Виолончело

Виолончело

Виолончело је гудачки инструмент приближно двапут већих димензија од виолине, а обод му је сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачије и држи при свирању: виолончело се држи међу ногама, ослоњено на колена, а посебном ножицом на под. Самим тим је различит и положај свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве руке: она може цела, укључујући и палац, да се попне на хватник, при чему притисак на жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могућни и велики интервалски захвати, олакшано је залажење у високе позиције и омогућено извођење вештачких флажолета. Иначе је мензура овде, наравно још већа него код виоле.

Четири жице виолончела штимују се за октаву ниже од жица виоле: на тоновима a-d-G-C; тако да је ово већ инструмент дубоког, басовског регистра, па му је и основни кључ - басов. Међутим, захваљујући споменутим могућностима леве руке, која може ићи до краја хватника, па и даље, тонски опсег је чак и у оркестарском свирању сразмерно велик, тако да се у нотацији морају применити и други кључеви: првенствено тенорски С-кључ, али за највиши регистар и виолински.

Дугачке и дебље жице, као и овај велики резонатор, чине звук виолончела пуним и богатим, а на највишој, А-жици он може бити и веома продоран и раскошно распеван. Ово нарочито долази до изражаја у музици романтичног стила, па и самом инструменту даје наглашено такво обележје, уз основни, мужеван карактер; ипак, њему је доступан и знатан виртуозитет, који не заостаје за виолинским.

Виолончело је настало применом облика виолине на стару виола да гамба. Најстарији сачувани примерци потичу с краја 16. века, израђени у породици Амати.

Истакнути српски виолончелисти су: Ксенија Јанковић, Сандра Белић, Немања Станковић, Маја Богдановић, Драган Ђорђевић...