Виолончело — разлика између измена
додати истакнути српски виолончелисти - исправно |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
[[Датотека:Cello2.jpg|мини|Виолончело]] |
[[Датотека:Cello2.jpg|мини|Виолончело]] |
||
'''Виолончело''' је [[гудачки инструмент]] приближно двапут већих димензија од [[виолина|виолине]], а обод му је сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачије и држи при свирању: виолончело се држи међу ногама, ослоњено на [[колена]], а посебном ножицом на [[под]]. Самим тим је различит и положај свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве руке: она може цела, укључујући и [[палац]], да се попне на хватник, при чему притисак на жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могућни и велики интервалски захвати, олакшано је залажење у високе позиције и омогућено извођење вештачких [[флажолет]]а. Иначе је мензура овде, наравно још већа него код виоле. |
'''Виолончело''' је [[гудачки инструменти|гудачки инструмент]] приближно двапут већих димензија од [[виолина|виолине]], а обод му је сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачије и држи при свирању: виолончело се држи међу ногама, ослоњено на [[колена]], а посебном ножицом на [[под]]. Самим тим је различит и положај свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве руке: она може цела, укључујући и [[палац]], да се попне на хватник, при чему притисак на жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могућни и велики интервалски захвати, олакшано је залажење у високе позиције и омогућено извођење вештачких [[флажолет]]а. Иначе је мензура овде, наравно још већа него код виоле. |
||
Четири жице виолончела штимују се за октаву ниже од жица [[виола|виоле]]: на тоновима a-d-G-C; тако да је ово већ инструмент дубоког, [[бас]]овског регистра, па му је и основни [[Кључ (музика)|кључ]] - басов. Међутим, захваљујући споменутим могућностима леве руке, која може ићи до краја хватника, па и даље, тонски опсег је чак и у оркестарском свирању сразмерно велик, тако да се у нотацији морају применити и други кључеви: првенствено тенорски С-кључ, али за највиши регистар и виолински. |
Четири жице виолончела штимују се за октаву ниже од жица [[виола|виоле]]: на тоновима a-d-G-C; тако да је ово већ инструмент дубоког, [[бас]]овског регистра, па му је и основни [[Кључ (музика)|кључ]] - басов. Међутим, захваљујући споменутим могућностима леве руке, која може ићи до краја хватника, па и даље, тонски опсег је чак и у оркестарском свирању сразмерно велик, тако да се у нотацији морају применити и други кључеви: првенствено тенорски С-кључ, али за највиши регистар и виолински. |
Верзија на датум 24. децембар 2014. у 19:03
Виолончело је гудачки инструмент приближно двапут већих димензија од виолине, а обод му је сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачије и држи при свирању: виолончело се држи међу ногама, ослоњено на колена, а посебном ножицом на под. Самим тим је различит и положај свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве руке: она може цела, укључујући и палац, да се попне на хватник, при чему притисак на жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могућни и велики интервалски захвати, олакшано је залажење у високе позиције и омогућено извођење вештачких флажолета. Иначе је мензура овде, наравно још већа него код виоле.
Четири жице виолончела штимују се за октаву ниже од жица виоле: на тоновима a-d-G-C; тако да је ово већ инструмент дубоког, басовског регистра, па му је и основни кључ - басов. Међутим, захваљујући споменутим могућностима леве руке, која може ићи до краја хватника, па и даље, тонски опсег је чак и у оркестарском свирању сразмерно велик, тако да се у нотацији морају применити и други кључеви: првенствено тенорски С-кључ, али за највиши регистар и виолински.
Дугачке и дебље жице, као и овај велики резонатор, чине звук виолончела пуним и богатим, а на највишој, А-жици он може бити и веома продоран и раскошно распеван. Ово нарочито долази до изражаја у музици романтичног стила, па и самом инструменту даје наглашено такво обележје, уз основни, мужеван карактер; ипак, њему је доступан и знатан виртуозитет, који не заостаје за виолинским.
Виолончело је настало применом облика виолине на стару виола да гамба. Најстарији сачувани примерци потичу с краја 16. века, израђени у породици Амати.
Истакнути српски виолончелисти су: Ксенија Јанковић, Сандра Белић, Немања Станковић, Маја Богдановић, Драган Ђорђевић...