Ахеменидско царство

Застава Ахеменидског царства

Мапа Ахеменидског царства 500. п. н. е.

Ахеменидско царство (стрперс. , Pārsa; перс. شاهنشاهی هخامنشی) или Прво персијско царство је било прво Персијско царство које је од 520. п. н. е. до 330. п. н. е. обухватало је простор Великог Ирана. На врхунцу моћи Ахеменидско царство протезало се на око 10,7 милиона km² што га чини највећим царством у историји старог вијека. Становништво овог царства је у то вријеме чинило 46% свјетске популације.

Оснивач царства је Кир Велики који га је проширио на већи дио Блиског истока, док су његови насљедници Камбиз II и Дарије I проширили на Африку односно Европу, што га чини првим царством које се простирало на три континента. Територију царства осим Ирана, обухватале и дијелове данашње Индије и Пакистана, подручје средње Азије, Мале Азије, Тракије, већи дио црноморског приморја, Месопотамије, сјевер Арапског полуострва, Левант, Сирију, сјевероисточни дио Африке тј. дијелове нашањег Египта, Либије, Судана и Етиопије.

У историографији остало је највише упамћено по грчко-персијским ратовима и успјешном моделу Кирове односно Даријеве централизације власти, богатој умјетничког заоставштини, ослобађају Јевреја из вавилонског ропства, толеранцији вјерских мањина, те првом писаном документу о људским правима (Киров ваљак). Царство доживљава пад почетком 4. вијека п. н. е., а Александар Велики га осваја 330. п. н. е.

Извори

Извори за проучавање историје Персијског царства представљају посебне потешкоће. Разлог за то је чињеница да су они писани на бројним различитим језицима. Историја Ахеменидског царства превасходно је позната преко дела класичних писаца, пре свега Херодота који је писао у петом веку п. н. е. Његов циљ био је да прослави победе које су Грци остварили над Персијанцима у првом периоду Грчко-персијских ратова (између 490. и 478. године п. н. е). Његови се извори ограничавају на рани период царства. Каснији класични писци, попут Ктесије и Ксенофонта, такође су писали о Персији. У Старом завету сачуване су две слике о Персији. Персијанци се јављају као рестауратори јерусалимског храма и активне присталице Јахвиног култа.

Персијанци ахеменидског периода говорили су старијим обликом модерног персијског језика – староперсијским језиком. Језик је припадао индоевропској групи језика, а исписиван је клинописом. Арамејски језик био је административни језик царства. О административном систему царства најбоље сведоче две групе извора: „Текстови ризнице“ (белешке о исплатама у сребру радницима уместо њихових редовних следовања) и „Текстови утврђења“ (бележе одобравања свих врста следовања у храни радницима, култним званичницима и племићима). Важно откриће је и архив из Нипура у Вавилонији који одражава пословање велике вавилонске пословне фирме, породице Мурашу. Главни локалитети ахеменидског периода јесу Пасаргаде, Персеполис, Суза и бројни налази у западној Турској.

Персијанци и Међани

Персијска домовина била је Персија, данашња провинција Фарс, која се налазила на југоисточном ободу планина Загрос. Персијанци припадају већој групи народа – Иранцима. Иранци су првобитно били сточари који су се из централне Азије померали у Иран. Асирски извори од 9. до 7. века п. н. е. говоре о Персијанцима и Међанима. Међани су се настањивали у области Ектабане и били су много истакнутији у односу на Персијанце, поготово у асирским аналима. О Персијанцима нема никаквих сигурним помена пре првог миленијума п. н. е. Фарса се у ранијем периоду налазила у склопу државе Елама. Асурбанипаловим упадом у Елам (646. година п. н. е.), Елам губи контролу над Фарсом. Због тога се за настанак персијске државе може узети 7. век п. н. е. Старије, можда и правилније, име за персијску државу јесте „Аншан“. Кирови претходници (Ахемен, Теисп, Кир I, Аријарамн, Камбиз I, Арсам) називани су „краљевима Аншана“.

Међани, који су живели у области античке Ектабане, знатно чешће се спомињу у асирским изворима. Они су се и географски налазили ближе Асирији те су често били мета асирских похода. Асирски краљеви разликовали су две групе Међана: унутар и ван царства. Међански владар Кијаксар, заједно са вавилонским владарем, учествовао је у походу на Ниниву. Међутим, користи од пада Асирије имали су само Вавилоњани који су основали Нововавилонско царство. Кијаксар се, након пљачке асирских градова, повукао у своју земљу и до 585. године п. н. е. проширио своју власт до источне Анадолије улазећи у сукоб са лидијским владаром Крезом. Река Халис чинила је границу двеју држава. И поред недостатка конкретних доказа, верује се да је Медијско царство имало неку врсту хегемоније над персијском државом. Овај став заснива се на основу дела познијих античких писаца – Херодота, Ктезије и др.

Настанак

Оснивач Персијског царства био је Кир од Персије/Аншана. Киров цилиндар доказ је да је Кир потицао од лозе локалних владара. Антички писци (Херодот и Ктезије) наводе да је Персија била вазална међанска држава. Ови наводи нису потврђени археолошким налазима. Даље, антички писци говоре о побуни коју је Кир, медијски вазал, подигао побуну против међанског краља Астијага. Побуна је завршена заробљавањем међанског краља и преносом власти из Ектабане у персијски центар. Ектабана је постала престоница међанске сатрапије. Победом над Астијагом, Кир је потпуно преузео међанске територије. Персија се простирала од реке Халис до источног Ирана. Побуну Кира Персијског покушао је искористити краљ Крез како би остварио територијалне амбиције Лидије. Прешао је реку Халис и сусрео се са персијском војском код Птерије. Битка је завршена без победника. Крез је повукао своју војску натраг у Лидију. Кир је наставио да га гони све до лидијске престонице, Сарда. Након двонедељне опсаде, Сард је пао. Лидија је пала под персијску власт, а Крез је заробљен и одведен на персијски двор где је, по Херодоту, постао један од најцењенијих саветника персијског цара. Тачан датум персијског освајања Лидије није познат. Обично се датује негде током четрдесетих година 6. века п. н. е.

Нагло јачање Персије зближило је Египат и Вавилонију. Освајање Лидије, вавилонског савезника, довело је Кира у директан сукоб са Набонидом. Персијска и вавилонска војска сукобиле су се код Описа, источно од Тигра. Вавилонска војска поражена је и масакрирана. Набонид је пао у заробљеништво, а вавилонци су Кира прихватили као свог новог краља. Нововавилонско царство сада је постало део Персијског царства које је тиме стекло огромну територију – од Египта до Загроса. Свога сина, Камбиза, Кир је именовао за савладара и краља Вавилона. Завршетак вавилонског ропства и поновна изградња храма у Јерусалиму традиционално се приписује Киру. Овим актом кир је ојачао свој положај на Леванту. Кир се потом окренуо освајањима ка „далеком истоку“. Овај аспект персијских освајања најмање је документован. И Херодот и Ктезија стављају ове походе на сам крај Кирове владавине и наводе да је персијски цар погинуо у Бактрији. Пре смрти, подвео је под персијску контролу већи део Авганистана, данашњи Узбекистан, Туркменистан и Таџикистан. Кир је основао и нову престоницу – Пасаргаде, на месту 75 километара удаљеном од староеламског града Аншана.

Камбиз (529—522. п. н. е.)

Након смрти Кира Великог 529. п. н. е. на престо је дошао његов син Камбиз II. Четири године након што је ступио на престо Камбиз II је кренуо на Египат и напредовао све до иза Првог катаракта; такође је преузео контролу над територијама на западу, иза Цирене. Камбиз II је тако делотворно учврстио положај Персије у Египту. Постао је фараон Египта.

Међутим 522. п. н. е. до њега је допрла вијест о побуни у Персији. Док је путовао из Сирије у Персију, Камбиз II је несрећним случајем погинуо. Дарије Велики, војни официр који је био његов копљоноша и који је потицао из једног огранка ахеменидске династије, наставио је пут ка Персији и успјешно угушио устанак.

Дарије (522—486. п. н. е.)

Датотека:Дарије.jpg

Дарије Први Велики

У првим годинама своје владавине Дарије I Велики је кренуо на експедицију у Индију, гдје је анектирао Синд и чак можда и Пенџаб. За владавине Дарија Великог Персијско царство је доживјело највећи процват и укључивало је земље од ријеке Инд на истоку до Либије на западу.

Дарије Велики је извршио територијалну подјелу царства на 20 провинција или сатрапија. На челу њих су били Сатрапи који су били или персијски племићи или чланови краљевске породице. Дарије премјешта престолницу из Пасаргаде у Персеполис, гдје гради прелијепу палату украшену фризом на којем је представљено десет хиљада бесмртника (краљева одана војска).

Пред крај Даријеве владавине почео је велики сукоб са Грцима. Десет година након побуне и њеног гушења у грчким градовима Јоније, Дарије Велики је послао казнену експедицију у Грчку 490. п. н. е.. Међутим, Персијанци су поражени на Маратону. Дарије I Велики је умро 486. п. н. е.

Пад Персије

Дарија Великог наслеђује његов син Ксеркс I (486—465. п. н. е.). Нови владар је угушио побуну у Египту 485. п. н. е, а три године касније и у Вавилону. У оба случаја је своју побједу попратио окрутношћу, а онда је 480. п. н. е. са војском од 70.000 људи Ксеркс I. кренуо у велики поход на Грчку. Међутим након почетног успјеха, Персијанци су на крају поражени. Други дио Ксерксове владавине је био заокупљен програмом градње у Персеполису и харемским интригама, што је довело до атентата на њега 465. п. н. е. За владавине следећа три краља, између Спарте и Атине водио се Пелопонески рат, а Персија је помагала час једној час другој страни у зависности од личних интереса.

Од касног петог вијека Персијско царство је било жариште сталних сукоба и побуна. 405. п. н. е. успјела је побуна у Египту; три године касније Кир Млађи, брат краља Артаксеркса (405—359. п. н. е.), је унајмио 10.000 грчких плаћеника и кренуо источно да заузме престо, али је поражен у бици. Артаксеркс је вратио провинције сатрапима који су се побунили 373. п. н. е. Владавине посљедних краљева су све почињале и завршавале убиствима, 336. п. н. е. сплеткарење евнуха Бабоса је на престо довело Дарија III. Пет година касније царство је заузео Александар Македонски и оно постаје дио новог хеленистичког свијета.

Религија

Религије старог Блиског истока су биле многобожачке. Обожавали су природу. Сунце и Мјесец, ватра, вода и вјетар су им представљали светиње. Њима су приносили жртве: коње и волове. Обред се обављао на олтарима крај којих је вјечно горјела ватра. Над жртвом су читане св. молитве и поливане су светим пићем - хаома, које се затим давало вјерницима.

Зороастријска вера

Религију је основао Заратустра (Зороастер је грчки облик) ирански пророк који је према предању живио од 628. до 551. п. н. е. Залагао се против приношења жртава, много богова и против пијења хаоме. По његовом схватању бог се може вољети ако се воли све човјечанство. Зороастријска вјера садржи дуалистички систем у којем су снаге добра, истине и свјетлости, које је створило главно божанство Ахура Мазда, супротстављене силама зла, неистиности мрака, које предводи Ахриман. Постоје добри духови, или ахуре и зли, или деве и сукоб између ових двију супротстављених сила ће на крају резултовати побједом Ахура Мазде.

Ватра, најчистија манифестација Ахура Мазде, је значајна, а кремирање није дозвољено зато што би могло заразити ватру. Умјесто тога, лешеви су стављани под један камен да га животиње не би однијеле и тако загадиле воду и биље. Остављени су тако док их птице не поједу, а затим су њихове кости стављане у урну и закопаване. Пошто су вјеровали да је Сунце прочишћујућа сила, тијела су увијек остављали дању.

Зороастризам још живи као религија. Кад су муслимани покорили Персију и почели убијати оне који нису хтјели да пређу у ислам, једна повећа група Иранаца је одбјегла у Индију, гдје су наставили ширење зороастризма. Данас се називају Парсима, а реч парси значи Персијанци.

Уметност

Пасаргада, Персеполис, Суза: величанствени краљевски градови и оличење персијске умјетности. Уз чудан изузетак религиозног градитељства и ликовне умјетности, те се престонице темеље на сјају и пространству краљевских палата, саграђених од камена и сјајно украшених, положених на вештачку зараван, погодну за обављање религиозних и грађанских свечаности; упадљива је важност коју у њима имају тријемови и ападанас, велика престона дворана, наткривена са стубовима.

Велики утицај на персијску умјетност имају цивилизације њихових сусједа: Асирије, Египта и Вавилона. Велики ниски рељефи исклесани у камену којима су украшене краљевске гробнице и подножја тераса су преузети од Асираца. Док је Даријева палата богата монументалним фризовима од бојене опеке карактеристичним за Вавилон.

Златарство

Дивно је и на врло високом степену златарство Персије, нарочито Луристана. Као одјек ликовне и анималистичке маште степских народа са слободним и наглим покретима, оно се развија у елегантне форме.

Владари Ахемединске династије

• Ахамен
• Теисп
• Кир I
• Аријарамн
• Камбиз I
• Арсам

Од Кира великог надаље сви су цареви Персијског царства

• Кир Велики, владао од 550. -530. п. н. е.
• Камбиз II, 529. -522. п. н. е.
• Смердис, наводни син Кира великог (узурпатор), владао 522. п. н. е.
• Дарије Велики, владао 521. п. н. е.-486. п. н. е.
• Ксеркс I, владао 485.– 465. п. н. е.
• АртаксерксI, 465. -424. п. н. е.
• Ксеркс II, владао 424. п. н. е.
• Согдијан ,424.-423. п. н. е.
• Дарије II, 423.-405. п. н. е.
• Артаксеркс II, 404.-359. п. н. е.
• Артаксеркс III, 358.-338. п. н. е.
• Артаксеркс IV, 338.-336. п. н. е.
• Дарије III ,336.-330. п. н. е.

Александар Македонски осваја Персијско царство и то представља крај династије

Напомена: Текст преузет са сајта http://www.znanje.org уз одобрење.