Едвард од Вестминстера

С Википедије, слободне енциклопедије
Едвард од Вестминстера
Едвард од Вестминстера, син Хенрија VI, гравура Силвестера Хардинга
Лични подаци
Датум рођења(1453-10-13)13. октобар 1453.
Место рођењаВестминстерска палата, Краљевство Енглеска
Датум смрти4. мај 1471.(1471-05-04) (17 год.)
Место смртиТексбери, Краљевство Енглеска
Породица
СупружникАна Невил
РодитељиХенри VI Ланкастер
Маргарета Анжујска
ДинастијаЛанкастер
принц од Велса
Период(1453—1471)
ПретходникХенри VI Ланкастер
НаследникЕдвард V Јорк

Едвард од Вестминстера (енгл. Edward of Westminster; 13. октобар 1453, Вестминстерска палата — 4. мај 1471, Тексбери) био је принц од Велса као син енглеског краља Хенрија VI и његове супруге Маргарете Анжујске. Био је последњи Ланкастер, као и важна личност у Рату ружа.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођење и прилике у Енглеској[уреди | уреди извор]

Родио се 13. октобра 1453. године у Вестминстерској палати као син енглеског краља Хенрија VI и Маргарете Анжујске. Пошто је пре његовог рођења краљ Хенри био потпуно полудео веровало се да заправо није могао зачети дете те да је Едвард син неког Маргаретиног савезника. Његово рођење је ионако погоршало тежак положај Краљевства. Непосредно пре Едвардовог рођења, када је Хенри полудео, његов рођак Ричард, војвода од Јорка, био је проглашен за намесника и признат за наследника ако Хенри не добије сина. Мада нема доказа да је Ричард имао неке превратничке намере нити да је намеравао да нанесе зло Едварду и његовом оцу, краљица Маргарета сумњала је у њега. Уз помоћ себи оданих племића, она је напала војводине поседе и протерала га из Енглеске.

Почетак рата Ружа: Побуна Ричарда од Јорка[уреди | уреди извор]

Ричард се, међутим, убрзо враћа у Енглеску [1][2] и уз помоћ буржоазије, дела крупних феудалаца економски развијенијег југа, већине новог племства, феудалаца који су с њим били у родбинским везама и феудалних група које су биле потиснуте с власти и утицаја на двору [2]. Тиме је започео грађански рат у Енглеској, тзв. Рат ружа (по грбовима Ланкастера црвене руже и Јорка беле руже) [1][2]. Године 1455. дошло је до прве битке између присталица Јоршке династије и феудалаца који су држали у својим рукама власт под Едвардовим оцем. Уз Ланкастере је стала већина крупних феудалаца, нарочито феудалци севера који су се навикли на политичку самосталност и који су имали велике оружане снаге. Уосталом, за многе феудалце тај је рат био само изговор за пљачку, разбојништво и јачање своје политичке самосталности. Они су прелазили с једне стране на другу према томе каква им се где корист указивала, према личним везама или завадама. Крај Стогодишњег рата ојачао је војне одреде феудалаца попуњаване најамницима који су остали без посла. Рат двеју ружа било је време највећег пировања феудалне својевоље и безакоња [2].

Последице битке код Вејкфилда: Пад краља Хенрија[уреди | уреди извор]

Рат је пет година вођен с променљивом срећом [1], али 1460. године краљевске снаге потукле су јорковце у бици код Вејкфилда. Војвода Ричард Јоршки изгубио је главу после пораза у тој бици [1][2], а један његов син је мучки убијен. Иронично, Ричардова смрт представљала је смртан ударац за његове противнике ланкастеровце [1]. На чело јоркиста стао је његов син Едвард, деветнаестогодишњи младић, који је показао способности изванредног војсковође. 1461. године он је разбио краља Хенрија и заузео Лондон прогласивши се [3][2], на одобравање лордова и грађана [2], за краља Едварда IV [4][2]. Уз помоћ ритера и богатог сељаштва на југу Енглеске Едвард је нанео одлучан пораз присталицама Ланкастера, завршивши га страшним покољем побеђених [2].

Савезништво Ричарда од Ворика: Повратак краља Хенрија[уреди | уреди извор]

Краљица Маргарета се и даље није предавала и грађански рат је настављен [4]. Краљевска породица је тада избегла у Шкотску, одакле је двапут покушавала да поврати власт краљу Хенрију. У првом покушају, који се догодио 1464. године, краљ Хенри је заробљен и затворен у Лондон тауеру. Други пут је то покушано 1471. године, када је краљица Маргарета придобила за савезника дотадашњег најмоћнијег следбеника Едварда IV, Ричарда, грофа Ворика и извесно време озбиљно угрозила положај краља Едварда IV [4].

Смрт принца Едварда: Крај династије Ланкастероваца[уреди | уреди извор]

Краљ Хенри је тада накратко враћен на престо, али краљ Едвард је на крају поразио своје противнике, одневши низ надмоћних победа [4]. Борећи се својим непријатељем имењаком принц Едвард је погинуо [4] у бици код Тексберија 4. маја 1471. године. Убрзо за њим завршио је живот и његов отац, који је после пораза био затворен у Лондонској кули, где је и умро [4] крајем истог месеца. Принчева мајка Маргарета била је прогнана [4] и умрла је десетак година касније у Анжуу у Француској.

Едвард Вестминстерски и његов отац Хенри били су последњи Ланкастери. Њиховом смрћу угасила се династија Ланкастера.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Џон од Гента
 
 
 
 
 
 
 
8. Хенри IV Ланкастер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Бланш од Ланкастера
 
 
 
 
 
 
 
4. Хенри V Ланкастер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Humphrey de Bohun, 7th Earl of Hereford
 
 
 
 
 
 
 
9. Мери Бохун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Joan FitzAlan
 
 
 
 
 
 
 
2. Хенри VI Ланкастер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Шарл V Мудри
 
 
 
 
 
 
 
10. Шарл VI Луди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Joanna of Bourbon
 
 
 
 
 
 
 
5. Катарина од Валоа (енглеска краљица)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Штефан III, војвода Баварске
 
 
 
 
 
 
 
11. Изабела од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Taddea Visconti
 
 
 
 
 
 
 
1. Едвард од Вестминстера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Луј I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
12. Луј II Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Marie of Blois
 
 
 
 
 
 
 
6. Рене I Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Ђоан I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
13. Јоланда од Арагона (умрла 1442)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Јоланда од Бара
 
 
 
 
 
 
 
3. Маргарета Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. John I, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
14. Charles II, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Софија од Виртемберга
 
 
 
 
 
 
 
7. Изабела од Лотарингије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Рупрехт од Немачке
 
 
 
 
 
 
 
15. Маргарета од Палатината
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Елизабета од Нирнберга
 
 
 
 
 
 

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Пејнтер 1997, стр. 437.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 282.
  3. ^ Пејнтер 1997, стр. 437-438.
  4. ^ а б в г д ђ е Пејнтер 1997, стр. 438.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio. 
  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд. 
Едвард од Вестминстера на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Едвард_од_Вестминстера&oldid=26876422”