Нићирен

С Википедије, слободне енциклопедије
Нићирен
Нићирен (портрет)
Датум рођења(1222-02-16)16. фебруар 1222.
Место рођењаПрефектура Чиба
 Јапан
Датум смрти13. октобар 1282.(1282-10-13) (60 год.)

Нићирен (јап. 日蓮; 16. фебруар 122213. октобар 1282) је био јапански будистички монах и верски реформатор из 13. века, који је реформисао будизам у Јапану у националну религију.[1]

Обдарен непомирљивошћу, Нићирен је кренуо у силовите нападе на будизам свог времена, који је оптужио за потпуну исквареност. Стално протериван, осуђен на смрт а онда помилован, није никада прекинуо своју борбу против калуђера, владе, и декадентног периода у коме је рођен.[2]

Сматра се оснивачем школе ничиренског будизма. Ничирен је практиковање будизма свео на поверење у Лотос сутру, коју је сматрао крајњом Будином мудрошћу. Једино што следбеници треба раде јесте да имају поверење док рецитују "namu myoho renge kyo" ("узимам уточиште у Лотос сутри доброг закона").[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Ничирен је рођен у рибарском селу Коминато у провинцији Ава (данашња Чиба). Он је у почетку припадао секти тендаи,[1] али је ускоро изашао из тог окружења, сувише уског за његове амбициозне пројекте монашке реформе.[2] Младост је провео у потрази за чистим будистичким учењем.

Згрожен исквареношћу будистичке хијерархије, расколима међу будистичким сектама и растројством у земљи, у тридесетој години закључио је да је истински будизам утеловљен у Лотосовој сутри (Садхарма-пударика сутра)[4]. Јавно је оптужио хонен и школу чисте земље, да би касније напао и остале секте - конзервативни формализам школе ритсуа и новоуведену медитативну школу зена. Позвао је владу да сузбије лажна учења, и да их преобрати у јединствену истину Лотоса. Проповедао је по храмовима и трговима са жаром правог посвећеника. Прогањан, изложен нападима гомиле, протериван, трпео је студен и глад, али га је одржавао осећај мисије.[5]

Његове поруке, које је одашиљао са прага смрти, претварајући се да га је већ прешао, биле су и те како шокантне да би му донеле популарност.[2] У једној од њих из 1272. године, он каже:

Ја, Нићирен, био сам погубљен између сата пацова и сата бика, дванаестог дана деветог месеца прошле године, и идиот у мени је тада умро. У Садо сам дошао у духу и, у другом месецу друге године, пишем овај трактат да бих га послао мојим следбеницима. С обзиром да га је писао дух, они би могли да се уплаше.[2]

Још за живота је привукао велики број следбеника.

Учење[уреди | уреди извор]

Ничирен покушао је да обнови оно што је сматрао аутентичним учењем историјског Буде, у светлу чега је проповедао једноставну веру у Лотус сутру и певање даимоку, светих бајалица којима је одавана почаст сутри.[6] Ничирен је овај метод сматрао јединим могућим путем ка просветљењу у доба декаденције (mappo). Остале будистичке школе које су имале друга учења, оштро је критиковао, док је владаре који нису прихватали његову поруку осуђивао на пакао.[6]

У његовом учењу истичу се три битне ставке:

  • Изговарање имена Лотосове сутра „Наму-Мјохо-ренге-кјо“ („Поклоњење Лотосу Савршене Истине“) има мантричку моћ. Медитација на ову формулу и њено просто понављање довољни су за постизање просветљења.
  • Ликовно и симболичко представљање врховног бића, Буде, у његовом метафизичком ентитету, својственом сваком бићу, јединственост Будине природе и његових неисцрпних манифестација.
  • Потреба за успостављањем светог средишта, централног седишта универзалног будизма, које треба да влада светом током наредних столећа[5].

У својој борби против култа митолошких буда Ничирен се посебно усмеравао против поштовања "буде Маха-Ваироћане, који је постављен изнад историјског буде Сакјамунија".[1]

Ничиреново учење, чија је намера била да обједини будизам, подстакло је стварање најзагриженијих јапанских будистичких секти, које су се одржале до данашњих дана[7].

Литература[уреди | уреди извор]

  • Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 
  • Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
  2. ^ а б в г Елијаде 1996, стр. 40–59.
  3. ^ Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos. . Novi Sad. 2006. pp. 98-105. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  4. ^ M. Anesaki, Nichiren the Buddhist Prophet (1916); History of Japanese Buddhism. 1930. pp. 191.ff.
  5. ^ а б Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  6. ^ а б Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos. . Novi Sad. 2006. pp. 154-177. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  7. ^ E. Steinilber-Oberlin, The Buddhist Sects of Japan". 1938. pp. 238.ff.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]