Институт за сексуалну науку

С Википедије, слободне енциклопедије
Немачки студенти и нацистички чланови SA уништавају библиотеку Магнуса Хиршфелда, директора Института

Институт за сексуалну науку (нем. Institut für Sexualwissenschaft) био је рани приватни институт за истраживање сексологије у Немачкој од 1919. до 1933. године. Назив установе може се превести и као Институт за сексологију, Институт за сексуална истраживања и Институт за науку о сексуалности. Овај институт био је непрофитна задужбина стационирана у Тиргартену, Берлин. На њеном челу био Магнус Хиршфелд, немачки лекар, сексолог и заступник права хомосексуалаца. Од 1897. године је председавао Научно-хуманитарним комитeтом који се залагао за ЛГБТ права, толеранцију и дeкриминализацију истополних односа измeђу мушкараца. Измeђу 1899. и 1923. Комитет је објављивао часопис Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen, први научни часопис који сe бавио сeксуалним варијeтeтима. Матeријал који јe објављиван у годишњаку обухватао је различитe тeмe, од чланака о хомосeксуалности код „примитивних” народа, до књижeвних анализа и студија случајeва. Хиршфелд је изградио јединствену библиотеку која је садржала дела о истополној љубави и еротици.[1]

Масовно спаљивање књига које су нацисти спроводили није поштедело ни архив Института. Након што су нацисти преузели власт у Немачкој 1930-тих, сам Институт и његове библиотеке су уништиле омладинске бригаде у програму цензуре нацистичке Владе, које су све документе и књиге спалили на Опернплацу.[2]

Настанак и улога[уреди | уреди извор]

Vita homosexualis, збирка популарних памфлета Аугуста Флајшмана из 1902. о Трећем роду и против Параграфа 175, коју су конфисковали нацисти 6. маја 1933.
Херберт В. (лево) био је трансродни пријатељ Магнуса Хиршфелда, и живео је у Берлину две године под својим изабраним именом. Ова фотографија се налази у Хиршфелдовом делу Sexual Intermediates (1922).

Институт за сексуална истраживања отворили су 1919. године Магнус Хиршфелд и његов сарадник Артур Кронфелд[3], некада познати психотерапеут, а касније професор на Универзитетској клиници -{Charité}- у Берлину. Поред истраживачке библиотеке и велике архиве, Институт је такође обухватио медицинска, психолошка и етнолошка одељења и канцеларију за брачно и сексуално саветовалиште. Институт је годишње посећивало око 20.000 људи и обављено је око 1.800 консултација. Сиромашни посетиоци су се лечили бесплатно. Поред тога, Институт се залагао за сексуално образовање, контрацепцију, лечење сексуално преносивих болести и еманципацију жена.

Институт је постао место научног и истраживачког интереса за многе научнике који су се бавили сексуалношћу, као и за научне, политичке и социјалне реформаторе у Немачкој и Европи, посебно из социјалистичких, либералних и социјалдемократских кругова. Године 1923. Институт је посетио Николај Семашко, комесар за здравство у Совјетском Савезу. Уследиле су бројне посете и истраживачка путовања здравствених званичника, политичких, сексуалних и социјалних реформатора и научних истраживача из Совјетског Савеза заинтересованих за рад Хиршфелда.[4] А 1926. године делегација Института, коју је предводио Хиршфелд, узвратила је истраживачком посетом Москви. Током 1929. Хиршфелд је председавао трећим међународним конгресом Светске лиге за сексуалне реформе у Вигмор Холу, Лондон.[5]

Трансродни пионири[уреди | уреди извор]

Види још: Трансродност и Трансвестизам

Магнус Хиршфелд је сковао термин транссексуализам[6], идентификујући клиничку категорију коју ће његов колега Хари Бенџамин касније развити у Сједињеним Државама. Трансродне особе су биле међу запосленима на Институту, као и међу тамошњим клијентима. Институт је нудио разне ендокринолошке и хируршке услуге, укључујући прве модерне операције промене пола током 1930-их. Хиршфелд је такође сарађивао са берлинском полицијском управом на смањењу хапшења трансвестита, укључујући оне за које се сумња да су носили одређену одећу у вези са сексуалним радом, стварањем трансвеститних пропусница издатих у име Института онима који су имали личну жељу да носе одећу повезану са родом супротним од оног који им је установљен при рођењу.[7][8]

Пропусница за трансвестите, Берлин 1928.

У периоду између 1908. и 1933. немачка полиција је издала на десетине оваквих пропусница. Уверење се углавном давало хетеросексуалним, мушко-у-женско трансвеститима средње класе како би се избегле асоцијације на хомосексуалну и лезбејску културу у Вајмарској Немачкој, и њиме се потврђује да је дотичном појединцу дозвољено да носи одећу која одговара његовом родном идентитету. Ове пропуснице су престале да важе када је Адолф Хитлер постао канцелар 1933, а злостављање трансродних и родно-неутралних особа је нагло порасло током нацистичке владавине.

Доба нацизма[уреди | уреди извор]

Види још: Прогон ЛГБТ особа у нацистичкој Немачкој

Крајем фебруара 1933. године, како је утицај Ернста Рема слабио, нацистичка партија покренула је чистку геј клубова (тада званих хомофилни клубови) у Берлину, забранила је сексуалне публикације и забранила организоване геј групе.[9] Као последица тога, многи су побегли из Немачке (укључујући, на пример, Ерику Ман). У марту 1933. године главни управник Института, Курт Хилер, послат је у концентрациони логор. Зграду Института су касније преузели нацисти у своје сврхе а од 1944. је била бомбардована рушевина, а срушена је негде средином 1950-их. Хиршфелд је узалуд покушавао да поново успостави свој Институт у Паризу, али је умро у Француској 1935. године.

Ученици организације Deutsche Studentenschaft, под окриљем нацистичке партије, парадирају испред Института за сексуалну науку у Берлину, 6. маја 1933.

Шестог маја 1933. док је Хиршфелд био у Аскони, Швајцарска, Немачка студентска организација је организовала напад на Институт за сексуалну науку. Неколико дана касније, библиотека и архиве су масовно испражњене и спаљене на Опернплацу. Уништено је између 12.000 и 20.000 књига и часописа, па чак и већи број слика и сексуалних тема.[10] Такође су заплењени опсежни спискови имена и адреса особа повезаних са Институтом. Усред паљења, Јозеф Гебелс одржао је политички говор гомили од око 40.000 људи. Лидери Немачке студентске организације такође су прогласили своје Ватрене одреде. У исти мах су књиге јеврејских писаца и пацифиста попут Ериха Марије Ремарка уклоњене из локалних јавних библиотека и Универзитета Хумболт и спаљене[11].

Док су многи побегли у изгнанство, радикални активиста Адолф Бранд протестовао је пет месеци после паљења књига, али је у новембру 1933. године одустао од геј активизма.[12] Дана 28. јуна 1934. Хитлер је извршио чистку хомосексуалаца у редовима нацистичког крила СА, што је подразумевало њихово убиство у Ноћи дугих ножева. Затим су уследили строжи закони о хомосексуалности и привођење хомосексуалаца. Сматра се да су спискови адреса заплењени из Института помогли Хитлеру у овим акцијама. Много десетина хиљада ухапшених нашло се на крају у радним логорима или логорима смрти. Карл Гизе починио је самоубиство 1938. године када су Немци напали Чехословачку, а његов наследник, адвокат Карл Фајн, убијен је 1942. године током депортације.

После Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Статут Института је прецизирао да ће у случају распуштања, сва имовина Фондације др Магнуса Хиршфелда (која је спонзорисала Институт од 1924.) бити донирана Хумболтовом Универзитету у Берлину. Хиршфелд је такође написао лични тестамент док је био у егзилу у Паризу, остављајући преосталу имовину својим студентима и наследницима Карлу Гизеу и Ли Шиу Тонгу (Тао Ли) за наставак свог рада. Међутим, није спроведена ниједна одредба. Западнонемачки судови утврдили су да су распад Задужбине и заплена имовине од стране нациста 1934. године били легални. Западнонемачко законодавно тело такође је задржало нацистичке амандмане на параграф 175, онемогућавајући преживелим хомосексуалцима да захтевају повраћај уништеног културног центра.[13]

И Шиу Тонг је живео у Швајцарској и Сједињеним Државама до 1956, али колико је познато, није покушао да настави Хиршфелдово дело. Неке преостале фрагменте података из библиотеке касније су прикупили Вилијам Дор Лег и ONE, Inc. у САД током 1950-их.

Наставак рада[уреди | уреди извор]

Споменик подигнут Магнусу Хиршфелду и његовом Институту за сексуалну науку, Тиргартен, Берлин, 2005.

Током 1973. године, нови Institut für Sexualwissenschaft је отворен у оквиру Универзитета у Франкфурту, и 1996. при Хумболтовом универзитету у Берлину.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Harry Oosterhuis. (Ed.) Homosexuality and Male Bonding in Pre-Nazi Germany: The Youth Movement, the Gay Movement, and Male Bonding Before Hitler's Rise: Original Transcripts from Der Eigene, the First Gay Journal in the World. (1991).
  2. ^ „Institute of Sexology”. qualiafolk.com. Qualia Folk. 8. 12. 2011. Архивирано из оригинала 18. 1. 2015. г. Приступљено 19. 9. 2020. 
  3. ^ In Memory of Arthur Kronfeld)
  4. ^ Homosexual Desire in Revolutionary Russia: The Regulation of Sexual and Gender Dissent, Dan Healey, 2001, pp.132-133
  5. ^ The Times, League For Sexual Reform International Congress Opened, 9 September 1929;
  6. ^ Ekins R., King D. (2001) Pioneers of Transgendering: The Popular Sexology of David O. Cauldwell. IJT 5,2 (text online Архивирано 2006-04-28 на сајту Wayback Machine)
  7. ^ Beachy, Robert (2015). Gay Berlin: Birthplace of a Modern Identity (на језику: енглески). Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 0307473139. 
  8. ^ „Between World Wars, Gay Culture Flourished In Berlin”. NPR.org (на језику: енглески). Приступљено 13. 9. 2017. 
  9. ^ „The Nazis tolerated gays. Then everything changed”. Haaretz.com (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2020. 
  10. ^ Evans, Richard J. (2004). The coming of the Third Reich (1st American изд.). New York: Penguin Press. ISBN 1-59420-004-1. OCLC 53186626. 
  11. ^ Leonidas Hill (2001). "The Nazi Attack on 'Un-German' Literature, 1933-1945" IN: The Holocaust and the Book: Destruction and Preservation.
  12. ^ „WashingtonPost.com: Queer Science: The Use and Abuse of Research into Homosexuality”. www.washingtonpost.com. Приступљено 19. 9. 2020. 
  13. ^ James D. Steakley. The Early Homosexual Emancipation Movement in Germany. (1975).

Литература[уреди | уреди извор]

  • John Lauritsen and David Thorstad. The Early Homosexual Rights Movement, 1864-1935. (Second Edition revised)
  • Günter Grau (ed.). Hidden Holocaust? Gay and lesbian persecution in Germany 1933-45. (1995).
  • Charlotte Wolff. Magnus Hirschfeld: A Portrait of a Pioneer in Sexology. (1986).
  • James D. Steakley. "Anniversary of a Book Burning". The Advocate (Los Angeles), 9 June 1983. Pages 18–19, 57.
  • Mark Blasius & Shane Phelan. (Eds.) We Are Everywhere: A Historical Source Book of Gay and Lesbian Politics (See the chapter: "The Emergence of a Gay and Lesbian Political Culture in Germany" by James D. Steakley).
  • Beachy, Robert. Gay Berlin: Birthplace of a Modern Identity. (2014)

Филм[уреди | уреди извор]

  • Rosa von Praunheim (режија) The Einstein of Sex (Немачка, 2001). (Биографска драма о Магнусу Хиршфелду)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Институт за сексуалну науку на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Институт_за_сексуалну_науку&oldid=26605639”