Трачки коњаник

Трачки коњаник

Трачки коњаник Хероса је митолошко биће за које се у античком свету веровало да представља посредника између света живих и богова. Трачки коњаник је истовремено био и велико божанство плодности, као што је и велико хтонско божанство. Такође, трачки херос је у вези са водом, јер су се култна места њему посвећена налазила поред извора и бунара.. Постоје извесна поистовећивања трачког коњаника са култом Сабазија, трачког бога коњаника,
и Херо-Сабазија.

Митолошки слој легенде о Краљевићу Марку као трачком коњанику

Легенда o Марку поседује у почетку све препознатљиве одлике савремене витешке епике. Марков епски лик подсећа на Ролана из Песме o Ролану, на Ахила из Романа o Троји, на самог Александра Великог из Александриде, на Дигениса Акриту византијске епике. Марко се јавља као витез ослободилац (ослобађа робље, заробљене пријатеље -витезове, даме у невољи), затим као витез - царски вазал - „слуга“. Поседује коња и оружје достојне витеза. Обилато једе и још обилније пије, како то већ доликује средњовековним идеалима витеза, правилима и захтевима витешког понашања. Ова епска витешка легенда o Краљевићу Марку била је најразвијенија и најпопуларнија у средишњим областима Маркове државе. Међутим, управо на томе простору (крајњи југ Србије, Македонија, најзападнији делови Бугарске) изузетно је била жива митолошка традиција.

Краљевић Марко, познато име витешке епике, последњи законити српски владар-наследник државе Немањића у „живим“ песмама o подвизима митских богова - преузима њихову улогу. У песмама у којима је заменио старо балканска божанства, Марко се појављује у улогама сличним онима које има у витешкој легенди. Пажљивијим ишчитавањем песама несумњива разлика постаје уочљива и очигледна. Појављује се као бог-коњаник-спасилац. Преузима улогу бога спасиоца на белом коњу, трачког коњаника, потом и хришћанског светитеља - ратника, светог Ђорђа. Када служи султана, Марко није више ни витез који двори сизерена, нити побеђени ратник који понизно слуша победника. Бог Марко служи по казни изреченој од Богова - горег од себе, смртника. Пре њега то су морали да чине и Аполон и Херакле (односно Херкул). Султан, Марков господар, свестан је природе (привремености и ограничености) властите надмоћи. Он жели да понижава бога који му служи, али чим је суочен са Марковим гневом (када је дотеран „до дувара") - повлачи се у страху, нудећи мито. У својству бога и са атрибутима соларног бога, Марко се бори против хтоничних божанстава (на пример, против Мусе Кесеџије са „три срца јуначка"). Марков митски помагач јесте небеска вила облакиња; никако не хтонична вила бродарица, нити вила језеркиња. Да би стигао у чудесне пределе, у подземни свет, бог-Марко поткива Шарца сребрним потковицама. To је једини начин да се ступи у подземље. Из истих разлога се у нас вековима стављао поред мртваца, или мртвацу у уста, комад сребрног новца. Само тако се могао платити превоз преко сребрне реке, или мостарина за прелаз и улаз у свет мртвих. Марково оружје и Марков коњ добивени су на натприродан начин и изузетни су. Основно Марково оружје јесте оружје бога громовника - буздован. Оно наликује Херакловој батини, чекићу бога Торa итд. Песме o Марку митолошки обележене другачије осветљавају иначе познате витешке мотиве. Маркови поступци нису узроковани жељом витеза да се спере нанета увреда, исправи неправда, нити да се заштите слаби и немоћни. Они происходе из срџбе бога Марка (као и Ахилове у Илијади, или Зевсове небројено пута) и зависти бога-Марка (убија нећака који је бољи јунак од њега). По угледу на старе богове плодности, Марко је и пијаница и кавгаџија.

Није нимало случајно што Марко замењује и смењује старог трачког и античког коњаника. Још мање је случајна Маркова наметљива сличност са Хераклом. Једно од највећих познатих Хераклових светилишта Хераклеја налази се на подручју Маркове државе.

Литература

• Ненад Љубимковић: Краљевић Марко, Историја-Мит-Легенда