Велике разводне планине

С Википедије, слободне енциклопедије
Велике разводне планине
Велике разводне планине
Географске карактеристике
Ндм. висина2.228 m
Геологија
Старост стенакарбон-перм
Врста планиневеначне

Велике разводне планине (енгл. Great Dividing Range) су планински ланац на истоку Аустралије, уз саму обалу Пацифичког океана. Пружају се правцем север-југ на дужини од 3.000 километара. Највиши врх је на висини од 2.228 метара — Кошћушко.

Велики разводни ланац се протеже од острва Дауан у мореузу Торез код северног врха полуострва Кејп Јорк, протеже се целом дужином источне обале кроз Квинсленд и Нови Јужни Велс, а затим скреће на запад преко Викторије пре него што коначно нестаје у равници Вимера као валовита западно од региона Грампијанс. Ширина опсега варира од око 160 km (100 mi) до преко 300 km (190 mi).[1] Подручје Великих плавих планина, прашуме Гондване и влажни тропски предели Квинсленда, који су део светске баштине, налазе се у ланцу. Највише место у Аустралији, планина Кошћушко од 2.228 m (7.310 ft), налази се у делу Снежних планина јужног Великог разводног ланца.

Географија[уреди | уреди извор]

Водопади Дангар, на Разводним планинама
Поглед на НП Тунумбар

Разделни ланац се не састоји од једног континуираног планинског ланца, већ је комбиновани комплекс (кордиљера) планинских венаца, висоравни, брдовитих планинских области и стрмина са древном и сложеном геолошком историјом. Назив физиографске поделе за копнену масу је Источни Аустралијски Кордиљери. На појединим местима терен је релативно раван, састоји се од веома ниских брда.[2] Обично се брдско подручје креће од 300 до 1.600 m (980 до 5.250 стопа) у висину.[2] Планине и висоравни, који се састоје од кречњака, пешчара, кварцита, шкриљаца и доломита, настали су процесима раседа и набора.[3]

Планински систем почиње од полуострва Јорк у Квинсленду и пружају се преко Новог Јужног Велса и Викторије, на чијем се западу и завршавају. Може се издвојити неколико засебних целина које се истичу својим висинама — [[]] (1.615 м), Плаве планине (1.180 м), Снежне планине, Аустралијски Алпи и друге. Новоенглеске и Плаве су испресецане дубоким кањонима, а Снежне обилују бројним пећинама.

Клима ових простора је планинска на већим висинама, са утицајем суптропске, тропске и умерене климе у подножјима. Температуре се крећу у распону од 10-25 °C, у зависности од висине и географске ширине, а падавине такође варирају у погледу истих фактора. Бројне реке извиру у побрђу великих разводних планина, као што су, Фицрој, Дарлинг, Марумбиџи и Мареј. Биљни и животињски свет је разноврстан, а због изузетног значаја и природних лепота овде је формирано око 35 националних паркова.

Као емпиријска закономерност, реке источно/југоисточно од Разделног ланца се уливају директно на истоку у јужни Пацифик и Тасманско море, или јужно у Басов мореуз. Реке западно од разделног ланца отичу у различитим западним правцима према географским ширинама: басен Мари-Дарлинг у југоисточној Аустралији (Дарлинг Даунс/источни југозападни Квинсленд, западни/централни Нови Јужни Велс, северна Викторија и регион Марилендс/Риверленд на југоистоку југа Аустралија) сливају се према југозападу у Велики аустралијски залив преко обалног језера Александрина;[2] источна половина басена језера Ер у источној централној Аустралији (системи Купер Крик и река Ворбертон у централном/западном југозападном Квинсленду и источном крајњем северу од Јужне Аустралије) сливају се према југозападу у ендорејско језеро Кати Танда–Ер; бројне реке западног полуострва Кејп Јорк у североисточној Аустралији (северни/крајње северни Квинсленд) отичу ка западу или северозападу директно у залив Карпентарија.

Клима[уреди | уреди извор]

Равнице Монаро (горе десно) су сувље од зелених западних обронака (доле лево), јер леже у кишној сенци. (Поглед на регион Снежних планина)

Оштар успон између приморских низија и источних висоравни утиче на климу Аустралије, углавном због орографских падавина, а ове области највишег рељефа откриле су импресивну земљу клисура.[4] Подручја источно од планинског ланца у јужном НЈВ обично доживљавају Фенов ефекат, што је сув ветар који потиче из Великог разводног ланца који нагло подиже температуру ваздуха у заветрини тог планинског ланца и смањује влагу у атмосфери.[5] Овај сув ветар, који повећава опасност од пожара у топлим месецима, настаје због делимичне орографске опструкције релативно влажног ниског ваздуха и спуштања сувљег горњег ваздуха у заветрини планина. Сувљи ваздух се тада више загрева због адијабатске компресије док се спушта низ заветрине, формирајући кишну сенку.[6]

У хладној сезони, Велики разводни ланац штити већи део југоистока (тј. Сиднеј, Централна обала, долина Хантер, Илавара, АЦТ, Монаро и Јужна обала) од југозападних поларних удара који потичу са Јужног океана, који доносе ледену кишу, суснежицу и снежне падавине на узветринској страни венаца, као што су региони Централних равница, Југозападних падина и Снежних планина. Сви они имају влажније зиме.[7] Будући да се налазе на изложеној западној ивици Великог разводног ланца, места као што су Круквел, Брајт, Канкобан, Миртлфорд, Батлоу, Тумут и она у Западном Гипсленду (наиме долина Латроб и Вилсонов рт) добијају значајне падавине зими и стога су уз ветар; док су Кума, Голберн, Омео, Баурал, Бомбала, Нимитабел и Канбера на источној ивици Великог разводног ланца релативно топлији и сувљи, посебно у хладној сезони, што их чини на заветринском страном, поред тога што су заштићени од како источних токова, тако и западних фронталних система због њиховог положаја у сендвичу.[8]

Штавише, Оберон, Делегејт, Литгоу, Шутерс Хил и Сани Корнер су на врху венаца и тако су изложени из свих праваца, те отуда и њихове равномерно распоређене падавине. Главна скијалишта у Новом Јужном Велсу, као што су Тредбо Вилиџ, Перишер и Шарлот Пас, леже прелазно између низветарске и заветринске стране (први град је више низветарски, а други више заветрински). Иако примају знатне падавине са врха венаца, недостаје им постојана облачност која карактерише заиста ветровите локације на западној страни, као што су; Кабрамура, Кијандра, планина Балер, Фалс Крик, планина Хотам и планина Бафало.[9]

Падавине[уреди | уреди извор]

У областима низ ветар, падавине претежно потичу из Тасманског мора на истоку, пошто Велики разводни ланац блокира западне хладне фронтове из Јужног океана (који имају тенденцију да стигну између зиме и раног пролећа). Због тога су зиме у заветринским зонама сушније (због феновог ефекта), а лета су релативно влажна. Када је реч о заветринским областима, мало или нимало падавина се добија од Тасманског мора на истоку због великих удаљености и Великог разводног ланца; уместо тога, падавине потичу из Јужног Индијског океана и Јужног океана, напредујући ка истоку или североистоку преко Викторије. Зиме у областима са ветром су углавном влажне, а лета обично (релативно) сува. Прелазна подручја могу бити изложена и западним фронтовима и источним токовима, где имају прилично уједначене падавине.[10]

Геологија[уреди | уреди извор]

Велике разводне планине изграђене су од пешчара, шкриљаца, кварцита и магматских стена. Најјаче су издигнуте за време карбона и перма, пре око 350 милиона година. Источне стране су стрме са бројним клифовима, а западне су ниже и блаже. Као што им и само име каже, планине представљају развође између Индијског океана и унутрашњег дела Аустралије. По изгледу, грађи и рудном богатству, веома су сличне Уралу. Просечна надморска висина венца је 1.500-2.000 метара

Велики разводни ланац, како се види са планине Хотам, Викторија
Поглед са врха планине Федертоп, окренут према североистоку, показује Фејнтерс и друге планине

Становништво и привреда[уреди | уреди извор]

Велике разводне планине су у прошлости насељавала бројна племена аустралијских староседелаца, која су се до данас задржала. Најсевернији град је Мортон у Квинсленду, а ка југу се пружају још значајнији Форсајт, Тувумба, Ворик, главни град Аустралије — Канбера и др. У подножјима су се развили најважнији центри попут Бризбејна, Сиднеја, Мелбурна и осталих. Привреда је добро развијена, са бројим налазиштима — опал (Лајтнинг Риџ и Вајт Клифс), нафта и гас (Дарлинг Даунз), сребро (Тасманија), угаљ (Плаве планине), гвожђе (Ајрон Рејнџ), олово-цинк (Тасманија и Аустралијски Алпи), затим манган, боксит, уран и др. Хидроенергетски потенцијал је искоришћен у сливу река Мареј и Дарлинг.

Статус[уреди | уреди извор]

Године 2009. као део Q150 прославе, Велики разводни ланац је представљен као једна од Q150 икона Квинсленда због своје улоге „локације“.[11]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Shaw, John H., Collins Australian Encyclopedia, William Collins Pty Ltd., Sydney. 1984. ISBN 0-00-217315-8.
  2. ^ а б в Johnson, David (2009). The Geology of Australia. Cambridge University Press. стр. 202. ISBN 978-0-521-76741-5. 
  3. ^ Haggett, Peter (2001). Encyclopedia of World Geography. Marshall Cavendish. стр. 3211. ISBN 0-7614-7289-4. Приступљено 23. 12. 2012. 
  4. ^ Löffler, Ernst; A.J. Rose; Löffler, Anneliese; Warner, Denis (1983). Australia:Portrait of a Continent. Richmond, Victoria: Hutchinson Group. ISBN 0-09-130460-1. 
  5. ^ Drechsel, S.; Mayr, G.J. (2008). „Objective Forecasting of Foehn Winds for a Subgrid-Scale Alpine Valley”. Weather and Forecasting. 23 (2): 205—218. S2CID 123497649. doi:10.1175/2007WAF2006021.1. 
  6. ^ Sharples, J.J.; Mills, G.A.; McRae, R.H.D.; Weber, R.O. (2010). „Foehn-Like Winds and Elevated Fire Danger Conditions in Southeastern Australia”. Journal of Applied Meteorology and Climatology. 49 (6): 1067—1095. doi:10.1175/2010JAMC2219.1 Слободан приступ. 
  7. ^ Rain Shadows by Don White. Australian Weather News. Willy Weather. Retrieved 24 May 2021.
  8. ^ And the outlook for winter is … wet by Kate Doyle from The New Daily. Retrieved 24 May 2021.
  9. ^ Hoinka, K.P. (1985). „Observation of the airflow over the alps during a foehn event” (PDF). Quarterly Journal of the Royal Meteorological Society. 111 (467): 199—224. doi:10.1002/qj.49711146709. 
  10. ^ Sharples, J.J., McRae, R.H.D., Weber, R.O., Mills, G.A. (2009) Foehn-like winds and fire danger anomalies in southeastern Australia. Proceedings of the 18th IMACS World Congress and MODSIM09. 13–17 July, Cairns.
  11. ^ Bligh, Anna (10. 6. 2009). „PREMIER UNVEILS QUEENSLAND'S 150 ICONS”. Queensland Government. Архивирано из оригинала 24. 5. 2017. г. Приступљено 24. 5. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Велике разводне планине на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велике_разводне_планине&oldid=27557191”