Сретен Марић — разлика између измена
| Ред 32: | Ред 32: | ||
Писао је о [[Есхил]]у, [[Мигел де Сервантес|Сервантесу]], [[Стендал]]у, [[Жак Вијон|Вијону]], [[Гроф де Лотреамон|Лотреамону]], [[Мишел де Монтењ|Монтењу]], [[Артур Рембо|Рембоу]], [[Франсоа Рене де Шатобријан|Шатобријану]], [[Вилијам Фокнер|Фокнеру]], [[Жан Пол Сартр|Сартру]], [[Шарл Бодлер|Бодлеру]], [[Фридрих Хелдерлин|Хелдерлину]], [[Марсел Пруст|Прусту]] итд. |
Писао је о [[Есхил]]у, [[Мигел де Сервантес|Сервантесу]], [[Стендал]]у, [[Жак Вијон|Вијону]], [[Гроф де Лотреамон|Лотреамону]], [[Мишел де Монтењ|Монтењу]], [[Артур Рембо|Рембоу]], [[Франсоа Рене де Шатобријан|Шатобријану]], [[Вилијам Фокнер|Фокнеру]], [[Жан Пол Сартр|Сартру]], [[Шарл Бодлер|Бодлеру]], [[Фридрих Хелдерлин|Хелдерлину]], [[Марсел Пруст|Прусту]] итд. |
||
Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о [[Martin Hajdeger|Хајдегеру]], [[Касирер]]у, [[Имануел Кант|Канту]], [[Сигмунд Фројд|Фројду]], [[ |
Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о [[Martin Hajdeger|Хајдегеру]], [[Касирер]]у, [[Имануел Кант|Канту]], [[Сигмунд Фројд|Фројду]], [[Гастон Башлар|Гастону Башлару]], [[Леви-Строс]]у, [[Дилтај]]у, [[Кожев]]у, [[Ролан Барт|Ролану Барту]] и [[Мишел Фуко|Мишелу Фукоу]]. |
||
== Дела == |
== Дела == |
||
Верзија на датум 22. октобар 2015. у 22:54
| Сретен Марић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Сретен Марић |
| Датум рођења | 5. март 1903. |
| Место рођења | Субјел,, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 26. септембар 1992. (89 год.) |
| Место смрти | Тур,, Француска |
Сретен Марић (Косјерић, 5. март 1903 — околина Тура, 26. септембар 1992) је био есејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској.
Биографија
Рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић), али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.
Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира ("Општу лингвистику") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).
Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.
Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије
Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.
Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Гастону Башлару, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.
Дела
- „Огледи I“
- „Гласници апокалипсе“, записи и есеји
- „Протејска свест критике“
- „Раскршћа“, књига есеја;
- „Пропланци есеја“
- „Огледи II“.
Спољашње везе
