Мозак

Мозак
Мозак шимпанзе у тегли.
Детаљи
Идентификатори
Латински	encephalon
MeSH	D001921
NeuroNames	21
TA	A14.1.03.001
Анатомска терминологија

Мозак (лат. encephalon) је најзначајнији део нервног система. Смештен је у лобањској чаури и обавијен можданим опнама: тврдом, паучинастом и меком. Просечна маса мозга одраслог човека износи 1.350 g, али интелектуалне способности нису сразмерне маси и величини мозга.

Делови мозга

Основни делови мозга су:

• Продужена мождина
• Варолијев мост
• Хипофиза
• Мождана греда
• Мали мозак
• Средњи мозак
• Међумозак
• Велики мозак.

Продужена мождина, варолијев мост и средњи мозак заједнички се називају мождано стабло. Централни канал кичмене мождине се наставља у мозгу, али се проширује и образује четири шупљине-мождане коморе, које су испуњене ликвором.

Мозак је најсложенији орган људског тела. Део је централног нервног система и налази се у лобањи. Управља свим виталним активностима које су неопходне да би организам преживео. Све људске емоције су контролисане мозгом. Он такође шаље и прима безбројне сигнале од свих осталих делова тела и спољашње средине. Мозак нас чини свесним, емотивним и интелигентним бићима.

Ћелијска структура

У мозгу се налазе два типа ћелија: нервне и глијалне ћелије.

Нервне ћелије (неурони) се од осталих ћелија разликују по томе што имају способност проводљивости нервних импулса. Људски мозак је изграђен од око 10 милијарди нервних ћелија. Свака нервна ћелија се састоји од тела неурона и два типа наставака: дендрита и аксона. Тело неурона (сома) садржи једро (у коме је смештена ДНК), ендоплазматични ретикулум и рибозоме (за синтезу протеина) и митохондрије (за добијање енергије) – оно обавља све оне функције које су ћелији неопходне да би преживела. Аксони и дендрити служе за комуникацију између ћелија. Дендрити су кратки, разгранати наставци који спроводе надражај ка телу нервне ћелије. Аксон (неурит, нервно влакно) преноси надражај од тела неурона ка следећем неурону, он може бити прекривен посебном опном која је изграђена од глијалних ћелија (олигодендроцита) и која убрзава проток импулса кроз аксон. Свака нервна ћелија је преко синапси (веза између аксона једне и дендрита друге ћелије) повезана са око 10.000 других нервних ћелија.

Глијалне ћелије (глије) имају низ функција које омогућавају опстанак и правилно функционисање нервних ћелија: потпорна (својим продужецима граде потпорну мрежу можданог ткива), изолаторна (у пределу синапсе врше електричну изолацију), одбрамбена (могу да се трансформишу у макрофаге), транспортна (транспортују хранљиве материје од крвних судова до нервних ћелија мозга), имају улогу у локалној хомеостази, врше фагоцитозу непотребних материја, граде мијелински омотач аксона. У мозгу их има око 10 пута више него нервних ћелија.

У мозгу можемо разликовати светлије и тамније делове. Тамни део је сива маса коју граде тела нервних ћелија, дендрити, почетни делови аксона и глијалне ћелије. Светли делови су бела маса коју чине аксонски продужеци нервних ћелија са олигодендроцитима и дендрити. Сива маса се углавном налази на површини, а бела у унутрашњости мозга.

Мозак је окружен и заштићен лобањом и помоћу три мембране (менинге). Спољашња мембрана је тврда, належе на коштани зид лобање и назива се dura mater. Залази међу поједине делове мозга: у расцеп између хемисфера, између малог мозга и можданог стабла. Испод ове опне налази се паучинаста мембрана (арханоидеа), а између њих је капиларни простор. Арханоидеа је танка и прозрачна и прелази преко жлебова и удубљења у мозгу. Трећа мембрана је мека и назива се pia mater. Она належе на површину мозга и увлачи се у сва удубљења, жлебове и пукотине. Између арханоидее и pia mater налази се субарханоидални простор испуњен цереброспиналном течношћу - ликвором. Ова течност штити мозак од потреса, а има и улогу у транспорту материја. Мозак садржи и четири мождане коморе које су испуњене ликвором (лева, десна, трећа и четврта мождана комора).

Мозак чине: ромбасти мозак (rhombencephalon), средњи мозак (mesencephalon) и предњи мозак (prosencephalon).

Мождане функције

Памћење користи више можданих структура, нарочито хипокампус, хипоталамус и главичаста тела, а као неуропреносник искључује ацетилхолин. Оно се школски дели на краткорочно (неколико минута) и дугорочно памћење и обухвата 3 фазе: учење, складиштење података и извлачење сећања. Мада памћење слаби са годинама, мождане вежбе и интензивни духовни рад помажу његовом одржавању.

Сан је веома битан за живот. Унутрашњи сат смештен у супрахијазмаским језгрима хипоталамуса одговоран је за његово јављање у правилним интервалима. Сан обухвата 2 фазе:

• лаки сан, од око 90 минута (који се и сам састоји из 4 стадијума), када је мождана активност слабог интензитета;
• дубоки сан, од око 20 минута, који се карактерише брзим покретима очију, за које време се емитује већина снова.

Обе врсте сна се понављају се 4-5 пута током ноћи и испољавају се карактеристичним електричним променама на електроенцефалограму. Функција снова је још увек недовољно позната, али би стање дубоког сна могло имати важну улогу у процесу учења и памћења.

За емоције и понашање одговорни су хипоталамус и лимбички систем (или лимбични режањ), структура која је смештена с унутрашње стране можданих хемисфера и обухвата средишна сива једра. Понашање у исхрани, друштвено и сексуално понашање зависе од те две мождане структуре, које су тесно везане за чеони режањ мождане коре.

Ромбасти мозак

Ромбасти мозак чине: продужена мождина, мождани (Варолијев) мост, мали мозак и четврта мождана комора.

Продужена мождина се налази изнад кичмене мождине, испод Варолијевог моста и испред малог мозга. У њој се укрштају сензорни и моторни нерви који повезују мозак са осталим деловима тела, тако да десна хемисфера великог мозга комуницира са левом половином тела и обрнуто.

Мождани мост се налази изнад продужене мождине. То је сноп нерава који преносе сигнале између великог мозга и кичмене мождине и повезује сваку од хемисфера великог мозга са супротном хемисфером малог мозга.

Продужена мождина и мождани мост заједно са средњим мозгом чине мождано стабло. То је еволуционо најпримитивнији део мозга. Средином можданог стабла (од кичмене мождине до међумозга) пружа се ретикуларна формација. Сачињена је од острваца сиве масе раздвојених сноповима беле масе тако да је мрежастог изгледа. Она одлучује које ће се од сензорних информација проследити великом мозгу и на тај начин нам помаже да се концентришемо услед примања великог броја информација из спољашње средине. У можданом стаблу се налазе највиши центри аутономног нервног система: за дисање, крвоток (контролише рад срца и крвни притисак), кашаљ, кијање, повраћање, гутање, жвакање, сисање, лучење суза…

Мали мозак се налази у задњем доњем делу лобање, иза можданог моста и испод потиљачне зоне великог мозга. Он је, као и велики мозак, подељен на две хемисфере, само што путеви из леве и десне половине тела нису укрштени, тако да свака хемисфера контролише своју страну тела. Са аспекта филогенезе, мали мозак има три дела: archaeocerebellum (учествује у регулацији мишићног тонуса и одржавању равнотеже), paleocerebellum (контролише мишићни тонус и активност мишића) и neocerebellum (омогућава и спроводи аутоматску регулацију редоследа и обима вољних покрета). Ови делови су поређани од предњег ка задњем делу малог мозга. Постоји још једна подела, слева надесно: у средини је vermis (ту се налазе центри који нам омогућавају да имамо свест о положају одређених делова тела у простору), а бочно су лева и десна хемисфера. Мали мозак има три пара кракова који му служе за комуникацију са осталим деловима мозга: горњи (који га повезује са средњим мозгом), средњи (који иде према Варолијевом мосту) и доњи (који иде према кичменој и продуженој мождини).

Средњи мозак

Средњи мозак се састоји из кровне плочице и pedunuculus cerebri, а између њих се налази Силвијев канал испуњен цереброспиналном течношћу који повезује трећу и четврту мождану комору. На кровној плочици се налазе два пара квржица: горње и доње. Горње квржице су задужене за рефлексне покрете очију, као и координацију покрета очију и главе. Иако се визуелне информације које средњи мозак прима од очију преносе преко таламуса до коре великог мозга, горње квржице на одређене визуелне надражаје могу да реагују без учешћа коре великог мозга. У доњим квржицама се први пут састају све акустичке информације, а затим се прослеђују кори великог мозга на обраду. И оне у неким ситуацијама могу самостално да реагују на неке звучне надражаје. Pedunuculus cerebri је део тзв. система награђивања. Он је укључен у веома важан начин учења који нам помаже да преживимо. Тај систем се активира када испуњавамо одређене функције које су од виталног значаја (ако једемо када смо гладни или пијемо када смо жедни и сл.), а заузврат мозак нас награђује пријатним осећањима која нас уче да те активности треба да поновимо. Неке дроге, као што је кокаин, директно активирају овај систем и на тај начин пружају задовољство и сматра се да је то разлог због којег се ствара зависност.

Предњи мозак

Фронтални режањ мозга, анимација.

Предњи мозак се састоји из међумозга и великог мозга. Међумозак чине: таламус, метаталамус, епиталамус, субталамус, хипоталамус и трећа мождана комора.

Таламус је највећи део међумозга. То је парна структура јајастог облика. Има следеће функције: преноси моторне сигнале између малог мозга, коре великог мозга и базалне ганглије, преноси сензорне информације (од свих чула осим чула мириса) до одређених делова коре великог мозга и одлучује којих од тих информација ћемо бити свесни, чини сваки део мозга свесним онога што други делови мозга у том тренутку раде, има улогу у регулисању нивоа пажљивости и свести.

Метаталамус је парни симетричан део међумозга који се налази испод таламуса. Чине га два коленаста тела: спољашње и унутрашње. Спољашње коленасто тело је повезано са горњим квржицама средњег мозга, а унутрашње са доњим. Њихова улога је даљи транспорт визуелних и акустичких информација ка кори великог мозга, а имају и улогу приликом усмеравања пажње на одређени звук или објекат. На пример, када чујемо неки звук, спољашње коленасто тело је задужено да усмери пажњу очију на део простора одакле тај звук долази.

Епиталамус се налази у задњем делу међумозга. Има улогу у регулацији глади и жеђи. У њему се налази епифиза - мала ендокрина жлезда која спречава прерани пубертет и лучи хормон мелатонин који има улогу у регулацији циркадијалног (24 часовног) ритма.

Субталамус се налази испод таламуса и има улогу у регулацији узимања течности. Његово оштећење се може испољити изненадним невољним брзим покретима на супротној страни тела од места повреде. Хипоталамус се налази испод таламуса. Он учествује у контроли функције кардиоваскуларног система и регулацији телесне температуре, контролише унос хране и течности и апетит (у њему се налази центар за глад), а има и улогу у контроли циркадијалног ритма. Такође учествује у регулацији агресивног понашања, у настајању емоционалног стреса и сексуалног нагона и регулацији офанзивног и дефанзивног понашања. У хипоталамусу се налази ендокрина жлезда хипофиза. Хипофиза контролише следеће процесе: раст, крвни притисак, трудноћу и порођај, лучење млека, функције полних органа, метаболизам и рад осталих ендокриних жлезда.

Велики мозак је најразвијенији део мозга, он покрива све остале делове мозга и заузима највећи део лобањске дупље. Велики мозак чине: мождана кора, лева и десна мождана комора, неки делови лимбичког система, мирисни мозак (rhinencephalon) и базалне ганглије.

Мирисни мозак прима информације од чула мириса и задужен је за разликовање мириса и њихове јачине. Такође на захтев виших делова мозга омогућава да се издвоји одређени мирис из скупа мириса које примамо од спољашње средине.

Лимбички систем обавија мождано стабло и налази се испод мождане коре. Састоји се из много делова, од којих су најважнији: бадемасто тело - corpus amygdaloideum (задужено је за формирање и чување сећања повезаних са јаким емоцијама, ствара страх, агресивност, бес и љубомору, има улогу у убрзаном раду срца, убрзаном дисању и немогућности покретања у ситуацијама које изазивају снажан страх) и hippocampus (првенствено је задужен за пренос информација из краткорочног у дугорочно памћење, а има и улогу у сналажењу у простору). Остале функције лимбичког система су: део је система награђивања, учествује у стварању зависности, контролише емоције и способност да се науче и контролишу нагони као што су глад, жеђ, агресија, игра важну улогу у доношењу одлука и очекивању, тј. контролише планирање понашања на основу уочавања могућих проблема, конфликата и грешака које би проузроковали неки наши поступци. Базалне ганглије учествују у иницирању и контроли покрета, као и у формирању осећања као што су стид, срамота и кривица.

Мозак је обавијен можданом кором. То је најсложенији и филогенетски најновији део мозга. Дуж средње линије велики мозак је подељен непотпуно на две хемисфере: десну и леву, дубоком уздужном пукотином чије дно гради жуљевито тело (corpus callosum) - танак сноп нервних влакана преко којих се информације преносе из једне у другу хемисферу. Лева хемисфера контролише десну половину тела и обрнуто. Разлика између хемисфера је у начину обраде информација: лева хемисфера податке обрађује секвенцијално, а десна све истовремено. Због тога десна хемисфера не даје одговоре у сваком тренутку и оставља левој хемисфери да сама нађе разлоге неких уверења и одлука које она донесе. Самим тим десна хемисфера је више укључена у осећања и креативност, а лева у логично закључивање, анализирање и сналажење у простору.

Површине хемисфера су вијугаво наборане - мождане вијуге (gyri) раздвајају мождани жлебови (sulci). Дубоки жлебови деле површине сваке хемисфере на по пет делова: чеону зону, потиљачну зону, слепоочну зону, темену зону и острво (insula).

Чеона зона учествује у контроли нагона, планирању, расуђивању, памћењу, решавању проблема, социјализацији, спонтаности, помаже нам да изаберемо између доброг и лошег или бољег и најбољег, има способност да предвиди последице тренутних догађања и на основу тога донесе неку одлуку, помаже да се преброде и потисну социјално неприхватљиве жеље, има способност да увиди сличности и разлике између неких догађаја и ствари, омогућава да се наше мисли претворе у речи, ствара нашу личност. Потиљачна зона прима информације од чула вида и обрађује их: разликује боје и облике, опажа покрете и просторне односе. Слепоочна зона је задужена за обраду информација које прима од чула слуха (укључујући више функције: говор, разумевање језика, говорна меморија), за више визуелне функције (препознавање лица, призора и објеката) и краткорочно памћење.

Темена зона сакупља заједно све сензорне информације (укус, додир, температуру, бол, вид, слух) и повезује их са нашим сећањима како би им дала значење, а задужена је и за оријентацију. Острво има улогу у стварању неких емоција као што су страх, бес, туга, срећа, гађење, и повезивању неких сећања са емоцијама.

Функционалне зоне (поља) мождане коре су примарне, секундарне и асоцијативне. Примарне зоне су одговорне за елементарне моторне функције и за елементарне осете. Секундарна поља се налазе око примарних сензорних области и њихова улога се састоји у томе да на основу искуства омогуће препознавање различитих осета. Асоцијативна поља су области мождане коре у којима се врши сложена обрада више различитих информација које долазе из разних подручја коре. Она омогућавају сложене функције као што су мишљење, расуђивање, памћење, мотивација, емотивно понашање. Сва поља се налазе и у левој и у десној хемисфери, али немају једнак функционални значај. Углавном је поље у једној хемисфери доминантно у односу на исто поље супротне хемисфере - то је латерализација функција коре велико мозга.

Литература

• Abbott, LF; Dayan P (2001). Theoretical Neuroscience: Computational and Mathematical Modeling of Neural Systems. MIT Press. ISBN 9780262541855. 
• Aboitiz, F; Morales, D; Montiel, J (2003). „The evolutionary origin of the mammalian isocortex: Towards an integrated developmental and functional approach”. Behav Brain Sci. 26 (5): 535—52. PMID 15179935. doi:10.1017/S0140525X03000128. Архивирано из оригинала 29. 1. 2009. г. Приступљено 13. 03. 2011. 
• Alonso-Nanclares L, Gonzalez-Soriano J, Rodriguez JR, DeFelipe J (2008). „Gender differences in human cortical synaptic density”. Proc Nat Acad Sci U.S.A. 105 (38): 14615—9. PMC 2567215 . PMID 18779570. doi:10.1073/pnas.0803652105. 
• Antle, MC; Silver, R (2005). „Orchestrating time: arrangements of the brain circadian clock.” (PDF). Trends Neurosci. 28 (3): 145—51. PMID 15749168. doi:10.1016/j.tins.2005.01.003. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2008. г. Приступљено 13. 3. 2011. 
• Armstrong, E (1983). „Relative brain size and metabolism in mammals.”. Science. 220 (4603): 1302—4. PMID 6407108. doi:10.1126/science.6407108. 
• Azevedo, FA; Carvalho, LR; Grinberg, LT; Farfel, JM; Ferretti, RE; Leite, RE; Jacob Filho, W; Lent, R; Herculano-Houzel, S (2009). „Equal numbers of neuronal and nonneuronal cells make the human brain an isometrically scaled-up primate brain”. J Comp Neurol. 5 (5): 532—41. PMID 19226510. doi:10.1002/cne.21974. 
• Balavoine, G (2003). „The segmented Urbilateria: A testable scenario.”. Int Comp Biology. 43: 137—47. doi:10.1093/icb/43.1.137. 
• Barton, RA; Harvey, PH (2000). „Mosaic evolution of brain structure in mammals.”. Nature. 405 (6790): 1055—8. PMID 10890446. doi:10.1038/35016580. 
• Bear, MF; Connors, BW; Paradiso MA (2007). Neuroscience: Exploring the Brain. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 9780781760034. 
• Bloom, FE (1975). Schmidt FO, Worden FG, Swazey JP, Adelman G, ур. The Neurosciences, Paths of Discovery. MIT Press. ISBN 9780262230728. CS1 одржавање: Употреба параметра уредници (веза)
• Boake, C; Diller, L (2005). „History of rehabilitation for traumatic brain injury”. Ур.: High WM, Sander AM, Struchen MA, Hart KA. Rehabilitation for Traumatic Brain Injury. Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517355-0. CS1 одржавање: Употреба параметра уредници (веза)
• Butler, AB (2000). „Chordate Evolution and the Origin of Craniates: An Old Brain in a New Head.”. Anat Rec. 261 (3): 111—25. PMID 10867629. doi:10.1002/1097-0185(20000615)261:3<111::AID-AR6>3.0.CO;2-F. 
• Calvin, WH (1996). How Brains Think. Basic Books. ISBN 9780465072781. 
• Carew, TJ (2000). Behavioral Neurobiology: the Cellular Organization of Natural Behavior. Sinauer Associates. ISBN 9780878930920. 
• Churchland, PS (1989). Neurophilosophy. MIT Press. ISBN 9780262530859. 
• Clark, DD; Sokoloff L (1999). Siegel GJ, Agranoff BW, Albers RW, Fisher SK, Uhler MD, ур. Basic Neurochemistry: Molecular, Cellular and Medical Aspects. Philadelphia: Lippincott. стр. 637-70. ISBN 9780397518203. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Cooper, JR; Bloom, FE; Roth RH (2003). The Biochemical Basis of Neuropharmacology. Oxford University Press US. ISBN 9780195140088. 
• Descartes, R (1991). „The description of the human body”. Ур.: Cottingham J, Stoothoff R, Kenny A, Murdoch D. The Philosophical Writings Of Descartes. Cambridge University Press. ISBN 9780521423502. CS1 одржавање: Употреба параметра уредници (веза)
• Dowling, JE (2001). Neurons and Networks. Harvard University Press. ISBN 9780674004627. 
• Finger, S (2001). Origins of Neuroscience. Oxford University Press. ISBN 9780195146943. 
• Finlay, BL; Darlington, RB; Nicastro, N (2001). „Developmental structure in brain evolution.” (PDF). Behav Brain Sci. 20 (2): 263—308. PMID 11530543. 
• Gehring, WJ (2005). „New Perspectives on Eye Development and the Evolution of Eyes and Photoreceptors: The Evolution of Eyes and Brain.” (Full text). J Heredity. 96 (3): 171—184. PMID 15653558. doi:10.1093/jhered/esi027. Приступљено 26. 4. 2008. 
• Grillner, S; Hellgren, J; Ménard, A; Saitoh, K; Wikström, MA (2005). „Mechanisms for selection of basic motor programs—roles for the striatum and pallidum.”. Trends Neurosci. 28 (7): 364—70. PMID 15935487. doi:10.1016/j.tins.2005.05.004. 
• Grillner, S; Wallén, P (2002). „Cellular bases of a vertebrate locomotor system-steering, intersegmental and segmental co-ordination and sensory control.”. Brain Res Brain Res Rev. 40 (1-3): 92—106. PMID 12589909. doi:10.1016/S0165-0173(02)00193-5. 
• Gurney, K; Prescott, TJ; Wickens, JR; Redgrave, P (2004). „Computational models of the basal ganglia: from robots to membranes.”. Trends Neurosci. 27 (8): 453—9. PMID 15271492. doi:10.1016/j.tins.2004.06.003. 
• Hart, WD (1996). Guttenplan S, ур. A Companion to the Philosophy of Mind. Blackwell. стр. 265—7. 
• Hendrickson, R (2000). The Facts on File Encyclopedia of Word and Phrase Origins. New York: Facts on File. ISBN 978-0816040889. 
• Hippocrates (400 B.C.E). On the Sacred Disease. Francis Adams. 
• Hobert, O (2005). The C. elegans Research Community, ур. „Wormbook”. WormBook: 1—19. PMID 18050401. doi:10.1895/wormbook.1.12.1. 
• Jerison, HJ (1973). Evolution of the Brain and Intelligence. Academic Press. ISBN 9780123852502. 
• Jones, EG (1985). The Thalamus. Plenum Press. ISBN 9780306418563. 
• Kandel, ER; Schwartz, JH; Jessel TM (2000). Principles of Neural Science. McGraw-Hill Professional. ISBN 9780838577011. 
• Kandel, ER (2007). In Search of Memory: The Emergence of a New Science of Mind. WW Norton. ISBN 9780393329377. 
• Kleitman, N (1938, revised 1963, reprinted 1987). Sleep and Wakefulness. The University of Chicago Press, Midway Reprints series. ISBN 978-0-226-44073-6. 
• Kolb, B; Whishaw I (2008). Fundamentals of Human Neuropsychology. Macmillan. ISBN 9780716795865. 
• Konopka, RJ; Benzer, S (1971). „Clock mutants of Drosophila melanogaster.”. Proc Nat Acad Sci U.S.A. 68 (9): 2112—6. PMC 389363 . PMID 5002428. doi:10.1073/pnas.68.9.2112. 
• Lacey, A (1996). A Dictionary of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-7100-8361-6. 
• Marner, L; Nyengaard, JR; Tang, Y; Pakkenberg, B (2003). „Marked loss of myelinated nerve fibers in the human brain with age”. J Comp Neurol. 462 (2): 144—52. PMID 12794739. doi:10.1002/cne.10714. 
• McGeer, PL; McGeer, EG; et al. (1989). „Chapter 15, Amino acid neurotransmitters”. Ур.: G. Siegel. Basic Neurochemistry. New York: Raven Press. ISBN 9780881673432. 
• Mwinyi A, Bailly X, Bourlat SJ, Jondelius U, Littlewood DT, Podsiadlowski L (2010). „The phylogenetic position of Acoela as revealed by the complete mitochondrial genome of Symsagittifera roscoffensis”. BMC Evol Biol. 10: 309. PMID 20942955.  CS1 одржавање: Употреба параметра аутори (веза)
• Nickel, M (2002). „Dynamics and cellular movements in the locomotion of the sponge Tethya wilhelma.”. Integr Comp Biol. 42: 1285. 
• Northcutt, RG (1981). „Evolution of the telencephalon in nonmammals.”. Ann Rev Neurosci. 4: 301—50. PMID 7013637. doi:10.1146/annurev.ne.04.030181.001505. 
• Northcutt, RG (2008). „Forebrain evolution in bony fishes.”. Brain Res Bull. 75 (2-4): 191—205. PMID 18331871. doi:10.1016/j.brainresbull.2007.10.058. 
• Parent, A; Carpenter MB (1995). Carpenter's Human Neuroanatomy. Williams & Wilkins. ISBN 9780683067521. 
• Paus, T; Collins, DL; Evans, AC; Leonard, G; Pike, B; Zijdenbos, A (2001). „Maturation of white matter in the human brain: a review of magnetic resonance studies.”. Brain Res Bull. 54 (3): 255—66. PMID 11287130. doi:10.1016/S0361-9230(00)00434-2. 
• Pelvig DP, Pakkenberg H, Stark AK, Pakkenberg B (2008). „Neocortical glial cell numbers in human brains”. Neurobiol. Aging. 29 (11): 1754—62. PMID 17544173. doi:10.1016/j.neurobiolaging.2007.04.013. 
• Piccolino, M (2002). „Fifty years of the Hodgkin-Huxley era.”. Trends Neurosci (PDF). 25 (11): 552—3. PMID 12392928. doi:10.1016/S0166-2236(02)02276-2. 
• Puelles, L (2001). „Thoughts on the development, structure and evolution of the mammalian and avian telencephalic pallium.”. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci. 356 (1414): 1583—98. PMC 1088538 . PMID 11604125. doi:10.1098/rstb.2001.0973. 
• Purves, D; Lichtman J (1985). Principles of Neural Development. Sinauer Associates. ISBN 9780878937448. 
• Raichle, M; Gusnard, DA (2002). „Appraising the brain's energy budget”. Proc Nat Acad Sci U.S.A. 99 (16): 10237—9. PMC 124895 . PMID 12149485. doi:10.1073/pnas.172399499. 
• Reiner, A; Yamamoto, K; Karten, HJ (2005). „Organization and evolution of the avian forebrain”. Anat Rec a Discov Mol Cell Evol Biol. 287 (1): 1080—102. PMID 16206213. doi:10.1002/ar.a.20253. Приступљено 12. 10. 2008. 
• Ridley, M (2003). Nature via Nurture: Genes, Experience, and What Makes Us Human. Forth Estate. ISBN 9780060006785. 
• Safi, K; Seid, MA; Dechmann, DK (2005). „Bigger is not always better: when brains get smaller”. Biol Lett. 1 (3): 283—6. PMC 1617168 . PMID 17148188. doi:10.1098/rsbl.2005.0333. 
• Saitoh, K; Ménard, A; Grillner, S (2007). „Tectal control of locomotion, steering, and eye movements in lamprey.”. J Neurophysiol. 97 (4): 3093—108. PMID 17303814. doi:10.1152/jn.00639.2006. 
• Salas, C; Broglio, C; Rodríguez, F (2003). „Evolution of forebrain and spatial cognition in vertebrates: conservation across diversity”. Brain Behav Evol. 62 (2): 72—82. PMID 12937346. doi:10.1159/000072438. 
• Savage, MV; Gillooly, J. F.; Woodruff, W. H.; West, G. B.; Allen, A. P.; Enquist, B. J.; Brown, J. H. (2004). „The predominance of quarter-power scaling in biology”. Functional Ecol. 18: 257—82. doi:10.1111/j.0269-8463.2004.00856.x. 
• Schmidt-Rhaesa, A (2007). The Evolution of Organ Systems. Oxford University Press. ISBN 9780198566694. 
• Searle, J (1999). Mind, Language and Society. Basic Books. ISBN 9780465045211. 
• Shepherd GM (1994). Neurobiology. Oxford University Press. ISBN 9780195088434. 
• Shin, HS; Bargiello, TA; Clark, BT; Jackson, FR; Young, MW (1985). „An unusual coding sequence from a Drosophila clock gene is conserved in vertebrates.”. Nature. 317 (6036): 445—8. PMID 2413365. doi:10.1038/317445a0. 
• Shu DG, Morris SC, Han J, Zhang ZF (2003). „Head and backbone of the Early Cambrian vertebrate Haikouichthys”. Nature. 421 (6922): 526—9. PMID 12556891. doi:10.1038/nature01264. 
• Storrow, HA (1969). Outline of Clinical Psychiatry. Appleton-Century-Crofts. ISBN 9780390850751. 
• Striedter, GF (2005). Principles of Brain Evolution. Sinauer Associates. ISBN 9780878938209. 
• Swaab, DF; Aminoff, MJ; Boller F (2003). The Human Hypothalamus. Elsevier. ISBN 9780444513571. 
• Tonegawa, S; Nakazawa, K; Wilson, MA (2003). „Genetic neuroscience of mammalian learning and memory”. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci. 358 (1432): 787—95. PMC 1693163 . PMID 12740125. doi:10.1098/rstb.2002.1243. 
• van Hemmen, JL; Sejnowski TJ (2005). 23 Problems in Systems Neuroscience. Oxford University Press. ISBN 9780195148220. 
• van Praag, H; Kempermann, G; Gage, FH (2000). „Neural consequences of environmental enrichment”. Nat Rev Neurosci. 1 (3): 191—8. PMID 11257907. doi:10.1038/35044558. 
• von Neumann, J; Churchland, PM; Churchland, PS (2000). The computer and the brain. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08473-3. 
• Wiesel, T (1982). „Postnatal development of the visual cortex and the influence of environment” (PDF). Nature. 299 (5884): 583—91. PMID 6811951. doi:10.1038/299583a0. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 10. 2022. г. Приступљено 13. 03. 2011. 
• White, JG; Southgate, E.; Thomson, J. N.; Brenner, S. (1986). „The Structure of the Nervous System of the Nematode Caenorhabditis elegans”. Phil Trans Roy Soc London (Biol). 314: 1—340. doi:10.1098/rstb.1986.0056. 
• Willmer, Pat (1990). Invertebrate Relationships: Patterns in Animal Evolution. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33712-0. 
• Wong, R (1999). „Retinal waves and visual system development.”. Ann Rev Neurosci. 22: 29—47. PMID 10202531. doi:10.1146/annurev.neuro.22.1.29. 
• Wyllie, E; Gupta A; Lachhwani DK (2005). The Treatment of Epilepsy: Principles and Practice. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 9780781749954. 
• „Flybrain: An online atlas and database of the drosophila nervous system”. Архивирано из оригинала 16. 5. 2016. г. Приступљено 13. 3. 2011. 
• „WormBook: The online review of c. elegans biology”. 

Додатна литература

• Bear, Mark F.; Connors, Barry W.; Paradiso, Michael A. (2006). Neuroscience. Philadelphia, Pennsylvania: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 9780781760034. OCLC 62509134. 
• Blackmore, Susan M. (2006). Conversations on Consciousness. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 9780195179583. OCLC 62555307. 
• Buzsaki, Gyorgy (2006). Rhythms of the Brain. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 9780195301069. OCLC 63279497. 
• Calvin, William H. (2001). The River That Flows Uphill: A Journey from the Big Bang to the Big Brain. Lincoln, Nebraska: Iuniverse.com. ISBN 9780595167005. OCLC 48962546. 
• Della Sala, Sergio (1999). Mind myths: Exploring popular assumptions about the mind and brain. Chichester England; New York: J. Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-98303-3. OCLC 39700332. 
• Restak, Richard (2001). The Secret Life of the Brain. Washington, DC: Joseph Henry Press. ISBN 9780309074353. OCLC 47863192. 
• Shepherd, Gordon M. (2004). The Synaptic Organization of the Brain (Fifth изд.). Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 9780195159561. OCLC 51769076. 

Написано за децу са осам година и старију:

• Simon, Seymour (2000). The Brain. New York: Morrow Junior. ISBN 9780688170608. OCLC 35686089.