Конак кнегиње Љубице
| Конак кнегиње Љубице | |
|---|---|
 Конак кнегиње Љубице | |
| Опште информације | |
| Место | Београд |
| Општина | Стари град |
| Држава |  Србија |
| Координате | 44° 49′ 01″ С; 20° 27′ 08″ И / 44.81708° С; 20.45232° И |
| Време настанка | 1830. |
| Тип културног добра | Споменик културе од изузетног значаја |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
| beogradskonasledje | |
| Овај чланак је део серије о Србима |
| Српска култура |
|---|
 |
Конак кнегиње Љубице налази се у Београду, у улици кнеза Симе Марковића број 8. Због свог историјског и архиктетонског значаја конак има статус споменика културе од изузетног значаја.
Историјат[уреди | уреди извор]
Прво непокретно имање које је држава купила и исплатила из народне касе био је Кнежев дворац 1818. за 15.000 гроша.[1]
До 1829. године, на месту између зграде Патријаршије и данашњег конака налазио се други (стари) двор, који је употребљаван за становање. С обзиром на његову старост и оронулост, кнез Милош је одлучио да сазида други конак. Нови конак, како је зван у време грађења, био је већи и репрезентативнији од Господарског, јер је требало и да посведочи о нараслој економској моћи и учвршћеној власти Милоша Обреновића после добијања Хатишерифа 1830. године.
Конак кнегиње Љубице један је од најрепрезентативнијих сачуваних примера грађанске архитектуре прве половине 19. века у Београду. Грађен је у периоду од 1829-1830. године. Према замисли кнеза Милоша, требало је да има двојаку намену, да буде стан његове породице, кнегиње Љубице и синова Милана и Михаила, каснијих српских кнезова, а у исто време и двор за резиденцију. Изграђен је по идејама и под надзором Хаџи-Николе Живковића, пионира српског неимарства.
Кнез Милош је одлучио да ангажује неимара из Водена, Хаџи Николу Живковића, јер у то време у Београду није ни било неимара, с обзиром на то да се годинама није зидало. Тако је Никола Живковић постао први неимар обновљене Србије и руководио је свим грађевинама које је кнез Милош подизао током своје прве владавине.
Копање темеља почето је у јулу 1829. године, а Конак је завршен у касну јесен 1830. године. Кнегиња Љубицa је писмом јавила мужу 22. новембра 1830. године „да су се сместили у новом конаку“. Накнадно, 1836, дограђен је амам са једноспратним трактом.
Положај[уреди | уреди извор]
Конак кнегиње Љубице налази се на углу улица Кнеза Симе Марковића и Краља Петра, некадашњих улица Богојављанске и Дубровачке, у једном од најстаријих делова Београда. Преко пута данашње Саборне цркве налазио се стари кнежев дворац и простирао се, отприлике, од улаза у сaдашњу зграду Патријаршије до баште данашњег Конака кнегиње Љубице.
Конак кнегиње Љубице смештен је у слободни простор, у центар велике баште, првобитно ограђен високим зидом, као и остале грађевине овог типа и окружен зеленилом. Имао је спољaшње двориште у које се улазило кроз колску капију, као и пространу унутрашњу башту према Косанчићевом венцу. Главном фасадом, којом доминира еркер диванхане, Конак је окренут према реци Сави.
Архитектура[уреди | уреди извор]
Основа Конака је правоугаоног облика и сразмерно велика, а има три нивоа: подрум, приземље и спрат. Подрум је покривен сводовима, а приземље и спрат су зидани уз примену класичног зидања у опеци и бондручног зидања са дрвеном конструкцијом испуњеном опеком. Четвороводни кров је покривен ћерамидом, а надвисује га осмострано кубе и осам димњака.
Ова грађевина садржи све одлике градских кућа српско-балканског стила. Приземље и спрат имају средишњи хол око којег су распоређене остале одаје, што је традиционално оријентални просторни концепт произашао из некадашњих затворених унутрашњих дворишта. На оба спрата налази се и по једна диванхана, нека врста данашње дневне собе, а такође и салона за пријем. Диванхана у приземљу је од осталог простора издвојена помоћу два степеника, а оивичена је дрвеним стубовима са парапетима између њих. Одмах уз њу постављене су широке степенице које воде у башту и тај улаз у кућу је шири од оног према улици.
Диванхана на спрату је интимнија. Ограђена је бочно зидовима, а има према централно простору само два стуба. Њен под био је у равни околног пода, а сви су били од дасака. Ова диванхана је оријентисана ка улици.
Иако је својим просторним концептом ослоњен на оријенталну традицију, Конак кнегиње Љубице представља преломни тренутак у београдској архитектури, јер својим спољним обликовањем и декоративним елементима у великој мери наговештава утицај европске архитектуре. Ова европска схватања посебно су видљива у разуђености фасада, изломљеним линијама крова, димњака и кубета, у споредним детаљима архитектонске обраде фасада – пиластрима, лучним завршецима и шамбранама на прозорима, профилисаним венцима и неким детаљима ентеријера. Еркери на фасади, иначе типично правоугаони, имају полукружни облик у основи.
Развој конака[уреди | уреди извор]
Једна од првих вести коју о Конаку кнегиње Љубице имамо јесте путопис Ота Дубислава Пирха [2] из 1829. године: „Један мален део Београда одскочио је према осталим, а то је један мали простор на југозападном крају главне улице у горњој вароши. (...) Иако није највећа, по својој форми то је најлепша зграда коју сам у Србији видео.“Нови конак се већ по улози која му је била намењена разликовао од обичних приватних кућа за становање и „садржи извесне одлике које га (...) стављају у ред утврђених двораца великих паша и богатих бегова“.[3]
Кнегиња Љубица, иако је била скромна, желела је да живот на двору уреди на високом нивоу. У сачуваној преписци између кнегиње и кнеза Милоша од 1. јануара 1981. године Љубица тражи од мужа да се „за служитеље у двору набаве црвене чарапе“. Наслућујемо да је одговор кнеза био негативан, с обзиром да у свом писму од 24. јануара кнегиња пише да „се она може служити и сама, без слугу“.
За време прве владе кнеза Милоша у Конаку кнегиње Љубице налазила се главна државна благајна. Намесништво књажевско, до повратка кнеза Михаила у Србију 1840, одржавало је у Конаку седнице, а кнeз Михаило је у Конаку живео до 1842. године.
Конак од лицеја до галерије и музеја[уреди | уреди извор]
Након тога ту се налазио Лицеј (преселио се 1863. у Капетан-Мишино здање), затим Прва београдска гимназија, па Апелациони и касациони суд (у приземљу одн. на спрату, до 1905). Године 1912. у Конак је смештен Завод за васпитање глувонеме деце. Музеј савремене уметности - "Музеј кнеза Павла" 1929-34. Црквени музеј је освећен јануара 1938.[4][5] Пред рат ту је (и) Школа за примењену уметност, због које се конак реновирао и проширивао[6] (за Уметничку школу се 1935. каже да се налази у згради у Краља Петра 4, а Музеј кнеза Павла је у конаку, тј. Богојављенској 8[1] ). Од 1945. до 1947. у Конаку је био смештен део Патријаршије, а од 1947. Републички завод за заштиту споменика културе.
У периоду од 1971. до 1979. године предузети су конзерваторско-рестаураторски радови којима су извршене санација објекта и обнова фасаде и ентеријера. Том приликом, Конак кнегиње Љубице, који је и данас у саставу Музеја града Београда, адаптиран је за репрезентативну музејску поставку.
Конак кнегиње Љубице утврђен је 1979. године за споменик културе од изузетног значаја.
Галерија[уреди | уреди извор]
-
-
Конак 1876. године -
Конак кнегиње Љубице -
Конак 2008. године -
Конак кнегиње Љубице унутра -
Унутрашњост конака -
Унутрашњост конака кнегиње Љубице -
Диванхана на горњем спрату конака -
Диванхана у приземљу конака -
Салон у Алт дојч стилу из друге половине XIX век -
Салон у оријенталном стилу -
Салон у стилу Наполеона III -
Konak knjeginje Ljubice
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б "Политика", 4. авг. 1935
- ^ [Пирх Ото Дубислав, Путовање по Србији у год. 1829, Београд, 1899.]
- ^ [Бранислав Ђ. Којић, Варошице у Србији XIX века, Београд 1970.]
- ^ "Политика", 24. јан. 1938
- ^ "Време", 5. окт. 1936 (текст уз фотографију)
- ^ "Време", 29. мај 1940
Види још[уреди | уреди извор]
- Списак споменика културе у Београду
- Списак споменика културе од изузетног значаја
- Амам у Конаку кнегиње Љубице
- Амамџик
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Конак кнегиње Љубице — Споменици културе у Србији”. САНУ.
- Конак кнегиње Љубице
- Конак кнегиње Љубице - Музеј града Београда
- ВикиКарта
- Конак кнегиње Љубице („Глас јавности“, 22. септембар 2004)
- Конак кнегиње Љубице | 1829-31
- Конак кнегиње Љубице (документарни филм са енглеским титлом)
_-_Kula_Sibinjanin_Janka.jpg)
