Иван Дујчев

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Дујчев
Датум рођења(1907-05-01)1. мај 1907.
Место рођењаСофија
Датум смрти24. април 1986.(1986-04-24) (78 год.)
Место смртиСофија

Иван Симеонов Дујчев (буг. Иван Симеонов Дуйчев; 1. мај 1907, Софија—24. априла 1986, Софија) био је истакнути бугарски историчар и палеограф уско специјализован за бугарску и византијску средњовековну историју.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Софији 1907. Године 1932. завршио је историју на Софијском универзитету „Климент Охридски“. Предавали су му проф. Васил Златарски, проф. Петар Мутафчијев, проф. Петар Ников и проф. Петар Бицили.

Од 1932. до 1936. био је на специјалистичким студијама у Италији. Године 1934. под менторством проф. Силвија Ђузепеа Меркатија израдио је и одбранио докторат на Римском универзитету на тему „Бугарски Асеновци у Византији“ (Българските Асеневци във Византия). У Ватиканској школи у Риму завршио је и курс палеографије и архивистике. У то време његов покровитељ и ментор био је префект Ватиканског архива кардинал Анђело Меркати.

Касније је постао асисент па доцент за средњовековну бугарску историју на Софијском универзитету (1936-јануар 1945). По убеђењу је близак толстоизму и часопису „Препород“ (Възраждане). Након што је бугарска војска окупирала Македонију априла 1941, посетио је у више наврата ово подручје и упознао се са месним становништвом. Од 7. јула до 17. августа 1941. био је преводилац у италијанској командантури у Костуру, који се налазио под италијанском окупацијом. Због пружања заштите локалном становништву, кога су прогониле грчке власти, изазвао је незадовољство Италијана, те је на њихов захтев опозван.[1] Његова књижица „Македонија у бугарској историји“ (Македония в българската история) објављена 1941, комунистичке власти у Бугарској уврстиле су у списак „фашистичких књига“, а самог Дујчева отпустиле са Универзитета. Због тога Дујчев је био неколико година принуђен да преживљава преводећи романе и научну литературу с француског језика.

Године 1945. због просветне и јавне делатности међу македонским становништвом за време рата грчке власти су га уврстиле у списак бугарских, италијанских и немачких војних и других лица, којима треба судити на процесу у Атини као ратним злочинцима. Дујчев је посебно оптужен за крађу и изношење грчких културних вредности из Грчке у Бугарску. Благодарећи, међутим, напорима адвоката Стојана Бојаџијева, који је био ангажован да брани сва бугарска војна и цивилна лица, оптужена на процесу, Дујчев је спасен. Наиме, пуштена је дезинформација о његовој смрти.[2] Са своје стране Дујчев се на неколико месеци сакрио у једно село у околини Великог Трнова.

Године 1950. године Дујчев је постао виши научни сарадник у новооснованом Институту за бугарску историју (данас Институт за историју) при Бугарској академији наука.

Године 1981. изабран је за члана Бугарске академије наука. Учесник је међународних конгреса и конференција, члан Академије наука, књижевности и уметности у Палерму, дописни члан Британске академије у Лондону, члан Понтификалне академије за археологију у Риму, носилац Хердерове награде 1974. Његов научни опус обухвата више од 500 публикација. На српски су преведени његов чланак „Босански фрањевци у Бугарској до Ћипровачког устанка“ (Фрањевачки вјесник, 1938, 262-71) и студија „Минијатуре Манасијевог летописа“ (1965).

После смрти његова лична библиотека је поклоњена Софијском универзитету, а кућа у којој је живео је претворена у истраживачки центар.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Из старата българска книжнина. Кн. I. 1940. 
  • Преписката на папа Инокентия III с българите. София. 1942. 
  • Из старата българска книжнина. Кн. II. 1944. 
  • Рилският светец и неговата обител. Библиотека “Златни зърна”, редактор-стопанин: Славчо Атанасов. 1947. 
  • Миниатюрите на Манасиевана летопис. „Български художник“. 1962. 
  • Летописа на Константин Манаси. Издателство на БАН. 1963. 
  • Болонски псалтир. Издателство на БАН. 1968. 
  • Българско Средновековие. Издателство Наука и Изкуство. 1972. 
  • Пътеки от утрото. Очерци за средновековната българска култура. Издателство Отечество. 1985. 

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • У бугарским академским круговима тврди се да је Иван Дујчев прави аутор книге Четвероевангелието на цар Иван Александър (1980), која је издана под именом Људмиле Живкове[3]
  • Изгледа да је име Иван Дујчев послужило као прототип за слику бугарског професора-медиевисте, описаног у роману Елизабете Костове „Историчар“ (2005).

Извори[уреди | уреди извор]

  • Божилов, И. Предговор, в: Дуйчев, И. Избрани произведения. Т. I. Византия и славянският свят. София, 1998, 7-25.
  • Ivan Dujčev, Biobibliographie. Verfasst von A. Kirmagova, A. Paunova. Sofia, 1996.
  • Кирило-Методиевска енциклопедия, т. I. София, 1985, с. 617-620.
  • Гюзелев, В. Проф. Иван Дуйчев и проучването на българското средновековие, в: Българско средновековие. Българо-съветски сборник в чест на 70-годишнината на проф. Иван Дуйчев. София, 1980, 15-19.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Даскалов, Георги. Клио срещу Темида. Антон Калчев – хуманист или военнопрестъпник“, Военно издателство, София, 2013, с. 81.
  2. ^ „Двете смърти на академик Иван Дуйчев“, в-к Македония, бр. 10, 10. март 1999 г. Дучјев је готово једини, заједно с генерал лајтантном Иваном Мариновом, од лица са списка, који је преживео. Остали су ухапшени или предани Грчкој и осуђени на смрт.
  3. ^ Види. Николай Василев,„Проф. Николай Василев: Дисертациите на Людмила Живкова не са нейни, на Фол и Дуйчев са“, интервју, в. „24 часа“, 21.10.2012 г.; Вагалинска И., „Мемоари с часовников механизъм“, часопис „Тема“, бр. 14 (182), 11. април 2005 г.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Дујчев&oldid=27393749”