Димитрије Митриновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Димитрије Митриновић
Димитрије Митриновић, 1920. године
Лични подаци
Датум рођења(1887-10-21)21. октобар 1887.
Место рођењаДоњи Поплат, Аустроугарска
Датум смрти28. август 1953.(1953-08-28) (65 год.)
Место смртиРичмонд, код Лондона, Уједињено Краљевство

Димитрије Митриновић (Доњи Поплат, 21. октобар 1887 — Ричмонд, код Лондона, 28. август 1953) био је српски авангардни критичар, теоретичар, филозоф, есејиста, песник и преводилац.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство је провео у Зовом Долу код Невесиња где су његови родитељи били учитељи.[2] Основну школу завршио је у Благају, гимназију у Мостару, а студије филозофије, психологије и логике у Загребу, Београду, затим у Бечу и Минхену. Апсолвирао је у Тибингену 1914. године.

Радио је у уредништву Босанске виле (1910 — 1913). Први светски рат провео је у Лондону, где је покренуо и уређивао часопис New Age (Ново доба),[3] који је касније прерастао у часопис New Europe. Митриновић је такође и иницијатор Антибарбарус клуба, Адлеровог друштва за студије индивидуалне психологије.

Прву своју песму, Ленто долоросо, објавио је у Босанској вили 1905, под псеудонимом М. Димитријевић, под којим је и касније углавном објављивао поезију. Поред тог, користио је и псеудоним Антицус.

Поред Босанске виле, објављивао је песме и у часописима: Бранково коло (1906 — 1907, 1909 — 1911), Дело (1906), Нова искра (1906-1907), Срђ (1906-1908), Српски књижевни гласник (1906, 1908, 1911), Словенски југ (1908), Вардар (1910), Зора (1910), Хрватски ђак (1908-1909, 1911), Одјек (1912), Савременик (1911).

Митриновић је творац футуристичког манифеста у српској књижевности (Естетске контемплације, Босанска вила, 1913).

По избијању Првог светског рата одлази у Лондон,[1] без финансија или познавања језика. Српска влада му помаже у тој ситуацији обезбеђивањем посла функције саветника српског посланства.[3]

Упознао се 1914. са Кандинским за кога је рекао да је „типичан представник револуције, не само у сликарству".[3]

Био је заговорник пансловенства и југословенског уједињења.[3]

Митриновић је неколико година водио коресподенцију и био у вези са енглеском песникињом Ајрис Три.[4]

Поновно откривање дела Димитрија Митриновића заслуга је Предрага Палавестре. Он је, у хрестоматији Књижевност Младе Босне (Сарајево, 1965), у целини рехабилитовао Митриновића, вративши га у контекст српске авангарде. У том смислу, значајна је и Палавестрина монографија Догма и утопија Димитрија Митриновића. Почеци српске књижевне авангарде (Београд, 1977).

Награду Димитрије Митриновић додељује фондација Арс Лонга за изузетан допринос српској култури и очувању лепих уметности.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 516. 
  2. ^ МОЖДА НИСТЕ ЗНАЛИ О НЕВЕСИЊУ (31 ) Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2013)Радио Невесиње, 19. 3. 2013.
  3. ^ а б в г Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Димитрије Митриновић, младобосанска фабрика идеја, геополитика Југославије, германска политика према Србима и Косово као симбол свих пораза”. www.rts.rs. Приступљено 2021-05-31. 
  4. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Ајрис Три, жена која је укрстила судбине Димитрија Митриновића, Модиљанија, Чаплина, Џејмса Дина и Филипа К. Дика”. www.rts.rs. Приступљено 2021-05-31. 
  5. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Мики Манојловић: Најзначајније је што сам жив”. www.rts.rs. Приступљено 2021-04-24. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гојко Тешић, Антологија песништва српске авангарде (1902—1934), Светови, Нови Сад, 1993.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Димитрије_Митриновић&oldid=26867590”