Еспо

Координате: 60° 18′ 00″ С; 25° 02′ 00″ И / 60.3° С; 25.033333° И / 60.3; 25.033333
С Википедије, слободне енциклопедије
Еспо
фин. Espoo / швед. Esbo
Matinkylä
High-rise Reimantorni, Kivenlahti
Aalto University Auditorium
Accountor Tower, Keilaniemi
Espoo Cathedral
Tapiola and Espoo Cultural Centre
Колажни приказ градских знаменитости
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Финска
ОкругНова Земља
Основан1972.
Становништво
Становништво
 — 2023.314.152
 — густина594,98 ст./km2
Географске карактеристике
Координате60° 18′ 00″ С; 25° 02′ 00″ И / 60.3° С; 25.033333° И / 60.3; 25.033333
Површина528 km2
Еспо на карти Финске
Еспо
Еспо
Еспо на карти Финске
Веб-сајт
www.espoo.fi

Еспо (фин. Espoo; швед. Esbo) је град у Финској у округу Нова Земља. Према процени из 2006. у граду је живело 235.019 становника.[1] Други је град по становништву у Финској после Хелсинкија. Део је ширег градског подручја Хелсинкија. Бројне организације имају своја седишта или истраживачке центре у Еспоу. Седиште Нокије, КОНЕ, Фортума је у Еспоу. Технолошки универзитет је такође смештен у Еспоу.

Историја[уреди | уреди извор]

Седиште Нокије у Еспоу

Први становници тога подручја стигли су пре око 9.000 година. Сталне насеобине су настале у 12. и 13. веку. Краљевски друм, који пролази кроз Еспо према Стокхолму кроз Турку и Випури потиче из 13. века. Најстарија сачувана грађевина је Еспо катедрала из 1480-их. Еспо је 1920. био село са 9.000 становника, од којих је 70% говорило шведски. Пољопривреда је била главни извор прихода, а 755 становника је живело од пољопривреде. 1940-их и 1950-их се Еспо добија индустрију, а град постаје 1972. Због тога што је био близу Хелсинкија постао је популаран за оне који раде у Хелсинкију, па је становништво Еспоа нарастао од 1950. до 2.000. са 22.000 на 210.000. од 1945. већина становништва говори фински. Шведски 2006. говори само 9% становништва.

Становништво[уреди | уреди извор]

Према процени, у граду је 2006. живело 235.019 становника.

Кретање броја становника
1990. 2000.
172.629 213.271

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Процене броја становника”. stat.fi. 23. 3. 2007. Приступљено 1. 10. 2012. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]