Милутин Миланковић

Милутин Миланковић
Датотека:MilutinMilankovic.PNG Портрет урадио Паја Јовановић 1943.
Лични подаци
Датум рођења	28. мај 1879.
Место рођења	Даљ, Аустроугарска
Датум смрти	12. децембар 1958.
Место смрти	Београд, ФНРЈ
Научни рад
Поље	математика, астрономија, геофизика
Познат по	Канон осунчавања, Миланковићеви циклуси

Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958) је био српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, ванредни професор примењене математике од 1909. до 1920. (осим 1914—1918.) и редован професор небеске механике од 1920. до 1955. (осим 1941—1945.) на Универзитету у Београду, декан Филозофског факултета школске 1926/27, пионир у ракетном инжињерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948., директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951., члан и ре-оснивач Комисије 7 за небески механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. и популаризатор науке. Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље“ који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама положаја Земље у односу на Сунце, данас познати као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости земље, као и климатске промене на земљи које се могу очекивати у будућности. Он је основао планетарну климатологију израчунавањем температурних услова на врху земљине атмосфере као и температурне услове на планетама унутрашњег сунчевог система, Меркуру, Венери, Марсу и земљином природном сателиту, Месецу. Поред тога, Миланковић, се сматра у геофизици за ко-аутор теорије тектонских плоча, са својим радом „Померање земљиних полова ротације“.

Детињство и школовање

Родна кућа Милутина Миланковића у Даљу.

Милутин Миланковић у ђачким данима

Милутин Миланковић је рођен у селу Даљ, на десној обали Дунава, у Аустроугарском царству. Милутин и његова сестра близнакиња, Милена, су била најстарија од седморо деце. Његов отац, Милан, био је имућан земљорадник и трговац, као и локални политичар, али је умро млад када је Милутину било свега 8 година. Миланковићи су била стара и угледна породица у којој је раније било знаменитих личности. Међу њима, Милутин, је посебно говорио у својим „Успоменама“ (аутобиографији) о Урошу Миланковићу (1780—1849), локолном просветитељу, природном филозофу и реалисти који се борио против сујеверних ставова сељака и контроверзних локалних племића, а имао је запажене расправе на немачком и српском језику објављеним у делима: „Организам света“, „Организам васионе“, „Просвета човека“, „Застава слободе и правде“ и „Огледало истине“. Умро је 1849. године за време тешког и крвавог грађанског рата у Аустријском царству. Милутинова тројица браће су умрла од туберкулозе још као деца. Након очеве смрти, мајка Јелисавета (девојачко Маучевић), бака и ујак Васа Маучевић су тада се старали о деци. Ипак, старање о њему је преузео, у највећој мери, његов ујак Васа, који га је током већег дела живота помагао и саветовао. Због осетљивог здравља, Милутин, је стекао основно образовање код куће, учећи од гувернанти и приватних учитеља. У 10 години, почетком октобра 1889. године, преселио се код другог ујака, Паје Маучевића, у оближњи Осијек, где је први пут пошао у јавну школу, односно у реалну гимназију, која је спремала ученике за будуће студије технике и пољопривреде. Након седмогодишњег школовања, Милутин, је маја 1896. године успешно завршио реалку и матурски испит.

Милутин Миланковић као студенту у Бечу.

Милутин се дуго премишљао шта да упише у Бечу. Пресудан утицај је имао његов професор математике на осијечкој реалци Владимир Верићак да се определи за студије грађевине. У почетку је Милутин желео да студира електротехнику, али тог одсека, није било на Високој техничкој школи у Бечу. Зато се на наговор професора Верићака определио да студира грађевину. Октобра 1896. године, у 17 години, одлази на студије грађевине у Беч на Високој техничкој школи, које успешно завршава 1902. године са најбољим оценама. Милутин је о својим студијама касније у „Успоменама“ написао: „ Професор Емануел Чубер нас је учио математици... Свака његова реченица била је мајсторско дело строге логике, без иједне сувишне речи, без иједне омашке.“ Након одслуженог обавезног војног рока, Милутин позајмљује новац од ујака Васе како би наставио школовање на докторским студијама. Он се тада усмерио на решавање једног веома сложеног и тада актуелног питања из домена примене статичких метода на конструкцији модуларних армирано-бетонских мостова. Докторски испит Миланковић је положио у 25 години, 12. децембра 1904. године на Високој техничкој школи у Бечу расправом под насловом „Теорија линија притиска“ (Beitrag zur Theorie der Druck-kurven). Докторат је положио пред комисијом у којој су била четири члана, и то: Јохан Брик (председник комисије) Л. Тетмајер (ректор), Јозеф Фингер (професор рационалне механике) и Емануел Чубер.

Средње доба

Грађевински инжењер

Почетком 1905. године на основу препоруке примљен је у познату бечку грађевинску фирму барона Адолфа Питела, где је убрзо заузео једно од главних места у конструктивном бироу. Миланковићево радно место се састојало у обављању најсложенијих прорачуна статичке природе када је требало конструисати нове објекте од армираног бетона. У то време, армиран бетон је био нов грађевински материјал који се почео нагло да користи у свим областима грађевине. Миланковић је један од првих стручњака који је у грађевинарство увео метематичко моделовање, напустивши дотадашњи геометријски (графички) метод пројектовања. Након мање од годину дана након запослења Миланковић се нашао пред проблемом пројектовања великог магацина и фабричке хале од армираног бетона. Сложеност тих пројекта се састојала у томе јер нису постојале математичке формуле на основу којих би се могле одредити димензије арматурних греда и носећих плоча, тада је Миланковић, уверен у своју докторску тезу, односно у валидност опште теорије еластичности радио стрпљиво на прорачунавању које ће објавити у стручном часопису и патентирати под насловом „Прилог теорији армирано-бетонских носача." Други рад на исту тему а на основу нових резултата објавио је 1906. године. Резултат је био посебно видљив на пројекту армирано-бетонског аквадукта за хидроцентралу у Себешу, у Ердељу, који је урадио на почетку своје инжињерске каријере. Током пет година колико је провео у бечком предузећу Миланковић је радио на следећим објектима, осим себешког аквадукта пројектовао је аквадукт у Семерингу и Питену, мостове у Крању, Банхилди и Ишли, пројекат београдске канализације, као и Крупове фабрике метала у Бердорфу. Остварио је шест одобрених и штампаних патената од великог теоријског и практичног значаја. Чиме је стекао славу и истакнутог изумитеља али и финансијску добит.

Миланковић је радио као грађевински инжењер у Бечу све до 1. октобра 1909. године када је прихватио позив за ванредног професора Београдског универзитета – на Катедри примењене математике, у склопу које су биле рационална и небеска механика, као и теоријска физика. Иако је имао веома значајне радове који су се тицали армираног бетона, он је ипак одлучио да се посвети фундаменталним истраживањима. Године 1910. постао је држављанин Краљевине Србије. Миланковићева плата ванредног професора је била десет пута мања него што је имао као инжењер у Бечу. Стога је наставио да хонорарно ради статичке прорачуне у грађевинарству и када се преселио у Србију. Миланковић је прихватио позив његовог школског друга са бечке Технике и власника грађевинске фирме Петра Путника да изради пројекат мостова у распону од 30 метара на стеновитим обалама од армираног бетона на будућој траси пруге Ниш – Књажевац, у долини Тимока. Миланковић, коме се ова идеја допала веома брзо је израдио статички прорачун за све мостове, а управо његово решење је било главни разлог да Државне железнице Србије додели посао предузећу Петра Путника, који је убрзо започео радове 1912. године. Као резервни официр учествовао је у Првом балканском рату.

Осунчавање планета

Капетан-Мишино здање (лево) из 1938. (у то доба Филозофски факултет, данас Ректорат БУ, у згради поред био је смештен „Нови универзитет“, данас Филолошки факултет) у коме је професор Миланковић имао радни кабинет од 1909. до 1955.

Миланковић се од 1911. године почео да занима за климатологију. Проучавајући научне радове савременог климатолога Јулијуса фон Хана, Миланковић је уочио значајно питање, које ће постати једно од главних области његовог научног истраживања: мистерија леденог доба. Идеја о могућем утицају астрономских фактора на климатске промене је први пут узета у обзир од стране астронома Џон Хершела (1792—1871), а затим утемељена од геолога Лујс Агашија (1807—1873). Упоредо од тога, било је још неколико покушаја да се објасне климатске промене узроковане астрономским силама (најзначајнија од њих је теорија постављена од стране Џејмс Крола, 1870-их). Миланковић је такође проучавао радове Жозефа Адемара и Џејмс Крола, чији су пионирске теорије о астрономском пореклу леденог доба званично одбачене од њихових савременика. У то доба, климатолози и геолози су имали преовлађујући став да ледено доба настаје под утицајем океан-вулкан. Иако су имали поуздане геолошке податке о простирању глацијације на Алпима, климатолози и геолози ипак нису могли да открију основне узроке, а поготово због тога што су променљиве вредности осунчавања на Земљи током претходних доба била ван домашаја ових наука. Међутим, Миланковић је одлучио да прати њихов пут и покуша исправно да израчуна магнитуде таквих промена. Миланковић је тражио решење овог сложеног проблема у области сферне геометрије, небеске механике и теоријске физике. Почео је да ради на томе 1912., након што је уочио „да је метеорологија ништа друго него прикупљање бројних емпиријских налаза, већином нумеричких података са коришћењем физике у траговима да се оне објасне... Напредна математика нема улогу у овој науци...“ Његов први рад егзактно описује садашњу климу на Земљи и како сунчеви зраци одређују температуру на површини Земље након проласка кроз атмосферу. Први рад је штампао на ову тему под насловом „Прилог теорији математске климе“ у Београду 5. априла 1912. године. Његов следећи рад на исту тему је објављен под насловом „О распореду сунчевог зрачења на површини Земље“ 5. јуна 1913. Исправно је израчунао интензитет осунчавања и унапредио математичку теорију описујући климатске зоне, односно извршио је прорачун осунчавања за поједине упореднике од полутара (0°) до Земљиних обртних полова (90°). Његов главни циљ је била изградња једне интегралне математичке теорије која ће повезати топлотне услове на планетама са њиховим кретањем око Сунца. Миланковић је о томе написао: ...таква теорија ће бити способна да нас одведе више од самог директног посматрања, не само у васиони, већ и у времену... Биће могуће реконструисати земљину климу и њено предвиђање, али даће нам и прве поуздане податке о климатским условима на другим планетама." Након тога почео је да тражи математички модел космичког механизма како би објаснио земљину климатску и геолошку прошлост. Објавио је рад на ту тему под насловом „О питању астрономске теорије ледених доба", 1914. године. Али, космички механизам није био лак проблем и Миланковићу ће требати више од две деценије за усавршавање ове теорије.

У исто време избила је Јулска криза између Аустроугарске и Србије, која ће довести до Великог рата. 14. јуна 1914. године Миланковић се оженио са Христином Топузовић, родом из Шапца, након чега су отишли на свадбено путовање у његово родно село Даљ. Како је у то време био држављанин Србије, са којом је Аустроугарска у ратном стању, Миланковић је ухапшен. Затворен је у једну стару жандармеријску касарну а потом пребачен у логор Нежидер на Блатном језеру. Описао је свој први дан у затвору следећим речима:

„Иза мене су се затворила тешка гвоздена врата... Седох на кревет, обазрах се око себе и почео да мислим о свом новом друштвеном положају... У мом ручном коферу који сам понео са собом налазили су се моји већ штампани или тек започети радови о моме космичком проблему; ту је било и чисте хартије. Почех да прелиставам те списе, узех у руке своје верно перо, стадох да пишем и рачунам... Када сам после поноћи погледао око себе, било ми је потребно неко време да схватим где се то налазим. Мала соба учинила ми се као пријатно уточиште за једну ноћ током мог путовања у васиону. “

Његова жена је отишла у Беч како би разговарала са Емануелом Чубером, који је био његов ментор и добар пријатељ. Користећи друштвене везе, професор Чубер је издејствовао Миланковићево ослобађање из логора и дозволу да проводе заробљеништво у Будимпешти са правом на рад. Након шест месеци проведених у логору, Миланковић је у децембру 1914. године стигао је у Будимпешту, где је био у обавези да се јавља једном недељно у полицијску станицу. Убрзо након доласка, Миланковић се срео са Директором библиотеке мађарске Академије науке, Коломаном Силијем, који је као математичар оберучке прихватио Миланковића и омогућио да несметано ради у библиотеци као и у Централном метеоролошком институту. Миланковић је провео у Будимпешти четири године, скоро цео рат. Миланковић је наставио да веома студиозно ради на теорији клима. Користећи математички метод радио је на пручавању садашњих клима планета унутрашњег суначавог система. Године 1916. објавио је рад под насловом „Испитивање климе планете Марс“. Миланковић је израчунао да је просечна температура у доњим слојевима марсове атмосфере −45 °C (−49 °F) и просечна температура тла −17 °C (1 °F). Такође је закључио: „Ова велика разлика између температуре тла и доњег слоја атмосфере није неочекивана, Велика прозирност Марсове атмосфере за сунчеве зраке чини да је Марсова клима веома слична висинској клими наше Земље, која се такође одликује високом температурама тла, а ниским температурама ваздуха.“. Данас се поуздано зна да је просечна температура тла −55 °C (−67 °F), али да се температуре тла и ваздуха генерално разликују. У сваком случају Миланковић је теоријски доказао да Марс има веома екстремну климу. Поред разматрања Марса, он се бавио климатским условима који владају на Меркуру и Венери. Посебно су значајни прорачуни температурних услова на суседном Месецу. Миланковић је знао да један дан на Месецу траје 15 земаљских дана, а толико износи и дужина ноћи. Миланковић је израчунао да температура тла на дневној страни Месеца у подне достиже +100,5 °C. Такође, израчунао је да температура током раног јутра на Месецу, односно пре појаве Сунца над хоризонтом износи −58 °C. Данас се поуздано зна да дневна температура на Месечевој површини достиже +108 °C, а ноћна пада и до −153 °C.

У Пешти му се 1915. родио син Василије (1915—2003) који је умро у Аустралији и од кога Миланковић има двоје унука и праунуке.

Након рата, Миланковић се са породицом вратио у Београд, 19. марта 1919. године. Наставио је каријеру на Универзитету, изабран је за редовног професора небеске механике на Филозофском факултету, а Указ о постављењу потписан је 29. септембра 1919. године. Од 1912. до 1917. године објавио је седам научних радова о математичкој теорији климе, како за Земљу тако и за друге планете. Формулисао је прецизан нумерички климатолошки модел са капацитетом за реконструкцију прошлости као и предвиђање будућности, и установио астрономску теорију климе као генералну математичку теорију осунчавања. Када су најважнији проблеми у теорији били решени и поставио основе за будући рад, Миланковић је завршио књигу која је објављена на француском у Паризу 1920. године под насловом "Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire" (Математичка теорија топлотног феномена узрокована сунчевим зрачењем). Убрзо након објављивања метеоролози су овај рад препознали као значајан допринос проучавању садашњих климатских услова. Егзактни радови Миланковића из 1920, Левис Фри Ричардсона из 1922. као и Вилхелма Бјеркнеса из 1924. године представљају темељ и пионирске радове из који ће се развити савремена нумеричка прогноза времена. За дописног члана Српске академије наука Миланковић је изабран 1920. године.

Орбиталне варијације и циклуси ледених доба

Миланковићеви радови на астрономском објашњењу ледених доба, поготово његова крива осунчавања за протеклих 130.000 година добила је подршку од климатолога Владимира Кепена и геофизичара Алфреда Вегенера. Кепен је приметио да Миланковићева теорија може бити корисна за палеоклиматолошка истраживања. Миланковић је добио дописницу 22. септембра 1922. године од Владимира Кепена, који је затражио да прошири своје прорачуне са 130.000 година до 600.000 година. Њих двојица су се сложила да су хладна лета кључна за решавање мистерије. Након усавршавања математичке машинерије која је била способна да прорачуна осунчавање било ког датог упоредника и за било које годишње доба, Миланковић је био спреман да започне математички опис климе Земље у прошлости. Миланковић је провео 100 дана радећи прорачуне и припремајући дијаграм промена сунчевог зрачења на северним упоредницина полулопте 55°, 60° и 65° за прошлих 650.000 година. Миланковић је веровао да су ови упоредници најосетљивији на промене топлотне равнотеже на Земљи. Ова крива приказује промене осунчавања које су одговорне за серију ледених доба. Кепен је био уверен да Миланковићев теоретски приступ сунчевој енергији био логичан приступ за решавање проблема. Његова крива осунчавања је укључена у раду под насловом „Климе геолошке прошлости“, објављен од стране Владимира Кепена и његовог зета Алфреда Вегенера 1924. године.

Миланковић је поставио Сунце у средиште своје теорије, као једини извор топлоте и светлости у Сунчевом систему. Узео је у разматрање три циклична кретања Земље: елипсина ексцентричност) (100,000-годишњи циклус – Јохан Кеплер, 1609.), оса ротације (41.000-годишњи циклус — од 22,1° до 24,5°;садашњи нагиб Земљине осе је 23.5° - Лудвиг Пилграм, 1904.) и прецесија (24.000-годишњи циклус —Хипарх, 130. год. п. н. е.). Сваки циклус има засебан временски период током којег планета прима сунчеву енергију. Промене у геометрији током кретања воде до промена на упоредницима у осунчавању (долазеће сунчеве топлотне енергије) - опада са квадратом удаљености. Ове орбиталне варијације, које су под утицајем гравитације Месеца, Сунца, Јупитера и Сатурна су основа Миланковићевих циклуса.

Миланковић је изабран за редовног члана Српске академије наука 1924. године. Метеоролошка служба Краљевина Југославије постала је пуноправан члан Међународне метеоролошке организације. Миланковић је тамо представљао Југославију дуги низ година. Кепен је предложио Миланковићу 14. децембра 1926. године да прошири своје прорачуне на милион година и пошаље резултате Бартелу Еберлу, који је истраживао редослед глацијације у северном предгорију Алпа. Еберлова истраживања су показивала о појави глацијације и пре 650.000 година. Еберл је објавио своје налазе у Аугсбургу 1930. године заједно са Миланковићевом кривом.

Кроз васиону и векове (1928), Милутина Миланковића, насловна страна

Између 1925. и 1928. Миланковић је написао популарно — научну књигу "Кроз васиону и векове", у виду писама анонимној младој дами. Дело говори о историји астрономије, климатологији и науци кроз низ имагинарних посета различитим одредницама у васиони и времену од стране аутора и његове неименоване пријатељице, које обухватају формирање Земље, древним цивилизацијама, чувеним античким и ренесансним мислиоцима и њиховим достигнућима, као и радовима његових савременика, Кепена и Вегенера. У „писмима“, Миланковић образлаже и своју астрономску теорију климе, а описао је и сложене проблеме небеске механике на поједностављен начин.

Након тога, Миланковић је написао уводни део под насловом "Математичка наука климе и астрономска теорија климатских промена", у обимном делу "Приручник климатологије" (Handbuch der Klimatologie) у издању Кепена, 1930. на немачком, која је преведена на руски 1939. Године 1934., Миланковић је објавио књигу "Небеска механика". Овај уџбеник користи систематски векторски рачун за решавање проблема небеске механике.

У периоду од 1935. до 1938. године, Миланковић је радио на израчунавању у коликој ће мери ледени покривачи реаговати на дату промену осунчавања. Миланковићу је пошло за руком да утврди математички однос између летњег осунчавања и надморске висине граничне линије снега и да тако одреди колико би повећање снежног покривача уследило као последица било које дате промене у летњем осунчавању. Своје резултате објављује 1938. године у раду: „Нови резултати астрономске теорије климатских промена”. Геолози су добили графикон са кога су могли да извуку граничне надморске висине ледених покривача за било које време у последњих 600.000 година.

Померање Земљиних обртних полова

Вађење каменог угља на Свалбарду, 1908. године.

Током разговора са Вегенером, утемиљивачем теорије о померању континената, заинтересовао је Миланковића за саму унутрашњост Земље и за кретање полова. Миланковић је обећао да ће истражити путању обртних полова. Новембра 1929. године, Миланковић је добио позив од професора Бена Гутенберга из Дармштада да сарађује на обимном десетотомном „Приручнику из геофизике“ и објави свој поглед на проблем секуларне варијације Земљиних обртних полава. Вегенер је у свом научном делу изнео бројне емпиријске доказе које су ишле у прилог великим догађајима током Земљине прошлости, односно померању континената. Међутим, један од главних доказа, који је посебно опседао Вегенера а потом и Миланковића, било је откриће великих резерви каменог угља на Свалдбарским острвима, у Северном леденом океану, које нису могле да се формирају на садашњим географским ширинама на овим острвима. У међувремену, Вегенер је настрадао (смрзо се) новембра 1930. године током четврте експедиције на Гренланду. Миланковић је постао убеђен да континенти „плове“ на флуидној подлози и да на положај континеталних маса у односу на осу ротације утичу цетифугалне силе инерције, које могу да избаце Земљину осу из равнотеже и натерају је да се креће.

У периоду од 1930. до 1933. године, радио је на проблему нумеричког секуларног (вековног) померања обртних полова. Земљу у целини као небеско тело је сматрао као флуидно тело, које у случају кратког трајања силе понаша као чврсто тело, али под одређеним утицајем се понаша као еластично тело. Користећи векторску анализу направио је математички модел Земље, који му је служио за стварање Теорије секуларног померања Земљиних полова. Миланковић је извео једначину секуларне путање Земљиног пола и једначину померања пола дуж ове путање. Ове једначине су га довеле до одређивања 25 тачки положаја Земљиног пола на путањи за обе полулопте. Овај математички прорачун довео је Миланковића до 16 тачки у прошлост, које представљају ране положаје истраживања; 8 тачки представљају будуће положаје истраживања пола ротације. Нацртао је мапу пута Земљиних полова за последњих 300 милиона година и утврдио да се промене дешавају у интервалу од 5 милиона година (минимун) до 30 милиона година (максимум). Сматрао је да секуларна путања полова зависи само од конфигурације Земљиног спољног омотача и тренутног положаја пола на њој, односно тачније на геометрију Земљине масе. Такође, на основу Миланковићевог модела, континентални блокови тону у своју основну флуидну подлогу и клизе около са циљем да се постигне изостатичка равнотежа. Миланковић је објавио свој рад под насловом „Секуларно померање полова – успомена на Алфреда Вегенера“ у Београду, 1933. године. Предавање о привидном померању полова одржао је на конгресу балканских математичара у Атини 1934.

У исто време, Миланковић је написао четири поглавља на 308 страна за „Приручник геофизике“ који је приредио Бено Гутенберг, а објавио Владимир Кепен 1933. године. Поглавља су имала следеће наслове: „Положај и кретање Земље у простору васионе“, „Обртно кретање Земље“, „Секуларна померања полова“ и „Астрономска средства за испитивање климе током Земљине прошлости“.

У почетку, Миланковићев рад на ову тему ће бити добро прихваћен, али ће касније током 1950-их, бити замењен са палеомагнетизмом, новом научном дисциплином у геофизици.

Старије доба

Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба (1941), Милутина Миланковића, насловна страна

Да би објединио научно дело о теорији сунчевог зрачења која се налазило у бројним књигама и свескама, Миланковић почиње рад на свом животном делу 1939. године. Ова обимна књига је објављена под насловом „ Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“, која покрива скоро три деценије истраживања, укључујући велики број формула, прорачуна и шема, али такође сумира универзалне законе уз помоћ којих је могуће да се објасне цикличне климатске промене а које ће касније бити назване његовим именом. Миланковић је провео две године уређујући и пишући „Канон“. Текст је предат на штампање 2. априла 1941. године – четири дана пре инвазије Нацистичке Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију. Током бомбардовања Београда 6. априла 1941. године штампарија у којој се његов рад почео да штампа је уништена, међутим, већи део табака су остали неоштећени у магацину. Након успешне окупације Србије, 15. маја 1941. године, двојица немачких официра и геолога, који су на пропутовању за Блиски исток стигли у Београд свратили су у кућу код Миланковића преневши му поздраве од професора Волфанга Соргела из Фрајбурга. Миланковић им је предао тек одштампан „Канон“ да би га однели Соргелу и на тај начин сачувао. Миланковић није учествовао у раду Универзитета током окупације, а након рата ће бити поновно постављен за професора.

„Канон“ је објављен од стране Српске академија наука на 626 страна и на немачком језику као „Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem". Наслови шест поглавља књиге гласе:

1. „Кретање планета око Сунца и њихов међусобан поремећај“
2. „Обртање Земље“
3. „Секуларно померање обртних полова Земље“ "
4. „Осуначавање Земље и његове секуларне промене“
5. „Веза између осунчавања и температуре Земље и температуре њене атмосфере. Математичка теорија климе“
6. „Ледено доба, његов механизам, структура и хронологија ".

Током немачке окупације од 1941. до 1944. године, Миланковић се повукао из јавног живота и одлучио да напише „историју свог живота и рада“. Његова аутобиографија ће бити објављена 1979. године.

Историја науке

Након рата, Миланковић је изабран за потпредседника Српске академије наука и то у три мандата од 1948. до 1958. Од 1948. до 1951. налазио се на месту Директора Астрономске опсерваторије у Београду, а од 1948. постао је члан Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније када је ова установа обнављала своју делатност након рата. Исте године, Миланковић је примљен за члана Италијанског института палеонтологије. Новембра 1954. године, након педесет година од одбране докторског рада, Миланковићу је уручена златна диплома Доктора техничких наука од Високе техничке школе у Бечу. Године 1955. изабран је за дописног члана немачке Академије природњака „Леополдина“ из Халеа, у Источној Немачкој.

Некако у исто време, Миланковић почиње да пише и објављује бројне научно – популарне књиге из историје науке, укључујући: Исак Њутнон и Њутнова Принципија (1946); Оснивачи природних наука Питагора – Демокрит – Аристотел – Архимед (1947); Историја астрономије – од њених почетака све до 1727 (1948); Кроз царство науке – слике из живота великих научника (1950); 22 века хемије (1953) и Техника у току древних векова (1955).

Након више деценија рада, 1955. године, одлази у пензију са места професора небеске механике Филозофског факултета. Милутин је доживео мождани удар и умро је 1958. године у Београду, у 79. години живота.

Након смрти

Биста Милутина Миланковића у САНУ

Сунце снимљено камером високе резолуције (HQ) Никон D2Xs дигитал СЛР, из ниске Земљине орбите са греде Међународне свемирске станице. Истом камером сликан је и Београд, чија фотографија је објављена 5. марта 2013. на званичној страници НАСА, у рубрици „Слика дана“.

Скулптура мамута, Национални парк Ђердап.

Након смрти, већи део научничке заједнице је оспорио Миланковићеву „астрономску теорију“ и није више признавао резултате његовог истраживања. Али, десете година од његове смрти и педесет година од првог објављивања, Миланковићева теорија је поново узета у разматрање. Његова књига је преведена са немачког на енглески језик 1969. године од стране „Израелског програма за научне преводе“ под насловом „Canon of Insolation of the Ice-Age Problem“ и објављена је од стране америчког министарства трговине и Националне научне фондације из Вашингтона.

У почетку до признања се долазило веома споро, али касније теорија се доказала као исправна. Пројекат CLIMAP (Climate: Long Range Investigation, Mapping and Production) је коначно прекинуо расправу и доказао Миланковићеве циклуса. Године 1972., научници су завршили временску скалу климатских догађаја за прошлих 700.000 година из узорака седимената са дна океана. Након чега су извршили анализу узорака језгра и четири године касније дошли до закључка да се у прошлих 500.000 година клима мењала зависно од нагиба Земљине обртне осе и прецесије. Године 1988. нови главни пројекат COHMAP (Cooperative Holocene Mapping Project) реконструисао је обрасце глобалних климатских промена у последњих 18.000 година, који су поново показали да кључну улогу имају астрономски фактори. Године 1989. пројекат SPECMAP (Spectral Mapping Project) показао је да до климатских промена долази због промена у сунчевом зрачењу свака од ова три астрономска циклуса. Године 1999. показало се да разлике у изотопском саставу кисеоника у седиментима са дна океана следе Миланковићеву теорију. Постоје и друге новије студије које указују на валидност Миланковићеве теорије. Иако су орбиталне силе климатских промена добро прихваћене, детаљи о томе како орбитална кретања доводе до промена осунчавања, које утичу на климу се и данас расправљају.

Награде и признања

У част за његова достигнућа у астрономији, 1965. године, а након успешних совјетских мисија које су обавиле снимање даље стане Месеца, научници Совјетске академије су један кратер на даљој страни Месеца назвали „Миланковић“, координате: +170° , +70°. Ова одлука је потврђена на 14. Генералној скупштини Међународне астрономске уније 1970. године, одржане у Брајтону, у Уједињеном Краљевству. По њему је назван и кратер на Марсу, координате: +147° , +55°. Ова одлука је донета на 15. Генералној скупштини М. А. У. 1973. године у Сиднеју, Аустралија. Године 1977., Завод за уџбенике и наставна средства из Београда у сарадњи са Музејом науке и технике САНУ објавили су изабрана дела Милутина Миланковића. Један астероид носи назив 1605 Миланковић, у почетку је носио службену ознаку 1936 GA, открио га је астроном Петар Ђурковић, са Београдске опсерваторије 1936. године. На предлог ове опсерваторије Међународна астрономска унија га је преименовала 1979. године, на 100 годишњицу од рођена Милутина Миланковића. На хиљаде ових небеских тела се налази у појасу између Јупитера и Марса. Такође, на 100 годишњицу од рођења од Миланковића, амерички научници Џон Имбри и Кетрин Памер Имбри, објавили су књигу под насловом „Ледено доба:решење тајне“, у којем су дали пуно признање Миланковићевој теорији.

Године 1983. одржан је међународни научни скуп у америчкој држави Њујорк, на геолошкој опсерваторији Ламонт Доерти на Универзитету Колумбије, носио је назив „Миланковић и клима“ чиме је одата велика почаст научном доприносу Милутина Миланковића. Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија“. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета. Године 1993. установљена је Медаља „Милутин Миланковић“ која се додељује сваке године од стране Европског геофизичког друштва (од 2003. носи назив Европска геофизичка унија) у области дуготрајних промена климе и моделовања. НАСА, у својој едицији „На раменима гиганта“ сврстала је Миланковића међу 15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи.

Његов лик се од 2012. налази на новчаници од 2000 српских динара. Некадашњи „Трећи булевар“ на Новом Београду понео је назив „Булевар Милутин Миланковић”.

Ревизија Јулијанског календара

Милутин Миланковић је предложио Реформу Јулијанског календара 1923. године. Суштина његовог предлога је да у наредном периоду ће године бити „обичне“ и трајаће 365 дана, али ће свака четврта бити преступна. Од тог правила се неће одступати само на крају оних векова чији збир столећа дељив са 9 даје као остатак 2 или 6. Тако ће бити преступни векови (2000, 2400, 2900, 3300...) За разлику од грегоријанског календара који предвиђа да се не одступа осим на крају оних векова чији је број столећа дељив са четири (1600, 2000, 2400, 2800, 3200 и сл). У мају 1923. године, у начелу Православне Цркве су прихватиле календар; уклоњена је разлика од 13 дана, 1. – 13. октобар 1923., насталих од Никејског сабора до 20. века, такође, измењен алгоритам преступних година је усвојен од бројних Цркава. Датуми Ускрса и сродних Празника и даље се обрачунавају по обрасцу Јулијанског календара. У то време, Миланковић је био изразио сумњу да период обртања Земље можда није константан, ово је немогуће било доказати и верификовати све до појаве кварцних и атомских часовника. Варијације у периоду обртања Земље су главни узрок дугорочне нетачности, Грегоријанског и ревидираног Јулијанског календара.

Цитати

• „У научничком позиву нашао сам угодно уточиште јер сам њиме био заштићен од многих трзавица које су потресале цео свет. Под тим кровом уредио сам и опремио своју научну радионицу, па, лично одвојен од великог света, али у сталној духовној вези са његовим знаменитим научницима, изградио своју научну област, своје неприкосновено духовно имање. У тој радионици сам провео, са кратким прекидима, четрдесет година, пишући и публикујући своја дела.“
• „Својим зрацима сунце обасјава своју породицу, осунчава нашу Земљу и тиме храни и њена органска бића. И то осунчавање Земље покорава се неминовном закону исто тако тачно као што је Њутнов закон гравитације.“
• „Наша атмосфера, о томе нема сумње, женске је природе, она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче, бесни и зипара.“
• „Када једном уловиш крупну рибу, ситније ти више нису занимљиве. Радио сам 25 година на својој теорији осунчавања, и сада када је завршена, остао сам без посла. Исувише сам стар да почнем рад на новој теорији, а теорије величине као ова коју сам завршио, напросто не расту на дрвећу“

Литература

• Milanković, Milutin (1969). Canon of insolation and the ice-age problem: (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem) Belgrade, 1941. Israel Program for Scientific Translations; [available from U.S. Dept. of Commerce, Clearinghouse for Federal Scientific and Technical Information, Springfield, Va.]. 

Документарни филм

• Ice Age – Milankovitch Cycles – National Geographic Channel Three variables known as the Milankovitch Cycles affect how and when Earth enters an ice age or global warming. (језик: енглески)
• Earth Story - The Big Freeze - BBC Documentary (језик: енглески)
• A Natural History - Ice Age - BBC (језик: енглески)
• Ice Age Giants - BBC (језик: енглески)

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ
• Precession and the Milankovich Theory(језик: енглески)
• Сајт посвећен Милутину Миланковићу
• Збирка књига Милутина Миланковића, Дигитална Народна библиотека Србије
• Милутин Миланковић и Астрономија, Милан С. Димитријевић, 2000.
• Милутин Миланковић, Милан Милановић.
• Историјска биогеографија — ледена доба, Владимир Ранђеловић
• Милутин Миланковић - великан светске науке са Београдског универзитета, Београд, 2006.
• Милутин Миланковић - путник кроз васиону и векове, Београд 2007.
• Астрономска теорија климатских промена
• [1]
• The astronomic theory of climatic changes of Milutin Milankovich, Episodes Volume 29, no.3, 2006.