Битка на Јеловој гори — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 49: Ред 49:
До одлучујуће битке је дошло између [[1. пролетерска дивизија|1. пролетерске]] и делова [[6. личка дивизија|6. личке дивизије]] против главнине четника је дошло 9. септембра. Четници су претрпели тешке губитке и натерани су у бекство. Драгољуб Михаиоловић и четничка Врховна команда су се повлачиле у правцу [[Маљен]]а, [[Повлен]]а и [[Сувобор]]а и тиме отворили пут партизанима према [[Ваљево|Ваљеву]].{{sfn|Стефановић|1984|pp=287}}
До одлучујуће битке је дошло између [[1. пролетерска дивизија|1. пролетерске]] и делова [[6. личка дивизија|6. личке дивизије]] против главнине четника је дошло 9. септембра. Четници су претрпели тешке губитке и натерани су у бекство. Драгољуб Михаиоловић и четничка Врховна команда су се повлачиле у правцу [[Маљен]]а, [[Повлен]]а и [[Сувобор]]а и тиме отворили пут партизанима према [[Ваљево|Ваљеву]].{{sfn|Стефановић|1984|pp=287}}


Борци 3. личке бригаде су наступали преко Маљена 11. септембра када су угледали четничку колону са воловским запрегама која се кретала од [[Планиница|Планинице]]. Не знајући да се у колони налази Драгољуб Михаиловић, четничка Врховна команда, Централни национални комитет и америчка војна мисија, партизани су кренули у напад. Један део бригаде је упућен да пресече одступање четницима, другом делу је упућен да зузме положаје за напад са зачеља, а главнина бригаде је остала у центру. Главнима бригаде је помислила да су партизани који трче да заузму положаје заправо четници у бегу, па је отворила ватру на њих. Ово је узбунило четнике који су почели да напуштају своју колону и беже према [[Мионица|Мионици]]. Известан број четника је остао у колони, али су они брзо савладани. Тако су партизанима у руке пале архиве четничке Врховне команде и Централног националног комитета.{{sfn|Орловић|1990|pp=424}}
Борци 3. личке бригаде су наступали преко Маљена 11. септембра када су угледали четничку колону са воловским запрегама која се кретала од [[Планиница|Планинице]] ка [[Брежђе|Брежђу]]. Не знајући да се у колони налази Драгољуб Михаиловић, четничка Врховна команда, Централни национални комитет и америчка војна мисија, партизани су кренули у напад. Један део бригаде је упућен да пресече одступање четницима, другом делу је упућен да зузме положаје за напад са зачеља, а главнина бригаде је остала у центру. Главнима бригаде је помислила да су партизани који трче да заузму положаје заправо четници у бегу, па је отворила ватру на њих. Ово је узбунило четнике који су почели да напуштају своју колону и беже према [[Мионица|Мионици]]. Известан број четника је остао у колони, али су они брзо савладани. Тако су партизанима у руке пале архиве четничке Врховне команде и Централног националног комитета.{{sfn|Орловић|1990|pp=424}}


Партизани су наставили да гоне ову групу четника и 13. септембра опколили су Михаиловића на сектору
Партизани су наставили да гоне ову групу четника и 13. септембра опколили су Михаиловића на сектору

Верзија на датум 21. март 2015. у 16:26

Битка на Јеловој гори
Део Другог светског рата
Време9-13. септембар 1944.
Место
Исход победа партизана
повлачење четника у Босну
Сукобљене стране
Социјалистичка Федеративна Република Југославија НОВЈ  ЈВуО
Војна управа у Србији (1941—1944) СДК
Команданти и вође
Пеко Дапчевић Драгољуб Михаиловић
Драгослав Рачић
Никола Калабић
Предраг Раковић
Укључене јединице
Први пролетерски корпус Четврта група јуришних корпуса

Битка на Јеловој гори је била велика битка између партизана и четника на простору од Ваљева до Пожеге, са циљем да се заустави продор партизана из Босне и Санџака у Србију. Ту, на Јеловој гори, вођена је главна битка за продор НОВЈ у Србију.

У бици на Јеловој гори партизански Први пролетерски корпус разбио је 9. септембра 1944. четничку главнину. Након што су партизани 1. септембра заузели Пожегу, уследио је четнички противудар. Четници су 5. септембра овладали Пожегом и током наредних дана наставили потискивање снага НОВЈ. Након четири дана повлачења, партизани су енергичним противнападом 9. септембра на Јеловој гори разбили ојачану Четврту групу јуришних корпуса ЈВуО под командом Драгослава Рачића.[1] Након битке уследило је гоњење четника који су се повлачили према северу.

За време битке десио се проглас краља Петра II да се све четничке јединице приступе у партизане.[2] У бици на Јеловој гори, партизани су нанели су потпун пораз националним снагама, чиме је исход битке за Србију решен. У гоњењу четника, партизани су 13. септембра опколили њихову Врховну команду. Први пук СДК је успео да спречи да партизани не заробе Михаиловића, али су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне команде. После пораза на Јеловој гори већина четничких јединица се пребацила у Босну. Након битке на Јеловој гори, Дража Михаиловић и његове јединице престали су бити политички и војни фактор у Србији. Убрзо након битке је уследило ослобођење Ваљева.[1]

Позадина

Након капитулација Италије, ситуација на југословенском ратишту се драматично преокренула у партизанску корист. Партизани су од италијанске војске запленили велике количине оружја. Британско и америчко призанавање партизана за једину савезничку силу на Техеранској конференцији дала је нови полет партизанским јединицима. Са пролећа 1944. почела је да стиже и савезничка војна и материјална помоћ. На Источном фронту, Црвена армија је брзо неутралисала Румунију и Бугарску и приближавала се југословенској граници.

Са друге стране, четници Драгољуба Михаиловића су све више били упућенији да сарађују са немачким и квинслиншким јединицима, иако су ту сарадњу покушавали да сакрију. Немачки генерали и дипломате су предлагали Хитлеру да више користе четнике, али је Хитлер дозвољавао само локалну сарадњу, страхујући да ће четници ипак једног трена променити страну и почети да нападају Немце. Осим проблема са оружјем и муницијом који су покушавали да реше сарадњом са Немцима, четници су организационо далеко заостајали за партизанима. Насупрот партизанима који су давно имали организоване мобилне дивизије, четници су још били организовани у статичне бригаде везане за крај из кога потичу.[2] Даље, четнички корпуси су се састојали из две до пет бригада и у најбољем случају су имали највише 2.000 људи, док су често имали тек неколико стотина лоше наоружаних припадника. Са друге стране, партизански корпуси су се састојали из најмање две дивизије од којих је свака имала неколико хиљада добро наоружаних бораца.

Одлазак чланова британских војних мисија и дефинитиван прекид британских односа са четницима у мају 1944. још више су отежали Михаиловићев положај. Извесну наду пружало му је присуство америчких обавештајаца у његовом штабу да га барем Американци неће препустити партизанима и Црвеној армији. Како је морао да ојача положај, Михаиловић је наредио да се оборени амерички пилоти скупе на Равну гору и са аеродрома у Прањанима евакушиу. Наде у америчку помоћ су се појачале доласком америчког обавештајца Роберта Макдауела. Макдауел је имао задатак да организује прозападне снаге у источној Европи и спречи да Црвена армије буде та сила која ће протерати Немце. Међутим, он је долазио у незваничној мисији коју је организовао шеф Уреда за стратешке услуге Вилијам Донован, а не као званични представник председника Рузвелта или америчке војске. Макдауелова уверавања да ће се Американци искрцати на јадранској обали и спречити Михаиловићев пораз су била без покрића; управо су Американци били ти који су се супротстављали отварању Западног фронта било где другде у Европи осим у Француској.[2]

Сукобљене стране

Први и Дванаести корпус НОВЈ су половином августа продрли у Србију. Ове партизанске јединице успеле су за само десет дана, од 20. августа до 1. септембра 1944., да избиле на линију Ужице-Пожега. Главнина четника је августа 1944. била ангажована у централној Србији покушавајући да задржи партизански продор након Топличко-јабланичке операције. Када је постало јасно да ће нови удар партизана кренути из Санџака и Босне, те четничке јединице су позване натраг у западну Србију.[2] Драгољуб Михаиловић је, у складу са новонасталом ситуацијом, 1. септембра 1944. године објавио општу мобилизацију, док је 6. септембра донео проглас о обједињавању свих националних снага (четника, љотићеваца и недићеваца).

Почетни распоред четничких снага био је следећи:

Никола Калабић са својим корпусом на правцу који изводи ка Варди код саме Варде. Пожешки корпус на Дрмановини, у близини Косјерића. За њим, у резерви, био је Церски корпус и Драгослав Рачић са својим штабом. Према Јеловој гори, са правца села Рибашевине, био је упућен Шести јуришни корпус, који је био подишао Јеловој гори и без контакта са партизанима ту и заноћио. Мајор Драгослав Рачић био је командант свих операција у улози команданта Четврте групе јуришних корпуса.

Ток борби

У току 8. септембра, још од јутра, Шести јуришни корпус ЈВО продужава подилажење Јеловој гори, убрзо долази у додир са партизанима и прелази у напад. Партизани су били Јелову гору посели и утврдили се на њој.

До одлучујуће битке је дошло између 1. пролетерске и делова 6. личке дивизије против главнине четника је дошло 9. септембра. Четници су претрпели тешке губитке и натерани су у бекство. Драгољуб Михаиоловић и четничка Врховна команда су се повлачиле у правцу Маљена, Повлена и Сувобора и тиме отворили пут партизанима према Ваљеву.[3]

Борци 3. личке бригаде су наступали преко Маљена 11. септембра када су угледали четничку колону са воловским запрегама која се кретала од Планинице ка Брежђу. Не знајући да се у колони налази Драгољуб Михаиловић, четничка Врховна команда, Централни национални комитет и америчка војна мисија, партизани су кренули у напад. Један део бригаде је упућен да пресече одступање четницима, другом делу је упућен да зузме положаје за напад са зачеља, а главнина бригаде је остала у центру. Главнима бригаде је помислила да су партизани који трче да заузму положаје заправо четници у бегу, па је отворила ватру на њих. Ово је узбунило четнике који су почели да напуштају своју колону и беже према Мионици. Известан број четника је остао у колони, али су они брзо савладани. Тако су партизанима у руке пале архиве четничке Врховне команде и Централног националног комитета.[4]

Партизани су наставили да гоне ову групу четника и 13. септембра опколили су Михаиловића на сектору Дивци—Мионица. Нашавши се у врло опасној ситуацији, Михаиловић је радиом позвао у помоћ Косту Мушицког, команданта СДК. Мушицки је наредио одмах телефонски издао нарећење деловима Првог пука СДК из Ваљева да крену Михаиловићу у помоћ. Љотићевци су стигли у последњи час и знатно помогли четницима и Михаиловићу да се извуку из партизанског обруча и уз љотићевску пратњи немачким аутомобилима упуте према Коцељеви.[3][5]

Партизани су 14. септембра напали осовински гарнизон у Ваљеву и ослободили га до 18. септембра.

Последице

За време битке десио се проглас краља Петра II преко Би-Би-Сија да све четничке јединице приступе у партизане.[2]

У бици на Јеловој гори, партизани су нанели су потпун пораз националним снагама, чиме је исход битке за Србију решен. У гоњењу четника, партизани су 13. септембра опколили њихову Врховну команду. Први пук СДК је успео да спречи да партизани не заробе Михаиловића, али су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне команде. После пораза на Јеловој гори већина четничких јединица се пребацила у Босну.

Референце

  1. ^ а б Миловановић 1991.
  2. ^ а б в г д Tomasevich 1975.
  3. ^ а б Стефановић 1984, стр. 287.
  4. ^ Орловић 1990, стр. 424.
  5. ^ Орловић 1990, стр. 424–425.

Литература