Мурат I

Мурат I
Султан Мурат I
Лични подаци
Датум рођења	1326.
Место рођења	Бурса или Согут, Османско царство
Датум смрти	15. јун 1389.
Место смрти	Косово Поље, Србија
Гроб	Бурса
Породица
Потомство	Бајазит I Јакуб Челебија принц Ибрахим
Родитељи	Орхан I Хирофира
Династија	Османлије
Период	1359 — 1389.
Претходник	Орхан I
Наследник	Бајазит I

Мурат I (звани још и Худаведигјар - Праведни; 1319. (или 1326 — 15. јун 1389), турски султан 1359—1389. | грб = Tughra_of_Murad_I.JPG | опис_грба = Тугра султана Мурада I

Мурат је био син Орхана I и византијске принцезе Хирофире (њено турско име било је Нилуфер Хатун). Због преране смрти Сулејман-паше наставио је да влада Мурат као његов наследник 1360. године. Он је био први османски освајач на европском тлу. Године 1362. био је основан први корпус (одред) јаничара. То су била претежно хришћанска деца која су обучавана за војну службу као пешадијске трупе.

Мурат I је поразио и заузео западну Тракију, Димотика је пала 1361. године, Једрене 1362. године, а Пловдив 1363. године. Све градови у долини реке Марице. Страх се ширио Византијом толики да је у Цариграду сазрео став да се Турцима мирно преда Галипоље да се задовоље. Годину дана после тога Мурат осваја Кумуцину и долази све ближе до манастира на Светој гори. Пљачкашки походи које је Мурат слао ка западу су пустошили земљу деспота Угљеше Мрњавчевића. Према тврђењу Мавра Орбина, Угљеша је неколико пута имао успеха у одбијању ових напада. Серски деспот је добио помоћ свог брата, краља Вукашина, и сукоб се десио на реци Марици 26. септембра 1371. године када је величанствено победио Мурат и тако коначно извршио велику прерасподелу снага на Балканском полуострву.

Западна страна Бугарске била је опљачкана и византијски цар (Јован V Палеолог) постао је његов вазал. Мурат је утврдио османски посјед Ангору у Анатолији. Турци су даље заузели важне градове у Македонији и Источној Бугарској. Новодобијена подручја била су одмах насељавана становништвом из свог Царства - Османлијама. Око 1385. године су заузети Софија и Ниш. Истовремено су добиле право трговине на турским просторима италијанске Републике Ђенова и Венеција, које су са Муратом закључиле и трговачки уговор.

Мурат је такође био успјешан и у бици код Коње (Konya). Као што је раније прво слао пљачкашке чете да пустоше земљу деспота Јована Угљеше пре коначног сукоба сањим, тако је слао чете и по Србији чак до Босне. Те чете су пресретали и исто као у Угљеша имали успехе, Лазар Хребељановић код Плочника и војвода Влатко Вуковић код Билеће. Међутим, главна битка и одлучујући обрачун који су подједнако очекивали и у турска и хришћанска војска се десио 15. јуна 1389. године. Султан Мурат је повео војску и командовао у бици на Косову Пољу (Косовска битка). Са собом је повео синове Бајазита и Јакуба, војсковође Али-пашу, Евроноса Јахшиа и Шахина као и вазалске трупе из европских и азијских крајева царства. За време битке Султан Мурат је убијен, као и његов син Јакуб. Кнез Лазар је потом погубљен, а Мурат је био, као и претходници Осман и Орхан, сахрањен у Бурси. За време владавине Мурата, сви потчињени хришћани су смјели задржати своју вјеру, традицију и црквене судове, али су морали султану да предају десетину, што су у оно доба била уобичајена давања.

Наследио га је син Бајазит одмах после Косовске битке.

О Муратовој погибији

С обзиром да је Мурат погинуо на бојном пољу, а то није био чест случај у средњем веку, и битка и чин погибије су далеко одјекнуле. Хришћански и турски извори се разилазе око начина и времена погибије. Турски извори тврде да је султан убијен на превару после битке. Хришћанска страна је о овом догађају направила легенду о подвигу усамљеног витеза који је жртвовао свој живот ради заустављања моћног султана. Потпуно разрађену косовску легенду записао је дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у књизи „Краљевство Словена“ објављеној 1601. године.

Постоје и други извори и верзије догађаја. Краљ Срба и Босне Стефан Твртко I је 1. августа обавестио Трогиране о „својој“ победи на Косову пољу те да је „султана послао с овог света с многим његовим војницима“. Није дословно навео ко је убио султана, али је из писма јасно да је себи приписао тај подухват. Није било неуобичајено да краљеви присвајају туђе заслуге.

У једном писму Фирентинске општине које је резултат преписке са Твртком, од 20. октобра 1389. године, се говори о подухвату завереничке групе од дванаест ратника који се у току битке пробијају до султановог шатора окруженог везаним камилама. Колучо Салутати, писац писма, слави „срећног ратника“ међу ратницима

који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори

Годинама касније се Белтрами Мињанели у „Успоменама са Истока“ говори о групном препаду на шатор султана Мурата, али код њега се то дешава после битке и изводе га кнез Лазар и група заробљених хришћанских витезова који одбијају да положе вазалску заклетву. По овом писцу, витезови су одбили давање заклетве, јурнули су на шатор Мурата и смртно га ранили. Овакав догађај многи историчари сматрају нелогичним и невероватним (заробљени, а невезани и даље наоружани).

Ко год да је писао о погибији Мурата, а посебно турски извори, настојали су да прикажу да је погинуо од великашке руке. Шпански путописац говори да је „то био хришћански кнез, по имену Лазар“. Витешки идеали су сматрали часним погибију од руке противничког вође, а погибија од стране непознатог ратника се сматрала недостојном. Ово иде дотле да у повељи угарског краља Албрехта из 1438. године пише да су се Лазар и Мурат сукобили у личном двобоју.

Српски извори се великим делом ослањају на животопис Стефана Лазаревића који наводи подвиг усамљеног безименог јунака

Међу војницима који су се борили пред (војском) беше неко веома благородан, кога облагаше завидљиви своме господару и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих.

— Константин Филозоф, Живот Деспота Стефана Лазаревића

Византијски писац друге половине XV века, Лаоник Халкокондил, наводи и грчку и турску верзију погибије Мурата. По турској је погинуо после боја док

Грци, међутим, причају да он није пао док је после боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело веће од свих што су се икада учинили. Тај човек звао се Милоин.

Овде се први пут помиње име човека који је убио Мурата.

Турски хроничари први пут помињу име неверника и проклетника због кога је падишах постао шехит 1484. године када име витеза наводе као Милош Кобила.

Популарна култура

Његов лик се појављује у следећем филму:

• Бој на Косову (1989)

Спољашње везе

• Историјска библиотека: Бајазит I