Лекар куге
.png)
Лекар у време куге је био медицински стручњак који је лечио жртве бубонске куге.[1] У време епидемије ове лекаре су посебно ангажовали градови у којима се куга задесила. Будући да им је град исплаћивао плату, лечили су све: и богате и сиромашне.
Међутим, познато је да су неки лекари против куге наплаћивали пацијентима и њиховим породицама додатне трошкове за посебна лечења или лажне лекове[2]. Обично то уопште нису били искусни лекари или хирурзи; радије су то били или другоразредни доктори који нису били у стању да воде успешне медицинске праксе или млади лекари који су тежили ка томе да стекну праксу у тој области. Они су ретко лечили своје пацијенте; радије су служили за евидентирање броја људи контаминираних у демографске сврхе.
Лекари у време куге су својим заветом лечили болеснике од куге и били су познати као општински или као „лекари против куге у заједници“, док су „лекари опште праксе“ били одвојени лекари свакако су се могли наћи у истом Европском граду истовремено.[3] У Француској и Холандији, лекарима против куге је често недостајала адекватна медицинска обука па су их зато називали „неискусним лекарима“. У једном забележеном случају, доктор против куге је био продавац воћа пре његовог посла доктора.
У 17., 18. и 19. веку, неки доктори су носили кљунасте маске које су биле напуњене миришљавим стварима. Маске су осмишљене како би их заштитиле од загађеног ваздуха, који је (према миасматичкој теорији болести) био узрок инфекције. Изглед ове одеће приписан је Чарлс де Лорме-у (енгл. Charles de Lorme) , главном лекару Луиса XIII [4](енгл. Louis XIII).
Историја[уреди | уреди извор]
Прва европска епидемија бубонске куге забележена је још средином 6. века и називана је Епидемија Јустинијана[5]. Највећа епидемија заразе је била Црна куга у Европи у 14. веку. Велики губици људи у градовима су створили огромну економску кризу, тако да је заједница лекара против куге била сматрана јако вредном и ти лекари су добијали посебне привилегије; на пример, било им је допуштено да изврше обдукције како би истражили лек за кугу.[6]
У неким случајевима, доктори против куге су били толико важни да су их, када је Барселона 1650. године послала два лекара у Тортусу, бандити ухватили на путу ка тамо и затражили откуп. Барселона је платила за њихову слободу. Папа Климент VI је ангажовао неколико додатних доктора против црне куге како би посећивали болесне људе из Авињона. Од 18 лекара у Венецији, само је један остао од 1348. године: пет их је умрло од куге а 12 је нестало или можда побегло.
Костим[уреди | уреди извор]
Неки доктори против куге су носили специјалне униформе. Ово одело је измислио Чарлс Делормео 1630. године и прво је коришћено у Напуљу али се употребна одела касније проширила на остатак Европе.[7] Заштитно одело се састојало од лагане пресвлаке сачињене од тканине са воском, маске са стакленим отворима за очи и нос у облику кљуна, типично пуњеног биљем, сламом и зачинима. Лекари против куге би такође обично носили штап за преглед и испитивање пацијената како их не би додиривали рукама и тиме долазили у контакт. Мирисни материјали су се састојали од боровница, амбре, ружа, листова нане, камфора, каранфила, лауданума и миришљавог уља. Због примитивних схватања болести у том времену, веровало се да ће ово дело довољно заштитити лекара од загађеног ваздуха док се брине о пацијентима.
Јавни службеници[уреди | уреди извор]
Њихов главни задатак, осим збрињавања људи оболелих од куге, био је записивање броја жртви услед епидемије у јавним записима.
У неким европским градовима, попут Фиренце и Перуђе, од лекара за кугу је тражено да обаве обдукцију како би помогли да се утврди узрок смрти и начин деловања заразе. Лекари против куге су постали сведоци многобројних изјава тестамената током епидемије. Такође, многи доктори су саветовали своје пацијенте о начину понашања пре саме смрти.[8] Овај савет је варирао од пацијента до пацијента а након средњег века, природа односа између лекара и пацијента била је регулисана све сложенијим етичким кодексом.
Методе[уреди | уреди извор]
Лекари против куге су вежбали испуштање крви (енгл. Bloodletting) и друге методе као нпр. стављање жаба и пијавица на бубоне (симптоми бубонске куге). [9]Доктори против куге генерално нису могли да комуницирају са широм јавношћу због природе посла и могућности ширења болести; они су такође могли да буду у карантину због превенције.
Истакнути доктори против куге у доба ренесансе[уреди | уреди извор]
Познати доктор куге који је дао лекарске савете о превентивним мерама које би се могле употребити против куге био је Нострадамус.[10][11] Савет Нострадамуса био је уклањање заражених лешава, удисање чистог ваздуха, коришћење чисте воде за пиће и сокова од латица руже.[12][13]
Италијански град Павиа, 1479. године је унајмио доктора под именом Гиовани де Вентура (енгл. Giovanni de Ventura) да буде градски лекар против куге.[14] Ирски лекар Ниал О Глацаин (енгл. Niall Ó Glacáin) је зарадио дубоко поштовање у Шпанији, Француској и Италији због своје храбрости приликом лечења оболелих људи од куге.[15]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Cipolla 1977, стр. 65.
- ^ Розенхек, Џеки (2011). „Доктори Црне Куге”. Докторски преглед. Архивирано из оригинала 2014-05-06. г. Приступљено 2014-05-06.
- ^ Елис, Оливер С., Историја пламена и ватре 1932 , Кесингер Паблишинг, 2004, p. 202. ISBN 1-4179-7583-0
- ^ „„Наука“ иза данашње одеће за борбу против куге”. Гизмодо. 2017. Архивирано из оригинала 2017-08-09. г. Приступљено 2017-08-09.
- ^ Гордон, Бенџамин Лемер, Средновековна и ренесанска медицина, Филозофска Библиотека, 1959. p. 471
- ^ Вреј, Шона Кели (2009). Заједница и Криза: Болоња током Црне Куге. BRILL. ISBN 90-04-17634-9.
- ^ Кристина М. Боцекл, слике заразе и куге: иконографија и иконологија (Труманова државна универзитетска конференција, 2000), pp. 15, 27.
- ^ „Доктор за кугу”. Jhmas.oxfordjournals.org. 2012-04-02. Архивирано из оригинала 2013-02-12. г. Приступљено 2012-06-12.
- ^ Byfield, Ted (2010). Renaissance: God in Man, A.D. 1300 to 1500: But Amid Its Splendors, Night Falls on Medieval Christianity. Christian History Project. стр. 37. ISBN 978-0-9689873-8-4.
- ^ Хог, Џон, Нострадамус: нова откривења, Барнесове & Ноблеове књиге, 1995, p. 1884. ISBN 1-56619-948-4
- ^ Смоли, Ричард (2006-01-19). Суштински Нострадамус: дословни превод, историјски коментар и ... Аутор: Рицхард Смолеи. ISBN 978-1-4406-4984-4. Приступљено 2012-06-12.
- ^ Пиковер, Клифорд А., Сањати будућност: фантастична прича о предвиђању, Прометејова књига, 2001, p. 279. ISBN 1-57392-895-X
- ^ „Изврсна и врло корисна књижица свима / онима који желе да имају знање о неколико изврсних пријемника подијељених / у два дела. Начин прављења џема од неколико врсти ... Новокомпоновао Маистре / Мицхел де НОСТРЕДАМЕ, доктор медицине / у медицини ... аутор Нострадамус”. Propheties.it. Архивирано из оригинала 2012-03-17. г.
- ^ Краљ, Маргарет Л., Западна цивилизација: социјална и културна историја, Прентице-Хал, 2002, p. 339. ISBN 0-13-045007-3
- ^ Вудс Јо (1982). „Историја медицине у Ирској; др Ј. Оливер Вудс, др. фрцпг, страна 40”. Улстер Мед Ј. 51 (1): 35—45. PMID 6761926.
Литература[уреди | уреди извор]
- Bauer, Susan Wise (2003). The Story of the World: Activity Book Two: The Middle Ages – From the Fall of Rome to the Rise of the Renaissance. Peace Hill Press. ISBN 9780971412941.
- Byfield, Ted (2010). Renaissance: God in Man, A.D. 1300 to 1500: But Amid Its Splendors, Night Falls on Medieval Christianity. Christian History Project. ISBN 978-0-9689873-8-4.
- Byrne, Joseph Patrick (2006). Daily Life During the Black Death. Greenwood Publishing. ISBN 0-313-33297-5.
- Byrne, Joseph Patrick (2008). Encyclopedia of Pestilence, Pandemics, and Plagues. ABC-Clio. ISBN 978-0-313-34102-1.
- Cipolla, Carlo M. (1977). „The Medieval City”. Ур.: Miskimin, Harry A. A Plague Doctor. Yale University Press. стр. 65–72. ISBN 978-0-300-02081-6. (Chapter 4)
- Ellis, Oliver C. (2004). A History of Fire and Flame 1932. Kessinger. ISBN 1-4179-7583-0.
- Gottfried, Robert S. (1983). The Black Death: Natural and Human Disaster in Medieval Europe. Simon & Schuster. стр. 126—128.
- O'Donnell, Terence (1936). History of Life Insurance in its Formative Years. American Conservation Company.
- Pommerville, Jeffrey (2010). Alcamo's Fundamentals of Microbiology. Jones & Bartlett Learning. ISBN 9781449615666.
- Stuart, David C. (2004). Dangerous Garden: The Quest for Plants to Change our Lives. Frances Lincoln. ISBN 0-7112-2265-7.
- Wray, Shona Kelly (2009). Communities and Crisis: Bologna during the Black Death. Brill. ISBN 978-90-04-17634-8.
