Војин Ђурашиновић

војин ђурашиновић
Војин Ђурашиновић Костја
Лични подаци
Датум рођења	27. децембар 1919.
Место рођења	Велики Бастаси, код Дарувара, Краљевина СХС
Датум смрти	18. мај 1982. (63 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, Шаблон:ЗД СФРЈ СФР Југославија
Професија	радник
Деловање
Члан КПЈ од	децембра 1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941—1966.
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.
Одликовања	Орден заслуга за народ са сребрним венцем

Војин Ђурашиновић – Костја (Велики Бастаси, код Дарувара, 27. децембар 1919 — Београд, СР Србија, 18. мај 1982), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Србије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 27. децембра 1919. године у селу Велики Бастаси код Дарувара, у породици сиромашног земљорадника. Основну школу завршио је у родном селу. Године 1932, отишао је у Београд на изучавање водоинсталатерског заната. После четири године шегртовања, постао је радник-монтер. Постепено се укључио у раднички покрет.

У мају 1940. године, отишао је на одслужење војног рока у тенковски батаљон. С временом се повезао са комунистима. Његова веза био је лимарски радник из Београда, Добривоје Филиповић.

Народноослободилачка борба

Априлски рат 1941, затекао је Ђурашиновића на одслужењу војног рока. Успео је да избегне заробљавање и вратио се у Београд, где се одмах повезао са Комунистичком партијом Југославије преко Филиповића. Ускоро су Војин и Добривоје, под руководством партијске организације из Раковице, ушли у састав једне диверзантске групе. Почетком јула, учествовао је у паљењу камиона пред зградом Немачке команде на Црвеном Крсту. Учествовао је у још неколико диверзантских акција, након чега је отишао у партизане. Дана 17. августа, група од 30 београдских радника и студената, међу којима и Војин, отишла је на Космај. Од те групе формирана је Друга чета Космајског партизанског одреда.

Већ почетком септембра, Војин је постао један од бољих пушкомитраљезаца Космајског одреда. У то је време постао кандидат за чланство у КПЈ. Тад аје добио и надимат Костја, по руском филму „Пастир Костја“.

Одред је крајем октобра имао неколико тежих рањеника, па је одлучено да их се пребаци на слободну територију Ужичке републике. Војин је са неколико другова био одређен да буде пратња рањеницима. На путу до Ужица, четници су заробили пратњу и рањенике код села Моравци код Љига. Предали су их Немцима код Словца, који су кренули да их одведу у Ваљево. Војин је успео да побегне, након чега је стигао у Ужице и прикључио се свом одреду на Златибору, који се тада повлачио у Санџак.

Децембра 1941. године, Војин је примљен у чланство КПЈ и постао заменик командира чете. Почетком јануара 1942, Космајски одред се вратио у Србију на Космај, док је Војин остао у болници у Новој Вароши. Након лечења је прешао у Ужички батаљон, који је 1. марта 1942. ушао у састав Друге пролетерске бригаде.

Са својим батаљоном, унутар Друге пролетерске бригаде, учествовао је у борби са четницима код Гата у Херцеговини јуна 1942. године. У тој је борби био рањен. После тога, био је постављен за политичког комесара Четвртог батаљона Друге пролетерске бригаде. Крајем децембра 1942. године, када је Друга пролетерска бригада поново напала усташко упориште Купрес, Војин је био одређен за командира танкете (оклопна кола) којом је требало упасти у Купрес и унети помутњу међу усташама. План није успео, али је Војин извршио успешно извлачење чланова тима. Притом је био рањен више пута.

Услед задобијених рана, Војин је био међу 4.000 рањеника који су прешли Неретву током Четврте непријатељске офанзиве. После битке на Сутјесци, био је постављен за заменика политичког комесара Четвртог батаљона Друге пролетерске бригаде.

Био је рањен по трећи пут маја 1944. године, у окршају на планини Златар за време продора Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије. Његов батаљон је у борбама око Варде штитио болницу и у критичној ситуацији Војин је помагао борцима у преношењу рањеника. Половином 1944. године, био је постављен за заменика политичког комесара Друге пролетерске бригаде и на тој је дужности остао до краја рата.

Послератна каријера

После рата, испрва је био политички комесар Друге тенковске бригаде, а затим је отишао на рад у политичко одељење Четврте армије ЈА. Године 1950, прешао је на службу у Државну безбедност Србије, где је остао до одласка у пензију 1966. године.

После тога је живео у Београду и био активан у друштвено-политичким организацијама. Био је члан Савезног комитета Социјалистичког савеза радног народа Југославије, Републичког одбора СУБНОР Србије и члан Савета републике Србије. Био је први председник Шаховског савеза Београда од 1957. до 1967. године и генерални секретар Шаховског савеза Југославије.

Умро је 18. маја 1982. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Данас по њему носи име једна улица у београдском насељу Миријево на Звездари.

Литерарни рад и одликовања

Аутор је књиге „Рат и шах”, издане 1983. године. Његова остала дела су „Мартовски и априлски дани у Београду 1941.“ (Београд, 1961), „Стазама пролетерским“ (Београд, 1961) и „Командант Луне“ (Београд, 1962).

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература

• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
• Српски биографски речник (књига трећа). „Матица српска“, Нови Сад 2007. година.