Мурат II — разлика између измена

Мурат II
Мурат II
Лични подаци
Датум рођења	јун 1404.
Место рођења	Амасија, Османско царство
Датум смрти	3. фебруар 1451.
Место смрти	Једрене, Османско царство
Породица
Супружник	Мара Бранковић
Потомство	Мехмед II, Принц Али
Родитељи	Мехмед I; Емине Хатун
Династија	Османлије
Османлијски султан
Период	1421 — 1451.
Претходник	Мехмед I
Наследник	Мехмед II

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 17. март 2015. у 22:09

Мурат II (1404 — 3. фебруар 1451) је био турски султан од 1421. до 1451. године.

Мурат II је ступио 1421. године на престо и живио је у миру са својим европским сусједима и вазалима. У марту 1430. године Османлије су заузеле Солун. Онда су Турци упали у Србију и Угарску. Београд је 1440. године био опседан, али без успеха.

1443. године повео је Мађар Јанош Хуњади (у српским народним пјесмама познат као Сибињанин Јанко) крсташку војску против Османлија, која је заустављена код Ниша, а код Јаловца поражена. Остаци војске су морали да предају Софију. 1444. године био је закључен мир са Угарском у самом Сегедину. Тако су границе политичке моћи Османлија остале очуване, а Влашка је обавезана на плаћање данка Угарској. Једна од његових супруга била је српска принцеза Мара Бранковић. Мурат II је одустао од своје владавине у име даље владавине свога сина Мехмеда и повукао се у Магнесију. Угарска је поновно, још исте године, послала своју крсташку војску до Варне, али је тамо била потпуно потучена. За време 6 последњих година своје владавине, Мурат II је предузео више војних похода на Балкан. 1451. године Мурат II је умро код Једрена и био је сахрањен у Бурси.

Владавина Мурата II је била од велике политичке и културне важности за развој Османског царства. Он је наставио даље са политиком консолидације Мехмеда I. Најугледнији везири Мурата II су припадали старим породицама и били су му дубоко одани. Он је био мецена исламске културне баштине, посебно када је ријеч о литератури и пјесмама.
Мурат II је био човек мира и сви су га сматрали за доброг султана а његови непријатељи су га се плашили.

Прва владавина

Долазак на престо

Мурату је умро отац у јулу 1421. године и он га је наследио. Млечани су пожурили, да од новог султана добију потврду својих поседа у Албанији, односно Зети, верујући да Мурат неће имати према Србима оних обзира, које је имао његов претходник. Али султан није имао кад да се бави тим питањем, јер је византијски цар-савладар, Јован, искористио ту смрт и као кандидата за турски престо истакао свог кандидата Мустафу, Муратовог стрица, због његових обећања Византији. У борби за престо Мустафа се хтео, сем на Грке, ослонити и на Србе и упутио је с тога једно посланство у Србију. Али српски деспот не хтеде да уђе с њима ни у какве преговоре. Без те јаче помоћи Мустафа се није могао одржати и заглавио је у Једрену 1422. год.

Кад се Мурат II утврдио на престолу одлучио је, да се освети Ромејима што су помагали његова противкандидата. Пун младићке нестрпљивости, он већ 8. јуна исте године опседа Цариград. Током ове опсаде, Турци су, пролећа 1423. године, провалили у Мореју и целу је опустошили, а уништили су и бедем Хексамилеон, који је византијски цар Манојло Палеолог обновио уз велики труд. Јован је тражио помоћ на све стране нудио је чак и унију папи. Одазваше му се, ипак, само Млечани, који су 14. септембра 1423. примили Солун, који им се беше сам понудио. Пад Цариграда, ипак, нису спречили Млечани, него побуна султановог најмлађег брата Мустафе. Ова одбрана престолнице била је уједно и последња. Султан је натерао Јована да под скупу цену харачке обавезе моли и, 1424. године, добије мир.

Рат са Византијом

Мурат II потом предузе напад против Византије.

Он опседе Солун, пошто је био не задовољан што је у њему, од лета 1423., владао млађи брат византијског цара Јована, деспот Андроник, под врховном влашћу Млетачке републике. У граду је због опсаде избила глад, па је Андроник морао плаћати 100 000 аспри годишње. Андроник је покушао преговорима да спаси град, али данак је подигнут на 150 000, а касније на 300 000 аспри. Ово преговарање и цењкање је било узалудно, јер се 29. марта 1430. године султан појавио пред градом са помоћним одредима српског деспотовића и после краће борбе, освојио је град. С падом Солуна у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пр., продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Јерине и њеног брата Томе Кантакузина. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њихова утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.

После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и српски деспотовић Гргур, напала је Албанију. Турци су четири града порушили, а у два су увели своје посаде; Ивана Кастариота, господара Албаније, сама оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана.

Мореја је већ била опљачкана (1423. г.); сам султан упаде у Босну и Арбанију, а влашком кнезу наметну данак. Грчко царство, на издисају, обухватало је осим Цариграда и оближњег предела до Деркона и Силимврије (Силиври) само још неколико области расутих по приморју, Анхијал, Месимврију, Атос и Пелопонез који, скоро потпуно повраћен од Латина, постаде тада нека врста средишта грчке народности, али и то је све касније изгубљено.

Цариград, неосвојива тврђава, једини остаде и изгледало је да он сам за себе сачињава цело царство.

Почетни успеси на Балкану

Турска је довела и у Влашку на власт свог приврженика Радула званог Празноглави и угрозила Мађарску осетно са источне стране. И у Босни је као турски кандидат победио Твртко II, који се 1421. год. дао крунисати за краља. Кад су Босанци 1423. год. дошли у нешто срдачније везе с Млетачком Републиком и склопили с њом савез против хрватско-далматинског кнеза Ивана Нелипића, није то било право Турцима и они су то одмах дали осетити. У априлу 1424. упала је једна Муратова војска у Босну и опустошила неке пределе у њој. Није се задржавала дуго; то је било само као нека врста демонстрације. Једино је за цело ово време остала поштеђена Србија. Султан против ње није предузимао ништа, јер му Стеван ниједним својим поступком није дао повода за то.

Овај упад Турака није послужио као опомене краљу Твртку. Под утицајем преговора који су се водили у ово време, да би се остварила једна хришћанска лига, и он је покушао да се приближи угарском краљу Сигисмунду и помишљао да и сам ступи у тај савез. Сигисмунд је изгледао веома ратоборан и говорио је о озбиљним припремама за борбу с Турцима. Преко грофа Хермана Цељског, чија је мајка Катарина била из династије Котроманића, ушао је Твртко у преговоре с мађарским двором и већ у јесен 1425. одржан је састанак између оба краља. Твртко се тад поново определио за Мађаре и изгледа да је већ тада пристајао, да Хермана прогласи за свог наследника. То је био Сигисмундов шурак и врло моћан племић, који је имао огромне поседе у Словеначкој и Хрватској, и који се, захваљујући Сигисмундовој пажњи за њ, спремао да постане прави династа. На босански престо полагао је право као прави, законити потомак једне босанске принцезе. Мађари су се доиста спремали за борбу и уговарали са Млечанима да напад изврше заједнички. Краљ Сигисмунд сишао је са својом војском у августу 1425. до саме Оршаве и састајао се, изгледа, с деспотом. Али се цела акција морала одложити ради хуситских успеха на северу у Бохемији. Редуцирана мађарска војска на југу оперисала је само у Влашкој.

Дознавши за ове преговоре и састанак, султан је тражио од деспота објашњења преко нарочитог посланика. Деспот није био у Србији кад је тај посланик долазио, а кад је стигао није га хтео примити. Увређен, посланик је обавестио султана најнеповољније о Стевану и његовим везама. Тад се султан лично крену у Софију. Видећи то, и обавештен да од Сигисмундова великог похода неће бити ништа, Стеван је упутио своје посланике у Софију да умире султана. Овај је, ипак, ушао у октобру 1425. са војском у Србију. Опленио је крушевачку област, па се брзо повукао, пошто му је Стефан упутио ново посланство. Деспот се био спремио за борбу, а и Мађари су му упутили, под Пипом Спаном, нешто војске у помоћ. Султан је сматрао за мудрије да се задовољи новим обавештењима, него да се упушта у борбу. Тај турски напад искористио је краљ Твртко да и он напане на деспотове људе и поврати Сребреницу. Деспот се брзо окрену на њих и пређе Дрину, за коју су Босанци држали да је у то доба непроходна. Кад је угледао деспотову војску Твртко и његови се брзо повукоше, управо побегоше, остављајући своје опсадне справе и три топа. Гонећи Босанце деспот им је опљачкао један део земље. Он је могао овако ненадно да спасе Сребреницу само за то, што су се и Турци брзо повукли. Краљ Твртко се био затворио у један тврди град, вероватно Бобовац, и отуд је послао деспоту људе, да преговарају о миру. Услови нам нису познати, али се зна да је мир ипак склопљен и да се деспот вратио у Србију. Сандаљ се, наравно, није слагао са овим постуцима Твртковим. Нарочито није био за Хермана Цељског. Он се, истина, није изјављивао против Сигисмунда и Мађара, али је одржавао везе са Турцима.

С јесени 1426. беше прешао Сигисмундов војсковођа Пипо Спано Дунав и почео борбе око Силистрије. С почетка је имао успеха, али кад Турци добише појачања он би потиснут и потучен. Још те зиме умро је, огорчен због пораза, у Липови на Моришу. У пролеће 1427. Сигисмундова војска деловала је у Влашкој и спремала се да преће и у Бугарску. Обавештен о том Мурат II стиже хитно у Видин и његове чете заузеше Нову Оршаву и Северин. Деспот је упутио султану дарове, као у знак поздрава и пријатељства. То је био његов последњи важнији политички акт. У лето те године он је 19. јула нагло умро, погођен од капи, у лову, на Главици, недалеко од Крагујевца.

Први сукоби са Србима

На глас о деспотовој смрти пожурио се краљ Сигисмунд, да изврши обавезе уговора о Тати. Од 17. септембра до 19. новембра бавио се у Београду, који му је био свечано предат. Отада се, у историским споменицима, за Београд срета и ново мађарско име Nandor Alba и Nandor Fejervar. Ђурађ је у исто време вратио и северну Мачву, али је, свакако по краљевом одобрењу, задржао њен јужни и западни део са Ваљевом, Крупњем и Зајачом. Међутим, заповедник града Голупца, војвода Јеремија, није хтео извршити заповест и предати град Мађарима без 12.000 дуката отштете. Кад тражену суму није добио он је Голубац предао Турцима.

Као што је било и очекивати, султан ову промену власти у Србији није примио мирно. Мађарски утицај осетио се више него што је он могао дозволити. С тога упути одмах у Србију војску, која освоји Ниш и Крушевац и стаде опседати Ново Брдо. Да обезбеди свој престиж у Србији, која је страдала ради веза с њим, краљ Сигисмунд посла деспоту у помоћ и своју војску. Удружени Срби и Мађари сузбише код Раванице један велики одред турске војске. Краљ је за тај успех 19. новембра 1427. нарочито похвалио мађарског војводу Николу Бочку. Други турски одред нападао је из Голупца суседна српска и мађарска места, а нарочито браничевски крај. Узалуд је сам деспот лично био дошао под Голубац и обећавао Јеремији опроштење и покушавао на све начине да га придобије да поврати град; војвода не само да није попуштао, него је чак и напао деспота, кад је овај покушао да са пратњом уђе кроз градске капије. У пролеће 1428. дошла је нова мађарска војска под Голубац и опсела га и с копна и са Дунава. Колику је важност приписивао том граду сам краљ Сигисмунд види се најбоље по том, што је лично дошао под његове бедеме. Али и султан Мурат је много полагао да лично охрабри и подржи своје на стеченим положајима. Крајем маја, после Сигисмунда, дошао је и он у браничевску област. Не смијући примити борбу с надмоћним Турцима Сигисмунд је пожурио да с њима склопи мир. Када су Мађари, првих дана јуна, почели повлачење напао је турски заповедник Синан-бег вероломно њихову позадину, у којој се налазио Сигисмунд. С непоштедним самопожртвовањем успео је Марко де Сентласло да се спасу без теже катастрофе. Приликом ових борби много је страдала цела јужна и источна Србија. настрадао је и манастир Даљша у близини Голупца, који се био врло лепо развио. У једном опширном запису неког ученог калуђера-страдалника из тог места спомиње се први пут Сигисмунд као "наш цар" за разлику од турског, који је био "цар језически".

Овај неуспех Сигисмундов показао је јасно брзину и неорганизованост његовог похода, за који је он нарочито кривио Млечане, који му нису ставили на расположење потребна финансиска средства. У Србији тај неуспех је, природно, опомињао људе, да се због њега не излажу против Турака, него да покушају наћи с њима неки споразум. Деспот сам ушао је с њима у преговоре и пристао је да призна, поред мађарске, и врховну власт турску, да им плаћа 50.000 дуката данка и да им шаље по 1.000-2.000 опремљених коњаника као помоћне чете у борбама са једним од својих синова. Брокијер је чуо како је султан говорио, да је из Србије "добијао више коњаника него што би добијао кад би била у његовој руци". Ђурађ се надао, да ће двоструким вазалством уштедети Србији даље кризе, а сам је намеравао, да води искрено исправну политику и према једној и према другој страни.

Ђурађ је, после мађарског неуспеха, употребио сву вештину да се приближи Турцима и стече њихово поверење. И имао је у том успеха. Из дубровачких архивских књига дознајемо у више прилика, да су се извесни послови на Порти могли свршити успешно само деспотовим посредовањем. Кад су Турци преотимали, у пролеће 1430., од Млечана Солун, у њиховој војсци налазио се, према обавези, и српски одред под вођством деспотова најстаријег сина Гргура. После пада Солуна (29. марта) у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пр., продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Јерине и њеног брата Томе Кантакузена. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њихова утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.

После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и деспотовић Гргур, напала је област Ивана Кастриоте. Турци су му четири града порушили, а у два су увели своје посаде; њега сама оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана. Природна је ствар да се после овог није могао одржати ни Марамонте. Бојећи се српске освете он се покорио Млечанима, али је још исте године морао напустити Зету. Постао је потом вођа млетачких најамника у Ломбардији. Као авантуриста кондотјер није се смирио ни ту, него је, у разним службама, лутао по свету, док се, после више година, није нашао на двору Степана Вукчића, мужа његове родице и кћери Балше III.

Стефан Балшић Марамонте

У ово мутно време појавио се у Зети поново Стеван Балшић Марамонте. Он је раније био противник Млечана и радио је са својим рођаком Балшом III, да их потисне из зетског приморја. Кад је деспот Стеван завладао Зетом Марамонте се једно време био негде изгубио, да се после појави као противник Срба. Његове везе са Гојчином Црнојевићем биле су уперене нарочито против деспота Ђурђа. За време заплета 1427/8. год. Марамонте се надао, да би се сам могао дочепати Зете и као последњи Балшић постати јој господар. Како је имао против себе не само деспота, него и Дубровчане и Млечане он се надао помоћи само од турске стране. На султановом двору био је доиста лепо примљен. Сваки нови балкански претендент, који би могао послужити турским циљевима и поцепати народне снаге у извесним крајевима, био је на Порти увек добродошао. Тамо, међу Турцима, Марамонте је наишао на Ђурђа, сина Ивана Кастриота, који беше дошао на турски двор као таоц, па ту примио ислам и постао Скендер-бег. Његов отац молио је 1428. год. млетачке пријатеље, да не уписују њему лично у зло, кад његов потурчени син буде пустошио њихово подручје. Са турском помоћу кренуо је Марамонте крајем 1429. год. на Зету и похарао околину Скадра и Улциња. Напао је и Дриваст, и заузео му је подграђе, али самог града није освојио. У тим борбама учествовали су на његовој страни Гојчин Црнојевић и Мали Тануш из племена Дукађуна. Млеци су уценили Марамонтову главу са 500 дуката. Деспот га је међутим онемогућио код самих Турака.

Сукоб у Босни

Датотека:Ragusa-SR.png

Дубровачка република 1426. године.

У пролеће 1430. било је дошло на југу босанске државе до једног с почетка чисто локалног сукоба и рата, који је после запретио да узме врло опасне размере. Дубровачка Република беше решила 15. новембра 1429., да недавно од војводе Радослава Павловића купљени град Цавтат претвори у главну тврђаву Конавља. Против те намере устаде енергично Радослав сматрајући је уперену против себе, па кад Дубровчани не хтедоше да му попусте, он их у пролеће 1430. нападе без икаквих обзира. На брзу руку скупљена дубровачка "војска" би потучена, а њихова област изван зидина похарана. Огорчена Република потужи се на то на све стране и стаде одмах живо радити, да се против Радослава створи савез, у који би ушли босански краљ и војвода Сандаљ. Замолили су и деспота, да се заложи за њих код Турака. Док је Сандаљ пристајао начелно, да пође против својих старих непријатеља, краљ Твртко се доста брзо предомислио. Није желео да се придружи савезу једно што се бојао заплета с Турцима, чији је штићеник био Радослав, а друго и зато, што Дубровчани нису тражили само казну за Радослава, него и један део његова подручја с Требињем и Лугом. Сандаљ је чак једно време помишљао и на то, да он и Дубровник купе од султана Радославово подручје за 70.000 дуката, а после су посветили у то и краља Твртка. Пристајући једно време да суделује у том пазару, краљ је јасно показао како је мало значила његова стварна краљевска власт и колико је он, у сопственој држави, зависио од других. Своје подручје он жели да купује од султана, а једног свог властелина не сме да казни без султанове дозволе!

Уплашен свим што се спремало против њега Радослав је замолио деспота и Сандаља да посредују за мир. На деспотов предлог Турци су послали у Хум једног свог човека да извиди и реши спор. Та мера рђаво је деловала на краља Твртка, који је и нерадо гледао деспотово мешање у босанске ствари и турска решавања без икаква обзира на њ и његова права. Ради тога је одбио све даље преговоре о савезу. Кад је још и Дубровник, средином септембра 1430., упутио своје прво посланство на Порту, да уради односе с њом, краљ је био начисто с тим, да им не треба помагати. Пријатељи Сандаљеви, а суседи деспотове Сребренице, босанска властела Златоносовићи беху, баш у то време, дошли у оштар сукоб с краљем, и овај их је, у јесен 1430., напао. Као одговор на то дошао је савез против Твртка, у ком главне вође беху деспот и Сандаљ. На краљеву страну пришао је, међутим, Радослав, против кога, у један мах, беше пала и одлука турске владе.

Непријатељства доведоше до правог рата. У јесен 1432. борбе су вођене на линији Дрине, па су настављене и идуће године. Против Твртка истакоше противници, у споразуму с Турцима, њиховог претендента на престо. Био је то Радивој, незаконити син Остојин. У лето 1433. Тврткова војска била је потиснута и сматрала се као поражена. Војвода Радослав, који се пре тога био измирио са Дубровником без икакве своје штете, превртљив и непоуздан, пришао је деспотовој странци. Деспот је овом приликом проширио своју власт на целом подручју од Зворника до Усоре. Уза њ су ишли и Турци, који су хтели да докрајче владу краља Твртка као мађарског пријатеља. Ратовање је прекинуто у јесен 1433., кад је деспот добио обавештења, да мађарски краљ спрема помоћ Твртку, да би сузбио Турке, и кад му је постало јасно, да би, ако не стане, могао изазвати освету Мађара.

Нови претендент Радивој није био човек јаче вредности и није могао успети против Твртка. Мађарска војска дошла је доиста током лета 1434. год. у Босну и потиснула је Турке. Повратила је чак и град Ходидјед. Војвода Сандаљ је истог лета претрпео неуспех у борби с Ђурђем Војсалићем, господарем Доњих крајева, и изгубио је Горску Жупу и нека места на доњој Неретви. Сам Сандаљ није доспео да поврати изгубљени део. У последње време чешће је поболевао, а 15. марта 1435. прешао је међу покојнике.

У Босни су за ово време Турци добили једног новог присталицу, човека јаке воље, али ретко себичног и правог циника. То је био наследник Сандаљев, његов синовац Стјепан Вукчић. Рођен око 1404./5. год. он је у 1435. био у напону снаге. С Турцима је одржавао везе још и раније, пре него је примио власт, али се понудио, преко Дубровника, и Мађарима. Кад је Сандаљ умро краљ Твртко се није налазио у Босни. Био је на мађарском двору, где се, изгледа, измирио са деспотом. Помаган од мађарског краља вратио се у Босну почетком маја, да се спреми за борбу против Косача, којима није могао заборавити стара непријатељства.

Не знајући какав ће бити Сандаљев наследник и многи други породични непријатељи Косача пожурише да напану њихово подручје искоришћавајући смрт Сандаљеву. Међу првима јавио се Степанов зет, војвода Радослав Павловић, који изазва устанак у драчевичкој жупи. Краљ Сигисмунд је чак тражио од Дубровачке Републике, да помаже устанак и западне хумске властеле, хотећи да скрши на почетку наследника једног свог вазала, који му је својом снагом и утицајем задавао много неприлика. И Млетачка Република беше почела преговоре, да се, милом или силом, дочепа Новог, главне хришћанске и босанске луке на мору. Једино су се као исправни суседи држали Дубровчани. Маја месеца 1435. издао је краљ Сигисмунд наредбу хрватским кнезовима Ивану и Степану Франкопану, да освоје Хум, који да је Сандаљ на силу држао. За новог господара те земље би именован бивши београдски заповедник Матко Таловац. Мађарске и хрватске чете упале су потом у Степанову област, продрле све до Неретве и поселе важни трг Дријево.

У невољи, нападнут с више страна, Степан се обратио Турцима. Ови су доиста и стигли са неких 1.500 војника. Водио их је Исабегов син Барак. Са Степановим четама напали су најпре област Павловића. Остали су у Хуму и Травунији све до првих дана новембра, док се један њихов одред већ у августу дочепао Ходидједа. У том су се граду отад учврстили и држали га с пуно пажње. Пред Турцима су побегли из Дријева мађарско-хрватски људи, немајући довољно снаге да се упусте у борбу. Од пролећа 1436. Барак је наставио са турским учвршћивањем у средишњој Босни, у области Павловића. Од тог времена почиње постепено развијање Сарајева, коме су Турци давали карактер свога града и коме су дали и име.

Другог, ненаданог, савезника добио је Степан у хрватском кнезу Ивану Франкопану. Краљ Сигисмунд није пристајао да Степан прими баштину свог умрлог таста Ивана Нелипића и кад се овај не хтеде покорити краљ га прогласи за одметника. Матко Таловац доби почетком 1436. год. наредбу да крене с војском и против њега. Природно је, да је такав поступак краљев приближио Степана и Ивана. У борбама које су се потом развиле Иван није имао успеха и крајем 1436. год. губи му се траг. Почетком 1437. год. Таловац је остао победник и од Иванове удовице примио све поседе њеног оца и мужа. Степану је то ратовање донело ипак посредне користи, јер је задржало Таловца од поновног нападаја на Хум.

Кад је краљ Твртко видео, да Турци узимају маха у Босни и да због њихове помоћи не може скршити Степана он је осетио потребу да промени своје држање. За 25.000 дуката годишњег данка добио је од султана гарантије, да ће остати признат и поштеђен. Те везе с Турцима приближиле су Твртка и војводи Степану. У другој половини 1436. год. дошло је чак и до савеза између њих двојице против војводе Радослава. Њиховој удруженој снази он није мого одолети. У фебруару 1438. изгубио је на југу Требиње, свој најбољи и најзначајнији град, а отео му га је Степан, да му га никад више не врати. На северу за њ је, у корист Турака, био изгубљен добар део жупе Врхбосне. После ових неуспеха Радослав је задржао само Подриње и борачки крај, са нешто области око Коњица и Трнова. За време ових грађанских ратова Босна је осетно настрадала. Само од 1435-7. год., по једном фрањевачком извештају, било је срушено и спаљено око 16 манастира и цркава.

Бертрандон де ла Брокијер

Веома занимљив и важан опис балканских земаља и прилика овога времена дао је учени француски племић, Бертрандон де ла Брокиер. Он је био утицајна личност на двору Филипа Бургундског. Као и његов отац, који је учествовао у никопољској битци, и Филип је показивао доста интереса за балканске ствари и кад је почела папина акција у корист балканских хришћана он је послао мудрог Бертрандона да испита прилике на истоку. Бертрандон је провео на Балкану 1432/3. годину и запазио је на том путу врло много ствари. Султан Мурат II, који је тад имао 28-30 година, био је омален, гојазан, с тамним лицем и великим крупним носем. Хвалили су га да је имао добру нарав. Пијанчио је радо, а у пијаном стању био је широке руке. Имао је харем са преко 300 жена и 25-30 младића. Ови су бивали "чешће с њим него ли жене". У турској војсци налази се и хришћана, и то вазалских и најамничких одреда. На султанов двор био је дошао босански кнез Радивој, да тражи султанову помоћ против босанског краља, "тврдећи да та краљевина њему припада". Посланство дуке миланског, коме се придружио Бертрандон, тражило је од султана, да уступи краљу Сигисмунду Влашку и Бугарску до Софије, Босну и Албанију, али је то султан одлучно одбио. На повратку из Једрена посланство је видело у бедном стању хришћанско робље, које је вођено на продају, а на путу су срели, у тешким ланцима, 15 људи и 10 жена, који беху заробљени у Босни. У планинама, којима су пролазили, било је доста хајдучије, која се у нашим земљама јавља од почетка XV века. Ниш су нашли разорен, а моравска долина била је "лепа, равна, добро насељена људима и селима". Крушевац, с разрушеним градом, налазио се у турским рукама, близу тадашње српско-турске границе. Деспотова област, која почиње од Мораве, била је, као и остала моравска долина, лепа и насељена. Испод Сталаћа, већ разрушеног, Турци су држали 80-400 шајки, да би могли, у случају потребе, брзо пребацити војску и коње. Путовање по унутрашњости Србије било је напорно због велике шуме и рђавих шумских путева. "Али према другим шумским и брдовитим земљама, и ту су земље врло лепе и врло су добро насељене селима, и у свој тој Расији или Србији, што је једно исто, има свега што је од потребе." Деспота су нашли у Некудиму, у лову. "Поменути расијски деспот бави се у овој вароши зато што су око ње врло лепа шумска места за уживање и реке за сваковрсни лов, нарочито са соколовима". Уза њ се тад налазио један Турчин, који беше дошао од султана с позивом, да деспот са једним сином пошаље обавезни одред војске. Тај је имао бити и опет упућен у Албанију. Бертрандон помиње, да је деспот већ био дао султану своју кћер за жену, што ми, на основу наших вести, не сматрамо да је тачно. Тад је само дао пристанак. Исто тако неће бити тачно, да је тада била удата за грофа Улриха Цељског и друга кћерка деспотова, него је тада ствар била уговорена. Уз деспота се у Некудиму налазило у тај мах доста његове властеле "с дугом косом и великом брадом", јер је ту било стигло посланство базелског сабора, епископ Антоније и Алберт де Криспис, магистер теологије, које је путовало за Цариград и имало да доврши преговоре око црквене уније. Обавештени људи причали су путнику о богатству рудника Новог Брда, о којем су се ширили гласови на много страна. "Ту се копа сребро и злато заједно, и одатле се вуче 200.000 дуката на годину. И да није тога, мислим да би деспот до сад био истеран из његове земље Расије". Сигисмунд је, вели, даровао деспоту више градова у Угарској, који му доносе на 50.000 дуката прихода, "да га начини својим човеком". "Али он опет више слуша султана него цара". Веома је занимљиво Бертрандоново казивање о тадашњем Београду, чији заповедник беше ранији дубровачки поданик Матко Таловац. Један део градске посаде беху немачки најамници. "За људе из Србије рекоше ми", тумачи писац, "да се у град никако не пуштају зато што су турски поданици и Турчина слушају; а Угри су непоуздани и Турака се толико боје, да не би смели чувати место и сачекати Турчина и сву силу његову, кад би на град ударио".

Односи са Србијом у другој деценији владавине

Деспот је водио политику, која је имала бити пријатељска на обе стране, и према Турцима и према Мађарима. Он је желео да Србији обезбеди мир, ма и под врло скупу цену. Од Турака је зазирао свакако више, јер је добро видео да код њих превлађује офанзивни дух, а да су Мађари више у ставу одбране. Његову двоструку политику не карактерише вероватно ништа боље него удаја његових кћери на две сасвим противне стране. Бракови ти били су чисто политички. Деспот је преко њих хтео да ухвати везе са правим лицима и Турске и Угарске, а успео је удомити обе кћери захваљујући свом огромном богатству и миразу који је уза њих дао. Нарочито се за султана прича, да је тражио и добио велик новац. У доста смушеној и ориенталски обојеној хроници Ашик паше Заде прича се, како "Вук оглија (т. ј. Вуковић) посла дарова преко мере много". Прва је била удата Катарина 1433. за грофа Улриха Цељског, који је био братић Варваре, жене краља и цара Сигисмунда, а син моћног Хермана II. Мара је дата, по свој прилици, у пролеће 1434. султану Мурату.

Освајање Србије

У зиму, 9. децембра 1437., умро је мађарски краљ Сигисмунд који је пола века моћно и често пресудно утицао на судбину Србије и Босне. Његова основна политичка линија била је, да те две државе чврсто веже за себе и Мађарску, не дозвољавајући им никакве потезе самосталније спољашње политике. С почетка је то чинио због самоодржања, у борби с напуљским противкандидатом, и у тежњи да те земље не изгуби и да се оне не ојачају на мађарски рачун. У другом периоду, после појаве Турака, он је то чинио ради мађарске сигурности. У том погледу био је до краја доследан и упоран, понављајући ударце до противничке изнемоглости. У појединачним његовим потезима било је често брзине и плаховитости, понекад и нешто авантуристичког, али увек пуно самопоуздања. Осетна је штета, што се био заплео на више страна и трошио снагу и на неке проблематичне подвиге, па није могао да усредсреди сву пажњу и своју доста велику моћ на питања Балкана. Не само ради балканских народа и држава него у сопственом интересу Мађарске. И кад је сагледао турску опасност у правој мери он се није сав дао на то, да је паралише или сузбије што даље; а док је то сагледао турска снага била је узела толико замаха, да се више није дала ослабити наивним витешким потезима и ударцима спреманим на махове. Турци су, по Бертранднову причању, говорили пред крај Сигисмундове владе са презиром о мађарској борбеној снази. У години његове смрти провалили су они, с Власима заједно, све до Сибиња. Да им се освети, наредио је стари краљ један од оних својих брзих демонстративних упада у Србију. Мађарска војска, састављена не само од Мађара, него и од Пољака и Чеха, прешла је 19. јуна 1437. Дунав код Пожежене и продрла дубоко у Србију. Водио је Јанош Марцали, један од понајбољих војсковођа Сигисмундових. За три дана стигла је мађарска војска до Сталаћа и попалила турске шајке под њим, а сјутри дан је продрла у Крушевац и запалила и њега. Сам Сигисмунд изречно је похвалио бана Франка Таловца, који је пошао "да попали и уништи град Крушевац" што је то извршио. Одмах потом почели су Мађари повлачење и већ 27. јуна налазили су се према Ковину. Од таквих демонстративних похода, које су вршили и Турци и Мађари, страдала су у ствари понајвише само наша подручја или области насељени нашим живљем. Од њих није било никаквих правих војничких користи, нити су такви походи могли ма шта изменити у стању снага и односа. Пред сам прелазак мађарске војске у отаџбину стигла је турска потера из Видина. У борби, која се развила на Годоминском пољу код Смедерева, турска војска била је потучена са осетним губицима. Огорчени Турци опустише околину Смедерева, кривећи Србе да су били у споразуму с Мађарима. Та оптужба допрла је и до султана. У Једрену се веровало, да Мађари не би смели вршити такве походе дубоко по Србији да нису имали неких тајних споразума са Србима. Да би га ублажио деспот је морао предати Турцима браничевски крај, да би они могли вршити непосреднији надзор над мађарским кретањима уз дунавску линију.

Краља Сигисмунда наследио је његов зет, аустриски војвода Албрехт Хабзбуршки. Ова промена дала је, међу другим стварима, повода Турцима, да се одлуче на крупније кораке. Они су знали, да ће у Мађарској морати доћи до извесних размирица, пошто нови краљ није био прихваћен од свих кругова у земљи, па су хтели да искористе те њихове унутрашње сукобе. У исто време, крајем 1437. год., беху отишли византиски цар Јован VIII и патриарх Јосиф са великом пратњом у Италију, да преговарају с папом о црквеној унији и да, у исто време, траже и помоћ западних хришћана за борбу против Турака. Ти преговори отегли су се више од година дана и довели су 6. јула 1439. до свечаног проглашења спајања источне и западне цркве у фјорентинској катедрали. Турци су били обавештени о тој ствари и знали су јој добро политички значај. С тога су одлучили да нападну Мађарску као главну силу, која им је могла правити сметње. С њом заједно решили су да рашчисте ситуацију и у Србији, знајући да би и деспот у души био на страни хришћанске лиге и јер су им били сумњиви његови односи са Мађарима.

Краљ Албрехт је, одмах после крунисања, пожурио у Чешку, да тамо сузбије јаку опозицију против себе и да онемогући свог противкандидата Казимира, брата пољског краља. У Чешкој он се задржао више од године дана, не обраћајући, природно, довољно потребне пажње јужним границама. Турци су то искористили и 1438. год. ушли у Ердељ, пустошећи га. Друга турска војска оперисала је у источној Србији, где је освојила Борач и Раваницу. Трећа војска продрла је у Босну све до Јајца. Али то још нису били прави војнички подвизи, него више смели извиднички залет. Прави напад дошао је с пролећа 1439. год.

Велика турска војска, под вођством самог султана, кренула је крајем априла 1439. на Србију. Деспот није успео да разувери султана у његовим сумњама, а није пристао ни да се придружи његовој војсци, ни да јој кроз Србију дозволи несметан пролаз. Срби тој војсци нису могли одолети; одржали су се, у први мах само Ново Брдо на југу, и Смедерево на северу, које је бранио деспотов син Гргур и Тома Кантакузен. На Србију је, као турски вазал напао и Степан Вукчић и опленио је неке њене југозападне области. Том приликом пала је у турске руке и Сребреница. Деспот пређе за то време у Угарску да тражи помоћи с уверењем да је треба добити пошто је страдао због ње.

Краљ Албрехт показивао је доиста воље да се одазове, али је имао много тешкоћа са незадовољном властелом у Мађарској, која је налазила да је сад најпогоднији час да тражи ограничење краљевске власти и сузбијање немачког утицаја. Мађари нису чак допустили ни да краљ позове у помоћ немачке кнежеве бранећи се тим, да су они сами довољно јаки за одбрану против непријатеља. Краљ с тога, осећајући да нема корена у земљи, мораде остати пасиван. Са нешто мало војске стајао је неко време у близини Титела и Сланкамена, не пружајући тешко угроженом Смедереву никакве помоћи. После тромесечне опсаде Смедерево је пало 18. августа. Од српских области остала је слободна само Зета, која није била на путу Турцима. Ашик пашина хроника бележи, да је, после овог похода, од силног плена "у Скопљу продаван дечак од четири године за 20 аспри".

Мало иза српске катастрофе умро је, сасвим изненада, и краљ Албрехт, 27. октобра 1439. Мађарска је због тога упала у нову, и још тежу кризу и била је једно време потпуно искључена из сваког рачуна за војничке подвиге већег стила. За престо се јављало више кандидата. Деспот Ђурађ озбиљно је помишљао, да његов најмлађи син Лазар постане мађарски владар, тако, што би се оженио Албрехтовом удовицом. Краљица је одбила ту комбинацију као немогућу већ због верских разлога; али је дивно чудо како је Ђурађ могао поверовати да би на то пристали мађарски барони и високи католички клир. Избор је коначно пао на пољског краља Владислава III, младо момче са непуних петнаест година. У исто време краљица је родила и сина Ладислава Посмрче, који је касније имао да наследе дедову и очеву круну. Између присталица два Ладислава настале су дуге препирке коме од њих управо припада власт и те препирке претиле су да се извргну у опасна непријатељства.

Опсада Београда

Мурат II није, наравно, дао чекати на се. Он је у пролеће 1440. пао с војском под Београд, а у исто време упутио је своје чете да харају по Бачкој и Банату. Из саме Мађарске није се могло ничем надати. Београдска посада, ипак, храбро је издржала опсаду од пуних шест месеци захваљујући томе, што јој Турци нису могли пресећи све везе преко воде и захваљујући примитивном пушкама. У јесен султан је морао да се повуче. Његова војска уграбила је, међутим, преко Саве и Дунава богат плен. "За једне чизме су продавали једну робињу. И ја убоги сам за 100 аспри узео једног дивног младића", бележи Ашик паша Заде.

Бег српског деспота

Кад је побегао у Зету деспот је и тамо нашао веома неповољну ситуацију. Степан Вукчић, као веран турски вазал, искористио је незгоде турских непријатеља и на истоку и на западу. На западу је освојио град Омиш и област Пољица, јер месне мађарско-хрватске власти, због пометености у Мађарској, нису добиле никакве помоћи. На истоку почео је освајања у Зети полажући право на ту област као муж Јелене, кћери Балше III. Придобио је за себе породицу Црнојевића, најмоћнију у Црној Гори, која се одавно одметала и од деспота Стевана и од деспота Ђурђа. Деспот је понудио Дубровачкој Републици да заједно сузбију Степана, али Дубровчани нису пристајали ни на какве комбинације на тој основи. Да делује на Дубровчане и ваљда да боље из близине посматра Степаново кретање дошао је деспот средином априла 1441. у Дубровник на дужи боравак.

Дубровачка Република је знала, да ће деспотов долазак бити рђаво примљен на Порти и да ће с тога сигурно имати извесних неприлика, али је ипак отворила врата свог града обескућеном старом пријатељу. Тај часни пример гостољубља постао је једна од најпоноснијих страница њихове историје и њихови доцнији писци, с Гундулићем на челу, с правом су славили тај поступак својих претходника. Чим се сазнало да се деспот бави у Дубровнику почеше претње с турске стране. Чак стиже и једно посебно турско посланство да протестује. Осећајући опасност Дубровчани 27. маја решише, да траже војне најамнике у Апулији и да осигуравају своје границе. Порта је позвала и војводу Степана Вукчевића да опомене Републику, па да, ако то не помогне, изврши и напад. Око 20. јула поручио је Степан у Дубровник, пошто је отезао да прибегне сили, да ће морати извршити наредбе и почети непријатељства. Видећи каквој се опасности излаже град због њега стари деспот је одлучио да се сам повуче и око 25. јула напустио је град. Праћен од две оружане дубровачке лађе он се кренуо преко Сења у Мађарску.

Потпуна катастрофа српске државе

Раздраженост Турака против деспота била је у ово време веома велика. Султан се, изгледа, није надао, да ће стари деспот показати толико непопустљивости. Колика је била његова љутина види се најбоље по том, што је оба деспотова сина, Гргура и Стевана, дао оковати и 8. маја 1441. ослепити. Један извор казује изречно, да "сестра њихова султанка није им могла ништа помоћи"; султан је, на њено наваљивање, издао истина, наређење, да не буду ослепљени, али је та његова милост стигла сувише касно. Несрећници су били оптужени ради веза, које су писмима одржавали с оцем. Мађарима је деспот био сумњив ради веза с Турцима, а у Турској деспотови синови страдају ради веза са оцем и Мађарима. То је био трагични лични удес деспотове политике, која је ишла за тим да Срби, колико могу, остану неутрални, не опредељујући се сасвим ни за једну ни за другу страну.

После дугог и јуначког отпора пало је, најзад, 27. јуна 1441. год. и Ново Брдо. Кад је иза тога Степан Вукчић ушао у Зету и заузео тамошње преостале деспотове поседе, катастрофа српске државе била је потпуна. У тај мах она више није постојала. Стари деспот, чија активност после свих обрта среће и у тако високим годинама изазива право дивљење, није ипак клонуо. Кад му је постало јасно, да у Зети и Дубровнику не може постићи ништа, а да на Млечане не вреди рачунати, решио је, да се покори краљу Владиславу. Мађари су били у тај мах једини, који су имали разумевање за турску опасност и сопствених рачуна да је покушају отклонити. Мађарски унутрашњи нереди беху се већ прилично слегли пошто је опозиција била војнички скрхана. Краљ Владислав је и сам дошао на мисао, да мора против Турака предузети енергичније мере, а ту су му мисао препоручивали и многи пријатељи из земље и са стране. Заједничка мржња на Турке приближила је краља и деспота. Као главни чинилац ратоборног расположења код Мађара јавља се Јанко Хуњади, краљев најачи ослонац и у унутрашњој и у спољашњој политици.

Последице пада Србије у Босни

За време ових крупних догађаја на истоку извршене су извесне промене у Босни. Судбина деспота Ђурђа била је забринула и краља Твртка. Пошто се определио за Мађаре било је природно да очекује турску освету. С тога је крајем 1440. год. замолио Млетачку Републику да може негде на њиховом подручју, у случају потребе, склонити своје имање и доћи и сам са породицом у њихову земљу. У исто време он је понудио Млечанима да узму босанско краљевство и завладају с њим како хоће, јавно или тајно. Дотле, молио је за дозволу да може из њихових градова извозити оружје и друге ратне потребе. Очевидно је, да се од Мађара у тај мах, није ничем надао; толико му се њихово стање учинило без поверења. Млечани су на ту понуду одговорили 21. фебруара 1441. овако: као свог поштованог брата они ће га, разуме се, примити с породицом и имањем гдегод хтедне доћи и даће му сва писмена јемства која су у обичају. Дозвољавају му исто тако и извоз оружја. Што се тиче понуде да приме саму Босну они су одговорили вешто и заобилазно. Понуда та потекла је из краљеве љубави и поверења према Млецима и они су му веома захвални на тој пажњи, али је њихова жеља да се краљ сам одржи у земљи и на власти. Крај хришћанске офанзиве није дочекао. У лето 1443., забринут за развој догађаја, он је узео из благајне Дубровачке Републике све своје сребро, 10.300 литара, које је тамо држао. Умро је у јесен, средином новембра, те године, без непосредног мушког наследника. Престо је добио син краља Остоје Томаш, један од босанских владара нешто веће вредности.

За ово време Степан је у пролеће 1443. напао Зету, уз помоћ Турака из Албаније. Степан је постигао доста успеха придобивши на своју страну Паштровиће и доста Зећана, али је у јуну изгубио Бар.

Питање попуњавања босанског престола прошло је без тежих спољашњих криза. Херман Цељски, коме је краљ Твртко II био наменио престо умро је пре њега, а Херманови наследници нису могли да се наметну сами, знајући да би у народу били рђаво примљени. Мађарски краљ, који би, можда, да је хтео, могао да им помогне, налазио се баш у ово време у пуној борби с Турцима, која га је заузела свега и у којој је, после, и заглавио. А сем тога није му ишло ни у рачун да појачава моћ својих противника. Једини претенденти беху синови краља Остоје, Радивој и Томаш. Њих су католички кругови сматрали као незаконите, пошто им се отац оженио по други пут за живе прве жене. Радивој се одавно отимао за круну, али, иако је имао раније помоћ Турака, никад му није пошло за руком да добије више значаја. Он се, истина, називао краљем, имао је свој двор, и јављао се с времена на време својим порукама у Дубровнику, али га тамо нису узимали много озбиљно. Томаш се дотад мање истицао, али по својим дипломатским способностима стајао је свакако изнад брата. Њега је сам Твртко одредио као наследника и Томаш је одмах, по његовој смрти, узео власт. Радивоје је покушао да га омете, али није успо. Извесни сукоби, који су избили тим поводом, прошли су без тежих потреса.

Главни вођа опозиције против новог краља био је војвода Степан Вукчић. Томаш је одмах прихватио борбу с њим; наравно, најпре с тога што је устао против њега, а затим што се Степан држао с Турцима. После хришћанских успеха у јесен 1443. Томаш се сасвим определио за хришћанску лигу; њена ствар изгледала је да стоји не може бити боље. Та промена у држању Босне приметила се одмах на мађарском двору и наглашавана је као очигледан резултат успеха. У борби Томаш је постигао извесне успехе, јер су у исто доба ратовали против Степана и Млечићи нападајући Омиш и Пољица. Томашу се придружио и син војводе Радослава, Иваниш Павловић. У пролеће 1444. краљ је склопио и формални савез с Млечанима против Степана и посео је нешто земљишта око доње Неретве. Више успеха имао је на источној страни и против Турака и против Степана, захваљујући и доброј мери помоћи Павловића. Средином маја отео је од Турака град Сребреник. Пожурио се да га узме пре него би у њ ушла деспотова војска. Како је деспот био савезник мађарски Томаш се потрудио да објасни свој поступак и на мађарском двору. Његов главни заштитник тамо био је главом Јанко Хуњади. Њему је Томаш 3. јуна те године издао једну повељу пуну признања. У њој краљ признаје, да га је на босанском престолу утврдио краљ Владислав на заузимање и препоруку Хуњадијеву. Приљубљујући се с тога потпуно уз моћног мађарског магната, Томаш се заклео на службу и верност мађарском краљу, а Јанку се зарекао да ће му бити и остати веран пријатељ. Као знак своје оданости он ће Јанку давати сваке године по 3.000 златних фиорина. Тако је босански краљ постао, у неку руку, не само вазал мађарске круне, него и њених великаша.

Учврстивши се код Мађара Томаш је хтео да поправи свој положај и у земљи. Противници његови сматрали су, да он као "незаконити" син није достојан круне. Како је, уз то, био ожењен женом из пука није имао потребног ослонца код властеле. На кога се он све ослањао у прво време не знамо сасвим поуздано; Иваниш Павловић пришао му је из старе породичне мржње на Косаче и Степана нарочито. Да би стекао нових пријатеља, а нарочито да би придобио католичко свештенство и папску курију Томаш је у лето 1444. примио њихову веру. Мало потом споразумео се потпуно и са Дубровчанима.

Дуга војна

Успеси Јаноша Хуњадија

Јанош Хуњади, или у српским народним песмама познатији Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син једног племића Војка, коме је краљ Сигисмунд 1409. год. поклонио град Хуњад. Млади Јанош служио је једно време у војсци деспота Стевана, па је после деспотове смрти дошао краљу Сигисмунду. Био је сав војник. Њему се уписује у заслугу да је знатно разрадио војничку организацију Мађарске, коју је краљ Сигисмунд изводио последњих година свога живота. Њега је 1441. год. поставио краљ Владислав за заповедника јужне границе са седиштем у Београду, који су Турци и те године безуспешно опседали. Чим је дошао на своју нову дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. извршио је он један залет дубоко у Србију и потукао је војску намесника Иса-бега, која је хтела да му пресече пут и отме плен. Да би могли пратити кретања Мађара око Београда подигли су Турци 1442. год. на Авали град, са кога се имао широк преглед целе области све до Дунава.

Проповеди о крсташком рату

Од те године почеше се све чешће и са више страна дизати гласови, да је потребно образовати једну велику хришћанску лигу против Турака. Нарочито су били активни Јовановци с Родоса, угрожавани од Муслимана из Египта. Они су зазивали у помоћ папу и западне силе молећи их да не дозволе пропаст хришћана. У том смислу изјашњавала се и Дубровачка република, предлажући не само заједничку одбрану, него и заједнички нападај, и то и са копна и са мора. Помоћ је стално тражила и Византија. Услед грађанског рата, који је настао због династичких сплетака, Цариград се у пролеће 1442. налазио у озбиљној опасности. Папа је сматрао за своју дужност да помогне пријатеље, који му недавно беху признали врховну духовну власт. И прегао је са свим својим ауторитетом, да се хришћански савез оствари. Одлична помагача нашао је у речитом и одушевљеном кардиналу Јулијану Цезаринију. Овај енергични човек успео је, да током 1442. год. потпуно утиша све противнике у Мађарској и да тамо распламти ратнички дух.

Да Цезарини постигне потпун успех допринели су и сами Турци. Једна њихова војска под вођством бега Мезида, беше продрла преко Влашек у Ердељ до Мориша, где је поразила Хуњадија, који је ускоро скупио нову војску, коју су сачињавали сељаци из Ђулафахервара и Хуњади их је у марту 1442. пресрео и сасвим разбио. Другу победу однео је Јанош у септембру на Јалосиници, у Влашкој, победивши самог румелиског беглергеба Шехабедила, који је водио на 80.000 војске. Те две победе силно дигоше дух код Мађара. Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме славе га скоро као каква нашег јунака. Сви људи од акције беху стекли уверење, да ове турске поразе треба искористити до краја и проширити успехе. Сам султан, изненађен првим поразом и заузет борбом с Караманима у Малој Азији, пожури да склопи мир. Већ у јулу налазио се његов посланик у Будиму. Али без успеха. Деспот својим личним утицајем и новцем, кардинал Цезарини и Хуњади са ратничком странком претегоше. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа Евгеније је прогласио крсташки рат против Турака већ 1. јануара 1443. године, а 28. јула објавио је опрост грехова свима, који буду штогод допринели за рат против Турака, а Владислава је прогласио браниоцем вере. После мађарске победе у Влашкој упути папа о новој години 1443. нову булу саопштавајући, да за победу хришћанске ствари жртвује петину својих прихода. Крајем фебруара 1443. мађарски сабор у Будиму донесе одлуку, да се почне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. Кад маја месеца стигоше гласови о турским поразима у Малој Азији и кад се чак пронела вест, да је султан, поражен, умро на неком острву, ствар осетно крену на боље. Хуњади је постао толики оптимиста, да је у једном писму деспоту изрицао наду, како Турци, уплашени гласовима да на њих иде војска од 30.000 коњаника, неће смети ни да сачекају кришћане, него ће, остављајући градове и сва добра, нагнути преко мора. „Турска држава никад није била тако стешњена и очајна као што је сад“, казивало је то писмо с пуно уверења.

Рат

Крајем јуна 1443. издате су прве наредбе, да се хришћанска војска упућује према Београду, а сам краљ кренуо је на југ месеца септембра. С њим су ишли деспот и Хуњади. За деспота се прича, да није жалио средстава да би само скупио што више и што бољу војску. Број ратника ценио се на 25.000 коњаника и стрелаца. С хришћанима пристаде и влашки војвода Дракул, који се беше одметнуо од султана. Сам краљ је кренуо из Будима већ 9. августа. Крајем септембра или почетком октобра прешла је хришћанска војска Дунав код Београда и ставила се под вођство искусног деспота. Уз деспота је било око 8.000 српских бораца, а придружио му се и сребренички војвода Петар Ковачевић са 600 коњаника. Напредовање је, са великим одушевљењем, ишло веома брзо. Хришћанска авангарда од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра Турке у пољу испред Алексинца и Ниша, омевши им ту концентрацију војске. Овај пораз силно је збунио Турке и на бојном пољу и у залеђини. Они задуго после тога нису били способни за већи отпор. 1. децембра Софија је била пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље. Међутим, пред добро утврђеним кланцима Средње Горе морало се стати, јер су Турци код Златице, 12. децембра, спремили снажан отпор, који није разбијен у боју, 15. децембра. А. Иширков мисли, да је до хришћанско-турског сукоба дошло пред Момином Клисуром, преко које су хришћани мислили да заобиђу јаке турске положаје у Трајановим Вратима. Због зиме, која је настала, и незгодног снабдевања, и овог отпора хришћани су прекинули даљу офанзиву и 16. децембра, почели повлачење. Турци су покушали да хришћанима при отступању задају што више удараца, али су код Мелштице, 24. децембра, и Куновице, 2. или 5. јануара 1444. године, претрпели поново тешке поразе. Нарочито је овај други био осетан. Турци су га приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, који да је био у вези са деспотом.

Између савезника избиле су поводом повлачења велике несугласице. Деспот је био против повлачења, нарочито ако буде узео бржи темпо. Бојао се, да се тим не изгубе и моралне и територијалне тековине рата и да се не да Турцима могућности, да се боље припреме за борбе на том истом подручју. Он се сав залагао, да војска преко зиме остане бар у Србији. Одатле, пошто је свршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезивао, да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом кондотјера, који су после свршеног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то. Они похиташе да се врате у Мађарску. Крајем јануара 1444. цела војска, с краљем и деспотом, скупила се у Београду и око њега и одмах прелазила даље, а краљ се већ у фебруару налазио у Будиму.

Последице

Хришћанска победа изазвала је многе наде у балканских народа. Неки од њих дигоше се на оружје. Новобрђани дигоше устанак, али бише брзо савладани. Нешто више успеха постиже, у Албанији, смели Скендер-бег (Ђурађ Кастариот). У њему, рано потурченом, било се већ раније пробудило старо верско, а донекле и народно осећање. Оставивши Турке и ислам он се био вратио у своје албанске планине. Сада, на глас о победи хришћана, он, са својих 30 000 војника, заузе Кроју и поче огорчену, и углавном успешну, борбу против Турака. Скендер-бегови успеси су изазвали чуђење у хришћанском свету. Брат византиског цара, деспот Константин Драгаш, предавши регентство у Цариграду брату Теодору, поче ослобађање Мореје, а у исто време изби устанак и у Тесалији. Изгледало је једно време, да је цео Балкан устао против Турака и да неће требати много, па да се европска Турска потпуно потпали. Али је основни предувет за то био тај, да се почета акција развија с планом, у дугом даху, а да не добија карактер импровизоване експедиције, која поред свих привремених успеха, није могла изменити општег положаја.

Константин је, убрзо потом, освојио већи део Мореје са средиштем у Мистри. Његово право дело била је поновна изградња Хексамилонског зида на Истмосу, који су Турци разорили 1423. године. Јован се 1443. године пробио у средњу Грчку и освојио Атину и Тебу. Кнез Атине, Нерио II Акијули, који је до тад Турцима плаћао данак, морао је признати врховну власт деспота Мистре и плаћати му данак.

Варнински крсташки рат

У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. јуна кренула је из Млетака флота од 16 галија, 8 папских и 8 Републичиних, а две недеље доцније пошла је за њима и армада бургундског дуке. Та је флота имала задатак, да једним делом спречава прелазак турске војске из Мале Азије у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подручје. Уз савезничке лађе имала се придружити и грчка флота, а папа је звао хришћанске државе Балкана да саставе соју флоту.

Прошлогодишња војна и ове спреме, о којима су се шириле сваковрсне вести, беху веома уплашиле султана Мурата. Он с тога реши, да чим пре понуди савезницима мир, вољан на велике уступке. За посредника изабра своју мудру жену Мару, деспотову кћер. Већ у марту ишао је један калуђер преко Дубровника и Сплита носећи Марине поруке оцу. Султан је нудио да деспоту поврати целу Србију какву је држао деспот Стеван. Жељан отаџбине, хотећи да Србији уштеди нова крвопролића и пустошења, која јој не би донела ништа више од оног што се већ нудило, деспот је брзо пристао на преговоре. Да би за мир придобио и Хуњадија, главу ратничке странке, деспот му је уступио неколико својих поседа у Мађарској. У Сегедину, 13. јула, заузимањем њих двојице, би склопљен мир на десет година. По том миру деспоту би повраћена Србија са 24 града, међу којима беху Ново Брдо, Голубац и Крушевац. Султан је пристао да плати 100.000 флорина отштете и обавезао се уз то, да помаже краља Владислава са 25.000 војника у борбама против његових непријатеља. Једини уступак учињен султану био је тај, да му је Србија имала и даље плаћати стални годишњи данак.

Нема сумње, да је Хуњади имао право када је тврдио, да се таквим миром постигло више и много сигурније, него једном неизвесном борбом. Али је несумњиво и то, да је овај мир био потребнији Турцима него Мађарима, и да је пресекао једну велику акцију. Сегедински мир је чисто дело деспота Ђурђа. Он је желео да час пре васпостави Србију, држећи да је боље примити то што је већ на длану од оног што тек има неизвесно да дође. Он је видео и наличје рада хришћанске лиге и изгубио је многе илузије. Био је и сит вечитог преговарања, богорађења и свих сплетака, које су пратиле све дотадашње преговоре и спремања. Њему је, већ остарелом, било већ доста и крви и рата. А, што је најглавније, можда се није ни надао неком пресудном успеху знајући стање у Угарској, које је било далеко од тог да буде чвршће грађе од оног у Турској, ма какве иначе биле моменталне прилике у Муратовој царевини.

Одмах по склопљеном миру вратио се деспот у Србију. Већ 22. августа ушао је у Смедерево. Потрудио се одмах да поврати и Зету. Млечани нису пристајали да уступе оно што су били присвојили на Приморју. Бранили су се, да су то освојили не од деспота него од војводе Степана, који је био турски помагач и према том њихов заједнички непријатељ. Степан је, међутим, већ у јесен 1444. имао састанак с деспотом и измирио се с њим. Окружен са свих страна непријатељима, он је бар с деспотом хтео да обнови везе. Учинио је то, сем из старих породичних обзира и личног поштовања, још и с тога, што је знао да је деспот, због Сребренице, противник босанског краља. Степан је почетком 1445. год. вратио деспоту цео део Горње Зете с градовим Медуном, који је још држао у својој власти. Мало потом, на велико изненађење Млечана и Которана, појавила се пред Новим флота арагонског краља, која је дошла на позив Степанов као важна опомена за Млечане.

Овим миром Турцима је само остала Бугарска, а Влашка је дошла под врховну власт круне Светог Стефана.

Међутим, међу хришћанима избило је велико незадовољство против Сегединског Мира. Налазило се, да је обустављена једна величанствена акција, која је у машти претстављала сјајне успехе за хришћанску ствар. Тврдило се, да се упустио сигуран плен. Кривица се сваљивала на деспота, коме се пребацивало да је био нестрпљив и себичан и који се једини користио победом. Међу незадовољницима главну реч је водио борбени и речити кардинал Цезарини, који је разгласио вест да је султан отишао у Малу Азију да ратује против караманског емира Ибрахима. Са страшћу средњевековних хришћанских фанатика он је проповедао да се чим пре раскине мир. Дата реч и заклетва једном невернику није требало да вежу правог хришћанина грмео је он, позивајући се на ауторитет цркве. Ратоборне поруке из Италије и активна опозиција Цезаринијевих присталица поколебаше двор да се, 4. августа, одлучи на обнову рата с Турцима. Деспот се за то време упутио у Србију и није се залагао упорно, да спречи ту одлуку. На његов глас не би се, уосталом, много ни слушало, јер је опозиција и ударала у главном на његов утицај при мирољубивом решењу. Нашавши се у Србији он се решио на неутралност. С хришћанима није пошао, јер није хтео да погази уговор и јер није желео да и опет Србија постане ратно подручје, а са Турцима није могао.

Истовремено је у Хелеспонт стигла хришћанска флота да спречи повратак султана из Мале Азије. Обнову рата подржавао је византијски цар.

Битка код Варне

Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Једно због деспотова држања, а друго што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се код Никопоља придружило 4.000 Влаха, под вођством влашког принца Мирче. Хришћанска војска је на овом путу освојила Видин (септембар), Сузмен (октобар) и Порвадију (6. новембар). Хришћанима се овде није придружио деспот, а није ни Скендер-бегу дозволити пролаз, кроз Србију. За то време Владиславу стигоше вести да је султан разбио хришћанску флоту. Код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци (у бици учествовало 100.000 Турака) су страховито поразили хришћане и краљ Владислав је на крају битке погинуо тако што су га тешко рањеног Турци оборили са коња и убили, а његов убица је био награђен. Поред Владислава погибоше и многи угледни мађарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини, као и 2 бискупа. Спасао се Јанош Хуњади са малим бројем војника. Овом битком Мурат је утврдио Турску власт на неколико векова.

Последице

Јадни византијски цар Јован морао је сачекати победника са честиткама и почасним даровима. Његов брат Константин је, међутим, наставио своје освајачке походе у Грчкој. Он је поново освануо у Беотији и проширио своју власт на Фокис и осталу Грчку све до Пинда. Чинило се да у последњем тренутку на древном хеленском тлу израста нова Грчка као наследница Византије, али је смелог деспота убрзо стигла освета победника из Варне. Мурат је 1446. године с великом војском упао у Грчку и убрзо покорио земље средње Грчке. Византијски му се деспот успео супротставити тек на Хексамилионском зиду, али турска топовска ватра разорила је и ту препреку: 10. децембра 1446. Хексамилион је освојен, а битка је одлучена. Турци су у овом походу опустошили византијске градове и села те одвели са собом 60 000 заробљеника. Деспоту је ипак зајамчен мир у замену за обавезе плаћања данка, будући да је султан морао ратовати против Скендер-бега и Хуњадија.

Понесен победом султан је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Венеција и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен. Шта више, имао је и извесног утицаја на Порти. Дубровчани, на пример, захваљују само њему што је султан 1447. год. склопио с њима мир.

На вести о хришћанској катастрофи под Варном био се нарочито уплашио краљ Томаш. Он се одједном видео осамљен, замеривши се не само Турцима, него и деспоту и војводи Степану. Једини наслон чинило му се да може наћи код Млечана. Он је с тога и покушао ступити с њима у ближе везе. Нудио им је, поред продужења савеза против Степана, неке градове око Пољица, а тражио је, у исто време, и коначишта код њих у случају невоље. Млечани су му обећали само ово последње, а остало су све љубазно отклонили бојећи се ма каквих уговорних обавеза, које би их могле довести у нове сукобе. Краљ се обраћао и папи, иако му овај није могао пружити стварне помоћи. На папској курији радо су прихватали сваку "заблуделу овцу", која се враћала у крило римске цркве, а нарочито људе на тако високим положајима, као што је био Томаш. Њега су желели задржати посебно још и с тога, да се један балкански владар нађе опредељен више за ствар хришћанске лиге. Да појача краљев углед папа Евгеније је 29. маја 1445. накнадно легитимисао други брак његова оца. Тако Томаш није више могао бити означаван као "незаконити" син. Другим актом папа је развео краљев брак са женом пучанком. Тим је Томаш мислио поправити свој лични углед код племства; у народу, међутим, само га је погоршао. И оно проверавање и овај неоправдани раскид са женом још више су отуђили народ од двора, који ни иначе није био много популаран, и тумачени су само на краљеву штету.

На источној страни краљ је с Иванишем Павловићем био продро дубоко у области војводе Степана. У лето 1445. очекивало се у Дубровнику, да ће њихове војске преко Јасена избити све до Требиња. Под њиховим притиском Степан је 23. августа склопио мир с Млечанима одрекавши се и Омиша и Бара. Добио је натраг само своје приватне поседе у Млецима, Задру и Котору и исплату такозваних которских доходака. После дужих преговора измирио се Степан у мају 1446. и са босанским краљем. Овога су забрињавали турски успеси и несређено стање у Мађарској, а у великој мери бојао се и због поузданих вести, да савезник и заштитник Степанов, краљ Алфонз Арагонски, по традицији напуљске куће, поставља своју кандидатуру на упражњени мађарски престо и да мисли са Степанова подручја, са Неретве и преко Босне, успоставити везе са Мађарском. У Милодражу, 19. маја, дошло је до састанка између краља и Степана. Да измирење буде што чвршће краљ Томаш се оженио Степановом ћерком Катарином. Овом везом добили су несумњиво обојица. Краљ је добио као сродника најмоћнију личност тадашње босанске државе, а Степан је овим потезом повратио сав свој изгубљени престиж због последњих неуспеха. Њих двојица, здружени, били би стварни и моћни господари босанске државе.

Били би доиста, али нису били. Измирење између краља и Степана покварило је односе између Степана и деспота. Ђурађ није прежалио Сребренице и за време борби између краља и хумског војводе он је поново повратио. Босанци су је затим преотели. Тај богати град остао је стално као јабука раздора између Босне и Србије и сав је обливен братском крвљу. Деспот није крио своје непријатељство према Томашу. Кад је почетком марта 1448. продрла једна повећа турска војска у Босну и Херцеговину све до Неретве, корчулански кнез Петар Соранца јављао је у Млетке, да он мисли како је тај нападај дошао по жељи деспота Ђурђа, "пошто су се недавно поменути (деспот и Степан) у велике разишли". Турска војска, која је упала у Босну, разделила се у две групе. Једна је остала да ратује по Босни, а друга је кренула против Хрватске. Турско ратовање у Босни трајало је више од шест недеља. Бојећи се да се Турци не обрну и против њега Степан је напустио свог зета и пришао деспоту. У јуну је између њих склопљен и писмени споразум. Односио се, по свој прилици, не само на Босну, него и на Зету, у којој се деспот, сад помаган од Скендер-бега, још увек носио с Турцима. Удружена деспотова и војводина војска потукла је краља Томаша 16. септембра код Сребренице.

Војвода Степан сматрао је, да се после те победе његов положај видно изменио на боље и на више. После те победе он се осетио као моћнији и хтео је да то и обележи. Вративши се с тог бојног похода он се прогласио херцегом од Св. Саве. Назив херцега, који је некад носио моћни Хрвоје, чинио му се однекуд већи од чина великог војводе, ваљда зато што је био необичнији. Титулом "херцега од Св. Саве" Степан је хтео да свој нови чин веже за једно веома популарно име народног култа. Гроб Св. Саве са Милешевом налазио се, доиста, у његовој области и био је изузетно штован; ту се, као што смо напред изложили, крунисао и Твртко I за краља Босне и Србије. Ова титула имала је да створи известан морални престиж њеном носиоцу. Степан је, уз то, хтео да се њом истакне као нека врста владара и нарочито као самосталнија суверена личност. Ту титулу Степан је узео негде око 10. октобра 1448. Нарочит његов посланик беше опремљен у Дубровник, да то јави кнезу и влади. Дубровачка господа решила су 17. октобра, да честитају војводи нови чин.

Косовски крсташки рат

Рат

Почетком септембра 1448. прешао је Хуњади, у нов крсташки рат против Турака, с војском од 70.000 људи у Србију и позивао деспота да му се придружи. Деспот му је, преко свог "ризничког челника", т. ј. министра финансија, Дубровчанина Паскоја Соркочевића, објашњавао своје уздржавање. Хуњадијева војска била је, доиста, велика и снажна, с већим делом коњице, али је деспот ипак сумњао, јер је и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од целог тог похода није надао некој већој непосредној користи за Србију. Ослобођење од турског притиска водило би га у све већу зависност од Мађара, који су, исто тако, били непоуздани пријатељи. Држање краља Томаша не би могло бити онако према деспоту и Србији, да су Мађари хтели показати како не желе сукоба и слабљења својих пријатеља на изложеним местима. Од похода на Варну односи између деспота и Мађара били су уопште осетно охладнели. Деспот је овог пута отишао чак тако далеко, да је преко Соркочевића обавестио султана и о преласку мађарске војске и о њеној снази. Султан Мурат, који се у то време налазио под Кројом у Албанији, напустио је одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Мађарима.

Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи. Огромна војска, са 2.000 кола, имала је великих потреба и њен пролазак, да су односи били и срдачнији, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Мађарска војска је прошла кроз Крушевац, одатле кроз Јанкову Клисуру (која отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад је 17. октобра Хуњади избио на Косово затекао је већ турску војску, још већу и боље опремљену, под заповедништвом самог султана. Турци су једним делом заобишли хришћане и ударили им с леђа. У најодлучнији час битке прешао је влашки војвода Дан са 8.000 својих Влаха из мађарске у турску војску. Та издаја пренела се, после, у народном предању, на прву косовску битку између Срба и Турака. У страховитој борби, која је трајала три дана, Мађари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих јунака. Међу погинулима налазио се и Хуњадијев сестрић, Јањош Секељ, у српским народним песмама познат као Бановић Секула, хрватско-далматински бан Фрањо Таловац, и многи други. Помен о тој погибији сачувале су многе народне песме, а нарочито далматинске бугарштице, а у српском народу се и до данас одржала узречица:

Страдао као Јанко на Косову.

Последице

Разбијена мађарска војска прште на разне стране. Неки доспеше у Зету, а неки чак до Дубровника. Главни део бежао је преко Србије. Деспот је издао наредбу, да се прости бегунци пропусте, а да се на сваки начин ухвати главни вођа, сам Хуњади, кога је чинио одговорним за све штете. Кад је Хуњади доиста био ухваћен спроведен је у затвор, у Смедерево. Данас није лако утврдити шта је искусног деспота могло определити на тај неполитички корак. Ма колико да су биле велике штете које су Мађари нанели Србима још су могле доћи веће, ако се стану светити и ако се прометну у отворене српске непријатеље. Овакав корак није одговарао ни дотадашњој политици деспотовој, који се трудио да се не замери ни једној ни другој страни, ни Турцима ни Мађарима. Овим поступком деспот се, ипак, није додворио Турцима, јер им није издао Јанка и јер је наставио погађања с Мађарима; а код Мађара је, као и код многих западних држава, изазвао оштру осуду. У далматинској епици остало је о том неколико трагова. Једна бугарштица назива чак деспота "невјером" и даје на уста Хуњадијеве жене овакав прекор на његов рачун:

Он је мени Угрин Јанка у тамницу поставио,
Који га је у потреби доста пута помиловао,
А он њега помилова тамницом од Смедерева.

Има поузданих података, да је то већ остарели деспот учинио под туђом сугестијом. Као виновници помињу се Соркочевић и његов земљак Дамјан Ђорђић. Сам Хуњади тужио се Републици, "да су та двојица подјаривали зле намере између њега и деспота, из чега су произашле најгоре последице и у самој битци косовској и у Хуњадијеву заробљењу".

На глас о том састаше се одмах, крајем новембра, угарски сталежи у Петроварадину, да већају како да ослободе Хуњадија. Двојица њихових изасланика, после дужих преговора, склопише у Смедереву уговор са овим главним тачкама:

да се забораве сва стара непријатељства,
да се Угарска обавеже помагати Србију против непријатеља,
да у будуће мађарска војска неће пролазити Србијом сем по позиву, односно Србима у помоћ,
за учињене штете Хуњади ће платити 100.000 дуката,
да се деспоту врате сви његови поседи у Угарској сем оних, које ће као мираз добити деспотова унука Јелисавета, јединица грофа Урлиха Цељског, која би се имала удати за једног Хуњадијева сина. Тај будући зет остао би као таоц код деспота све док његов отац не изврши примљене обавезе.

После тог уговора пуштен је Хуњади на слободу и на сам Бадњи Дан стигао је у Сегедин, где су били на окупу забринути мађарски великаши.

Дубровачкој Републици, као мађарском вазалу, било је веома непријатено држање Соркочевићево. Она је, с тога, да умири Мађаре, издала нередбу којом забрањује свима својим грађанима, да од 1450. год., за три године унапред, ниједан од њих не сме ићи у мисијама туђих владара, нити се придружити ма којој војсци изван деспотовине. Та мера је била рђаво примљена у Смедереву и деспот је, као одговор на њу, повисио царине дубровачким трговцима по својим рударским местима и опозвао многе своје повластице дубровачкој трговини. Соркочевића је задржао и даље и употребљавао га за поверљиве дипломатске мисије. Да покаже колико је полагао на њега дао је чак у зидине Смедерева урезати његов грб.

У Мађарској се беше, међутим, створила доста јака опозиција против Хуњадија, која је налазила да је он главни кривац за оба тешка пораза Мађара, и код Варне и на Косову, и да се њему не може даље поверавати судбина и част мађарске војске. Да би могао смирити незадовољство у Угарској и повратити посрнули углед требало је Хуњадију да се осигура од турских нападаја. С тога посла посебно посланство деспоту, да овај посредује код султана. Деспотов план био је, да се склопи мир на мало дужи рок, бар на седам година; да за то време Србија и Влашка плаћају султану половину данка, а Босна цео; и да се дозволи становништву тих Турцима вазалних земаља да одржавају с Мађарима привредне везе. Сем тога деспот је желео, да тај мир обухвати и Византију. Ако се не би хтело примити да само Босна плаћа цео данак, деспот је пристајао унапред да у тој тачци попусти, да цео данак плаћају све три поменуте државе. Мађарски сабор одбио је у лето 1449. тај план, налазећи да унизује углед њихове државе. Деспот није улазио у даља објашњавања, знајући да Турци, после победе, неће бити много попустљиви, а врло вероватно се бојао, да и не изазове њихово подозрење против себе. Тим се деспот поново замерио Мађарима, који су у својој узбуђености после тако крупних недаћа били нарочито осетљиви.

У односу према Византији, с којом је имао и породичних и привредних веза, деспот се трудио да буде не само исправан него и прави пријатељ. Цариградски бедеми носе на два места јасне помене о том, да је деспот својим средствима помагао обнављање цариградског зида, да би га оспособио за одбрану. Радио је то управо у оно време, кад је одбијао да суделује у мађарском походу, 1447/8. године. Ст. Новаковић је дао тачно објашњење за ту политику.

Не могавши наћи коначно спасење српске државе у савезима преко Дунава, који су у самом зачетку гризле свакојаке политичке болести, седи се деспот бацио на последњи бедем источног хришћанства. И он је помагао да се тај бедем утврђује без сумње не што је мислио да се може одбранити, него што је видео да је ту био почетак и да ће ту бити свршетак велике балканске драме.

На византиски престо дошао је почетком 1449. год. Константин XI Драгаш, син српске племићке и са јасним српским обележјем у имену, али као штићеник султана Мурата.

Да би оправдао свој пораз Јанош је један део кривице пребацивао на деспота. Он је на њ био киван и ради оног заточења; и што му још ни крајем 1449. год. не беше вратио сина из таоштва; и ради неуспелих преговора за мир; и ради примљених финансиских обавеза. Желео је с тога, да уговор с њим раскине и да добије разрешење због положене заклетве. Мађарски сабор налазио је, с њим заједно, да је смедеревски уговор "изнуђен". Такво мишљење казао је јавно и папа Никола V у својој були од 12. априла 1450., којом је ослободио Хуњадија од заклетве. Чим је на тај начин добио слободне руке Хуњади је освојио деспотова добра по Угарској, а његове је чиновнике растерао.

Против деспота радио је и у мађарским круговима и на папској курији и босански краљ Томаш, у нади да би га могао потиснути с подручја Босне. Он је отворено устао против деспотових планова за мир с Турцима налазећи да су уперени против Босне. Израдио је код Мађара, да један посебан суд испита спор између њега и деспота, тражећи да му деспот врати што је био узео. У Добоју, 11. новембра 1449., склопио је, с тим у вези, посебан уговор с мачванским баном Јаношем од Корога, којим се обавезивао на заједничку дефанзивну борбу против Турака и на оданост Хуњадију и Мађарима. У Дубровнику се с тога очекивао рат у Босни у најскорије време. Мислило се, да ће га почети херцег Степан било непосредно против краља, као турски присталица, или посредно против његових људи у Хуму. И Папа Никола упутио је 26. јануара 1450. писмо оданим великашима, да прискоче у помоћ, ако их позове његов легат у Босни, бискуп Тома. Атмосфера рата већ је постојала. У лето 1449. беше отпочео рат између Млетачке Републике и напуљског краља Алфонса. Херцег Степан је, као савезник напуљски, ушао у борбу, коју би, вероватно, некако избегао, да су му Млечани хтели повратити нешто од раније присвојеног земљишта, што је он од њих тражио.

У марту 1450. покушали су пријатељи да посредују између деспота и босанског краља. Сам папа је овластио острогонског надбискупа да делује у том правцу. Али без правог успеха. Непријатељства су трајала и даље, само нису узимала оштрији облик.

Напад на Албанију

За то време Балкан је страдао. Турска војска коју је водио сам султан, беше притисла Албанију и довела Скендер-бега у врло тежак положај. Али се он, помаган од Млечана, Дубровчана и других хришћана с мора и приморја, овог пута одржао, иако с много жртава. Његова храброст направила га је веома чувеним у целом хришћанском свету; мало је јунака имало његов глас. Ово турско ратовање утицало је, па је у лето те исте, 1450., године дошло до мира између краља Алфонса и Млетака. Први је уговором о миру обухватио и Херцега као свог савезника, док је Томаш, као нека врста посредног саучесника, потврдио мир обема странама. Узалуд су остала и Алфонсова и Степанова настојања, да Млечани поврате Херцеговини Омиш. Наскоро после склопљеног мира, под притиском јавног мишљења, краљ Алфонсо је радио на том, да се створи нов хришћански савез, у који би, поред њега, ушли и Млечани. У тај савез он је крајем 1450. позвао и Херцега.

Азијска политика и унутрашњи развој

У првим годинама У првим годинама Муратове владе избија устанак шеика Џунејда, који се шири на целу Анадолију, где се обновио Карамански емират. За време султана Мурата, шири се османски утицај у Анадолији. Године 1443. султан је био поражен од стране Караманског емира Ибрахима и једва се жив извукао. Потом је морао склапати неповољне мировне споразуме у Европи да би се изборио са непријатељима у Азији, па чак је и абдицирао у корист свог сина Мехмеда, 1444. године, и отишао у Магнесију да би могао да се обрачуна са Караманима и имао је успеха.

После овога се у Европу враћа нешто снага, које је Мурат повео са собом у Азију, да би зауставио даље продоре Карамана, после оног кобног пораза 1443. године.

Муратова владавина сматра се пресудном за будућност Османске државе.

Мурат је био мецена уметности, па је за време његове владавина Османско царство било центар Културе.

Смрт

4. фебруара 1451. године умро је султан Мурат II, а на престо је дошао његов син даровити, борбени и веома предузимљиви Мухамед или Мехмед II, који ће из основа изменити карту Балкана.

Литература

Rudolf, Horvat. Povijest Hrvatske I. (R. Horvat)/Vladislav Varnenčik. Wikizvor.
SZUSTER, Michał. Władysław III Warneńczyk. Poczet.com.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
Острогорски, Георгије (1959). Историја Византије. Београд.

Спољашње везе

Мехмед I	турски султан 1421 — 1451	Мехмед II

п р у Османски султани / калифи
Династија Породично стабло детаљно поједностављено
13. век	Осман I Орхан
14. век	Мурат I Бајазит I Грађански рат Мехмед I
15. век	Мурат II Мехмед II Бајазит II Селим I¹ Сулејман I
16. век	Селим II Мурат III Мехмед III Ахмед I Мустафа I
17. век	Осман II Мустафа I Мурат IV Ибрахим Мехмед IV Сулејман II Ахмед II Мустафа II Ахмед III Махмуд I Осман III
18. век	Мустафа III Абдул Хамид I Селим III Мустафа IV Махмуд II
19. век	Абдулмеџид I Абдул Азиз Мурат V Абдул Хамид II Мехмед V Мехмед VI Абдулмеџид II (само калиф)
¹ Први османски калиф Категорија Повезани шаблони: Претеденти Валиде султаније