Петар Палавичини
| Петар Палавичини | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. јун 1887. |
| Место рођења | Корчула, Аустријска монархија |
| Датум смрти | 22. октобар 1958. (71 год.) |
| Место смрти | Дубровник, ФНР Југославија |
Петар Палавичини (итал. Petar Pallavicini; Корчула, 15. јун 1887 — Дубровник, 22. октобар 1958)[1] био је српски и југословенски вајар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Клесарски занат учио на Корчули, а вајарство на Вајарско-каменорезачкој школи у Хоржицама (Чешка) 1905 — 1909. Студирао на Ликовној академији у Прагу 1909 — 1912. код професора Мислбека. Апсолвирао је вајарство у Бечу. Први светски рат затиче га у Чешкој. Прву самосталну изложбу имао је у Прагу 1919. године. Године 1921. долази у Београд. Његова кућа постала је стециште интелектуалних и уметничких кругова Београда. Био је професор на Уметничкој школи у Београду од 1924. до 1937. године. Један је од оснивача Уметничке групе Облик. Учествовао је на великом броју групних изложби у Југославији (Сплит, Осијек, Загреб, Љубљана, Београд, Нови Сад) и Европи (Барселона, Софија, Пловдив, Праг, Лондон, Париз, Рим, Москва, Лењинград, Братислава, Варшава, Краков, Будимпешта). Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[2]
Уметност[уреди | уреди извор]
У раној фази био је под утицајем националног романтизма Ивана Мештровића. Око 1922. настаје његов препознатљиви израз који спада у најоригиналније и најмодерније у југословенском вајарству између два светска рата који је сам назвао „спиритуализовани кубизам“. Главна стилска одлика била је упрошћена форма, готово сведена на волуминозни цртеж коју је показао у низу портрета насталих током треће деценије. У циклусу статуета које је извео тридесетих година изражавао се наглашеном експресијом „готичких“ вертикала. Ове особине су обележиле његов целокупни каснији опус.
Најпознатија Палавичинијева дела су: Портрет Растка Петровића, 1922, Готска статуета, 1926, Дон Кихот, 1927, Девојка са зделом, 1932, Девојка која се чешља, 1933, Пролеће (Први цвет), 1939, За плавом птицом, 1939.
Уз Сретена Стојановића, Риста Стијовића и Тому Росандића убраја се у протагонисте српске савремене скулптуре.[3]
Самосталне изложбе[уреди | уреди извор]
- Праг 1917, 1921
- Загреб 1920
- Београд 1921, 1923, 1929, 1952 (ретроспективна изложба), 1969 Петар Палавичини и његови ученици
- Сплит 1925
Одликовања[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Petar Palavičini”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2024-01-28.
- ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26.
- ^ И. Просен, Милан (2007). „РЕЉЕФИ СРЕТЕНА СТОЈАНОВИЋА У РЕЦЕПЦИЈИ СТИЛА АР ДЕКО У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ”. Зборник Народног музеја. XVIII–2: 217—234.
Литература (избор)[уреди | уреди извор]
- 1937 Милан Кашанин, Изложба савремене југословенске изложбе у Риму, Уметнички преглед, књ. 1, Београд
- 1955 Миодраг Б. Протић, Савременици I, pp. 57-60, Нолит, Београд
- 1964 Момчило Стевановић, Сликари и вајари, III коло, pp. 5-12, Просвета, Београд, поновљено у Момчило Стевановић, Студије, огледи, критике, pp. 81-86, едиција Српски критичари, Музеј савремене уметности, 1988, Београд
- 1969 Павле Васић, Петар Палавичини и његови ученици, Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд
- 2010 Душан Миловановић, Изложба из колекције породице Палавичини, (пред. кат.), Галерија РТС-а, Београд
- Документација Музеја савремене уметности, Београд
- 1964 Енциклопедија ликовних умјетности 3, pp. 621, Југославенски лексикографски завод, Загреб
- 1975 Југословенска скулптура 1870-1950, Југословенска уметност ХХ века, Музеј савремене уметности, Београд
