAN PROVINCE”. Geoarchaeology. 27 (4): 324—343. S2CID 140587757. doi:10.1002/gea.21411. 
  8. ^ Hou, Jun; Wang, Jianwei; Qin, Tianling; Liu, Shanshan; Zhang, Xin; Yan, Sheng; Li, Chenhao; Feng, Jianming (1. 1. 2022). „Attribution identification of terrestrial ecosystem evolution in the Yellow River Basin”. Open Geosciences (на језику: енглески). 14 (1): 615—628. Bibcode:2022OGeo...14..385H. ISSN 2391-5447. doi:10.1515/geo-2022-0385 Слободан приступ. 
  9. ^ BASIC INFORMATION ON CHINA
  10. ^ Lee, Keekok (24. 10. 2008). Warp and Weft, Chinese Language and Culture. Strategic Book Publishing. стр. 39—40. ISBN 978-1-60693-247-6. Приступљено 2. 11. 2011. 
  11. ^ Durand, John (1960). „The Population Statistics of China, A.D. 2-1953”. Population Studies. 13 (3): 209—256. JSTOR 2172247. doi:10.2307/2172247. 
  12. ^ Paul Halsall (2000) [1998]. Jerome S. Arkenberg, ур. „East Asian History Sourcebook: Chinese Accounts of Rome, Byzantium and the Middle East, c. 91 B.C.E. – 1643 C.E.”. Fordham.edu. Fordham University. Архивирано из оригинала 10. 09. 2014. г. Приступљено 2016-09-14. 
  13. ^ „共享"五五购物节"！上海市委书记和代市长面向全球推介邀约”. 澎湃新闻网. 
  14. ^ „聚焦安全生产专项整治，江苏省委书记、省长分别提出要求”. 江苏省退役军人事务厅. [мртва веза]
  15. ^ „人民日报专访省长袁家军：推进长三角高质量一体化发展”. 浙江新闻. Архивирано из оригинала 28. 03. 2023. г. Приступљено 28. 03. 2023. 
  16. ^ „李国英：抢抓机遇加快推进项目建设 持续提升基础设施支撑能力”. 人民网. 
  17. ^ Niu, Tingting; Li, Ruibin (2022-04-20). Chaudhary, Gopal, ур. „A Study on the Influence of Traditional Architectural Elements on the Urban Context from the Perspective of Perception: Taking the Yangtze River Delta, the Pearl River Delta, and the Bohai Rim as Examples”. Computational Intelligence and Neuroscience (на језику: енглески). 2022: 1—14. ISSN 1687-5273. doi:10.1155/2022/1744411 Слободан приступ. 
  18. ^ „江南文化：长三角城市群的成长基因”. www.qstheory.cn. Архивирано из оригинала 2018-12-03. г. Приступљено 2019-06-03. 
  19. ^ „Shengli Oil Field EOR* Fact Sheet: Carbon Dioxide Capture and Storage Project”. www.sequestration.mit.edu/. MIT. Приступљено 17. 7. 2018. 
  20. ^ „SINOPEC Shengli Oilfield Company”. www.sinopec.com. Sinopec. Приступљено 17. 7. 2018. 
  21. ^ „Shengli oil fields - a report”. www.woodmac.com. Wood Macenzie. Приступљено 17. 7. 2018. 
  22. ^ „Map of Shengli oil fields”. cn.bing.com. Rig zone. Приступљено 17. 7. 2018. 
  23. ^ Ramsey, S. Robert, The Languages of China. Princeton University Press (1987), pp. 19-26.
  24. ^ „Hydraulic civilization”. 
  25. ^ Wittfogel, Karl (1957). Oriental despotism; a comparative study of total power. New York: Random House. ISBN 978-0-394-74701-9. 
  26. ^ Ahmad, Shaikh (2018). A Textbook of Environmental Science and Ecology (1st изд.). стр. 174. ISBN 978-93-88660-00-6. 
  27. ^ Kangle, R P (1972). The Kautilya Arthshastra (2nd изд.). стр. 57. ISBN 978-81-208-0040-3. 
  28. ^ Njoku, Raphael Chijioke (2013). The History of Somalia. стр. 26. ISBN 978-0-313-37857-7. Приступљено 2014-02-14. 
  29. ^ „The Life and Significance of Confucius”. www.sjsu.edu. Архивирано из оригинала 2019-12-27. г. Приступљено 2017-09-27. 
  30. ^ „Confucianism”. World History Encyclopedia. Архивирано из оригинала 2021-04-17. г. Приступљено 2020-11-04. 
  31. ^ Hugan, Yong (2013). Confucius: A Guide for the Perplexed. A&C Black. стр. 3. ISBN 978-1-4411-9653-8. Архивирано из оригинала 2017-04-16. г. 
  32. ^ Huang, Yong (2013). Confucius: A Guide for the Perplexed. A&C Black. стр. 4. ISBN 978-1-4411-9653-8. Архивирано из оригинала 19. 4. 2021. г. Приступљено 12. 8. 2015. 
  33. ^ Schuman, Michael (2015). Confucius: And the World He Created. Basic Books. ISBN 978-0-465-04057-5. Архивирано из оригинала 2017-04-16. г. 
  34. ^ Huang, Yong (2013). Confucius: A Guide for the Perplexed. A&C Black. стр. 4—5. ISBN 978-1-4411-9653-8. Архивирано из оригинала 2017-04-16. г. 
  35. ^ Burgan, Michael (2008). Confucius: Chinese Philosopher and Teacher. Capstone. стр. 23. ISBN 978-0-7565-3832-3. Архивирано из оригинала 16. 4. 2017. г. Приступљено 12. 8. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Велика кинеска низија на Викимедијиној остави.
36° 34′ 48″ N 117° 09′ 36″ E / 36.58000° С; 117.16000° И / 36.58000; 117.16000
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велика_кинеска_низија&oldid=27677063”