Ксанаду — разлика између измена
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
{{УНЕСКО кутијица |
|||
{{Унеско — светска баштина |
|||
|име |
|име = Ксанаду |
||
|слика = Kharkorum silver tree1.jpg |
|слика = Kharkorum silver tree1.jpg |
||
|година = [[2012]]. |
|година = [[2012]]. |
||
|тип баштине = Културно добро |
|||
|критеријум = ii, iii, iv, vi |
|критеријум = ii, iii, iv, vi |
||
|угроженост = не |
|угроженост = не |
||
| |
|link = http://whc.unesco.org/en/list/1389 |
||
| |
|локација = [[Кина]] |
||
}} |
}} |
||
'''Ксанаду''' или '''Шангди''' ({{јез-кин|上 都}}) била је летња престоница [[Кублај-кан]]овог [[Монголско царство|Монголског царства]], које је заузимало већи део [[Азија|Азије]]. Археолошки налази сугеришу да се град налазио у данашњој [[Унутрашња Монголија|Унутрашњој Монголији]] ([[Кина]]), око 275 км северно од [[Пекинг]]а и 28 км северозападно од модерног града [[Дуолун]]а. |
'''Ксанаду''' или '''Шангди''' ({{јез-кин|上 都}}) била је летња престоница [[Кублај-кан]]овог [[Монголско царство|Монголског царства]], које је заузимало већи део [[Азија|Азије]]. Археолошки налази сугеришу да се град налазио у данашњој [[Унутрашња Монголија|Унутрашњој Монголији]] ([[Кина]]), око 275 км северно од [[Пекинг]]а и 28 км северозападно од модерног града [[Дуолун]]а. |
||
Верзија на датум 29. септембар 2015. у 21:54
| Ксанаду | |
|---|---|
 | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име |
|
| Место | Кина |
| Координате | 42° 21′ 35″ С; 116° 10′ 45″ И / 42.359722222222° С; 116.17916666667° И |
| Површина | 2.513.127, 15.072.196 ha (2,705107×1011, 1,6223577×1012 sq ft) |
| Критеријум | ii, iii, iv, vi |
| Референца | 1389 |
| Упис | 2012. (-1976. седница) |
| Угроженост | не |
Ксанаду или Шангди (кин: 上 都) била је летња престоница Кублај-кановог Монголског царства, које је заузимало већи део Азије. Археолошки налази сугеришу да се град налазио у данашњој Унутрашњој Монголији (Кина), око 275 км северно од Пекинга и 28 км северозападно од модерног града Дуолуна.
На његовом месту је постојао старији кинески град Каипинг којег је у периоду од 1252.-1256. године урбанизирао поједностављени архитекта Лиу Бингзхонг, по кинеском плану заснованом на Фенг шуи ју [1]. Нови град површине од око 25.000 хектара је био јединствен покушај спајања номадске Монголске и културе Хан Кинеза. Због тога је подручје Ксанадуа уписано на УНЕСКО-в списак места светске баштине у Азији 2012. године [2].
Састојао се од четвоугаоног "Спољашњег града" (страна око 2,2 км), "Унутрашњег града" (страна око 1,4 км) и палате, у којој је Кублај-кан (страница око 550 м) боравио лети. За палату се верује да је била упола величине Забрањеног града у Пекингу, Кина. Данас су од ње остали само доњи делови зидова и тераса од опеке у средишту унутрашњег града. Поред њих, данас се на археолошким остацима могу препознати и неки храмови, гробнице, номадске насеобине и Тиефан'ганг канал, те други водоводни радови.
Монголски канови су направили врло мало промена у својој земљи, држећи се конфучијанске и таоистичке филозофије, и ремоделирајући власт домаћих династија које су покорили. Верска расправа у Ксанаду је довела до монголског ширења тибетанског будизма у околини североисточне Азије, културно верска традиција која је још снажна у многим областима. Такође, владари из Ксанадуа су отворили царство западњацима, допуштајући путницима попут млетачког истраживача Марка Пола 1275. године извештавати о чудима источне престолнице Европљанима. Његов опис Ксанадуа је најобимнији, а спомиње палату у мермеру и позлаћеним собама испуњеним фигурама људи и животиња, те Унутрашњи град као парк препун бројних врста животиња (без звери) и птица које су служиле као храна царским јастребовима и соколовима. Надаље, у шумовитом делу унутрашњег града Марко Поло наводи још једну прозрачну палату на позлаћеним дрвеним стубовима и затворену свилом коју је Цар сваке године након летовања дао раставити и пренети у зимску престоницу даду(данашњи Пекинг).
Године 1614., енглески свештеник Самјуел Пурчас је опис Ксанадуа Марка Пола објавио у својој књизи Пурчасово Ходочашће [3].
Извори
- ^ Nancy Shatzman Steinhardt, Chinese imperial city planning, University of Hawaii Press, 1999., pp. 153. ISBN 0-8248-2196-3
- ^ Upis Xanadua na UNESCO-vim stranicama 29.6.2012.
- ^ Samuel Purchas, Purchas his Pilgrimage, vol. 4. poglavlje 13., pp. 415.