Предраг Милојевић

Предраг Милојевић
Предраг Милојевић
Пуно име	Предраг Милојевић
Датум рођења	(1901-01-25)25. јануар 1901.
Место рођења	Београд, Краљевина Србија
Датум смрти	12. септембар 1999.(1999-09-12) (98 год.)
Место смрти	Београд, Република Србија, Савезна Република Југославија

Предраг Милојевић (25.12.1901-12.09.1999) српски новинар, књижевник, преводилац, једна од најважнијих личности српског новинарства уопште.

Биографија

Рођен је у Београду у породици државног чиновника. Апсолвирао је Филозофском факултету у Београду 1923. године. Почео је да објављује 1921. а у међуратном периоду био је новинар листа "Политика" и дописник из Берлина и касније Лондона. Извесно време након Другог светског рата објављивао је под псеудонимом, пошто је током окупације био уредник листа Недићеве владе "Ново време". Временом поново постаје дописник "Политике", а потом и спољнополитички коментатор. Објавио је велики број репортажа, коментара и анализа, па и интервјуе са Черчилом, Хитлером, Мусолинијем... Преводио је Фојербаха ("Суштина религије"), Кафку ("Замак"), Хемингвеја ("Преко реке и у шуму"), Грина ("Бегунац"), Селму Лагерлеф ("Геста Берлинг"), Хамсуна, Џејмса. Добитник је Награде за животно дело Удружења новинара Србије, награде Београда ("Октобарска"), "Политике", Ордена Светог Саве, Ордена Југословенске круне. Тестаментом је оставио велика средства намењена за школовање младих новинара. Милојевић је био први члан Независног удружења новинара Србије, које је основано 1994. године.

Делa

• "Из прошлих дана",
• "О људима и ћудима",
• "Био сам присутан",
• "Кажем ја себи - антимемоари",
• "Све године овог века".

"КАЖЕМ ЈА СЕБИ - антибиографијa

Предраг Милојевић "Право је рекао Гете: "Лакше је почети писати него престати." Почео сам да пишем пре 70 година, а ево...

То је ваљда оно што зову "професионална деформација". Јер ништа друго у животу нисам радио - ни умео. Кад закуцавам ексер у зид чекић не прави разлику између гвожђа и мојих прстију.

Ту негде прочитао сам да је у доба Христовог рођења живот у просеку трајао само 22 године. По томе, живим већ четири живота, али ми се чини да ни овај један нисам довољно доживео.

Нисам у потрази за изгубљеним временом, већ за недостигнутим. Све ми се чини да у реци времена која ме носи, нећу стићи да се домогнем обале. Додуше нисам неки велики пробирач у животу. Само понекад ме ухвати жал за нечим, мада не знам зашто. У таквом расположењу дође ми да пожалим што се неко други није родио уместо мене. Али нисам ни сигуран да би ми тај други био захвалан што сам му уступио своје место у животу. Јер у моме животу било је више анти него про: писано ми је понешто што бих волео да избришем да могу.

Рођен сам као левак, па су ме много мучили да научим да пишем десном руком. А урођено је урођено - пишем удесно, али рука све некако вуче налево. И не само рука. Као новинар навикао сам да нелепо пишем о другима, па се плашим да тако причам и о себи. Писати аутобиографију то је као паковати кофер за пут у вечност. Шта још убацити у препун кофер живота, а шта из њега избацити? Често је писац мемоара или дневника у искушењу да себе прикаже не онаквог какав је, већ за каквог жели да важи код других. Ја, хвала богу, немам то искушење. Нити имам чиме много да се хвалим ни много шта да кријем. Као што је један песник рекао: "Ни од кога бежим нити кога јурим." Све ми је "свјоравно".

Од када сам зашао у године, често ме питају како подносим старост. Изговарам се оном пошалицом Бернарда Шоа кога су у 90. години питали како је са здрављем а он одговорио: "У мојим годинама човек је најбоље или никако." Ја сам, дакле, ту некако између...

Додуше године чине своје. У једној радио-емисији хвалио сам се да ме меморија добро служи и да обично заборављам само три ствари: имена, датум и - нисам могао одмах да се сетим шта беше треће... Још горе је што има сећања која не можете да истиснете из главе, а радо бисте хтели да их заборавите.

Мада ме често хвата сумор, ја нисам песимиста, готов сам да верујем у боље и кад иде све нагоре. Зато радо помињем америчку анегдоту о чистачу прозора који падне са стотог спрата и у паду броји спратове: "...двадесет шест, двадесет седам, двадесет осам..." и мисли: "па кад ми се до сада ништа није десило, неће ваљда ни ова два спрата...!" Наравно да хоће. Такав оптимизам убија. Али ми се ипак чини да ако је нешто неизбежно, боље је бити оптимиста до краја него безнадежан од почетка. И мени су, ето, остала још два-три спрата. Али ја сам оптимиста.

То сам и остао упркос многим околностима које су ме пратиле у животу и дејствовале против тога. Нисам присно везан за место рођења, јер сам тако рећи уз пут рођен у једном месту у које никад нисам завирио и које је толико мало да га више нема на мапи; рано сам изгубио родитеље, нарочито мајку; остао сам по несрећи без потомства; имао странкињу за животну сапутницу; дуго живео у туђем свету, па све то ваљда чини да сам лишен дубоких корена који људе везују за родно тле и за најближе. Кад сам расположен, видим себе као светског човека, кад нисам, као белосветског.

Али сам хуманиста. За мене љубити ближњег свог јесте егоизам. Истинско човекољубље је љубити даљњег. Човек се мења, човечанство је увек исто.

Има нешто у човеку што га држи да и у неутешним тренуцима остане човек. Имануел Кант је писао да га две ствари у животу испуњавају дивљењем и страхопоштовањем: "Звездано небо надамном и морални закон у мени." То је тај Кантов категорични императив, који је утолико категоричнији уколико се овек више о њега греши."

Предраг Милојевић

Литература

Predrag Milojević, Antibiografija, Beograd,1997. Prometej

Спољашње везе

http://www.studentskisvet.com/info/20101225/vremeplov:-rodjen-predrag-milojevic str. http://www.blic.rs/Komentar/Cigla-u-zidu/153754/Predrag-Milojevic-o-Hitleru- str13, 144.Dimitrije Boarov, dr Vladimir Barović, Velikani srpske štampe, 2011. Službeni glasnik,Beogradж http://www.prometej-beograd.rs/Prometej/KazemSebi.html#.VQLsjnzF91g