Википедија:Сјајни чланци

Сјајни чланци су они за које Википедијанци сматрају да су најбољи на Википедији. Пре него што се постави овде, чланак мора проћи кроз гласање због уредности, тачности, неутралности, и стила. Тренутно, Википедија на српском језику има 65 сјајна чланка, од укупно 688.525 на Википедији, што значи да je отприлике сваки 766. чланак изабран. Чланци се такође могу уклањати са списка сјајних уколико прође процес гласања исто као и за одабир. Бронзана звездица () у горњем десном углу чланка обележава да је тај чланак сјајан.
Гласање и правила Гласање Правила Сјајни чланци на другим Википедијама: af • ar • bg • bs • ca • cs • da • de • el • en • eo • es • is • it • ka • la • lt • fi • fr • he • hr • hu • id • ja • mk • nl • no • pl • pt • ro • ru • sh • sk • sl • sv • ta • th • tl • uk • vi • zh Slavopedia
Списак изабраних чланака Сјајни чланци на главној страни за: Јануар - Фебруар - Март - Април - Мај - Јун - Јул - Август - Септембар - Октобар - Новембар - Децембар
Уметност - Биографија - Географија - Религија и митологија Природне науке - Друштвене науке - Историја - Технологија Уметност и књижевност Песма Евровизије · Бијело дугме · Роботек · Галактичка Република · Хеви метал · Дон Кихот Биографија Петар Велики · Џејмс Кук · Никола Тесла · Алфред Хичкок · Теодора (супруга Јустинијана I) · Алберт Ајнштајн · Велизар · Јанош Хуњади · Ернандо де Сото · Наполеон I Бонапарта · Јелена (мајка цара Константина) · Карло V, цар Светог римског царства · Стефан Немања · Рихард Вагнер Географија Немачка · Фарска Острва · Суботица · Гелзенкирхен · Уједињене нације · Европска унија · Гернзи · Београд · Скореновац · Бања Лука · Географија Италије · Србија · Кипар · Тимбукту Природне науке Алгоритам · Пи · Нуклеарна магнетна резонанција · Мачка · Каријес · Земља · Зуби · Пљувачне жлезде Друштвене науке Лужички Срби · Либерализам · НЛО · Сквотирање Историја Априлски рат · Битка код рта Матапан · Заливски рат · Пад Цариграда (1453) · Блицкриг · Источни фронт у Другом светском рату · Свемирска трка · Други светски рат · Битка за Стаљинград · Француска револуција · Хиспанија · Деколонизација Африке · Алмогавери · Борба за независност Латинске Америке · Ку клакс клан ·Опсада Београда (1456) Технологија Немачки бојни брод Бизмарк · Носачи авиона класе Кијев
Нови сјајни чланци
Самјуел Ето Ето 2011. године Самјуел Ето Фис (франц. Samuel Eto'o Fils; Дуала, 10. март 1981) камерунски је фудбалски радник и тренер, као и бивши фудбалер, који је играо на позицији нападача. Тренутно је предсједник Фудбалског савеза Камеруна, од децембра 2021. године. Описан је као један од најбољих нападача на свијету и као један од најбољих афричких фудбалера свих времена, освојивши награду за фудбалера године у Африци рекордна четири пута. Године 2021. проглашен је за најбољег Афричког фудбалера свих времена заједно са Џорџом Веом, а испред Рожеа Миле и Дидјеа Дрогбе по избору часописа Africa Top sports. Два пута је изабран у FIFPro идеални тим сезоне, шест пута у КАФ идеални тим афричких фудбалера, као и два пута у идеални тим Уефе. Био је номинован за награду ФИФА фудбалер године, гдје је 2005. завршио на трећем мјесту. Године 2015. добио је награду Златно стопало; 2021. године је уврштен у идеални тим афричких фудбалера свих времена од стране Међународне федерације фудбалске историје и статистике (IFFHS), а 2022. је уврштен у кућу славних Интера. Као талентован играч, прешао је у академију Реал Мадрида са 16 година, дебитовао је за први тим, али је због велике конкуренције у нападу, ишао на позајмице у неколико клубова, након чега је 2000. године прешао у Мајорку, за коју је постигао 70 голова, поставши најбољи стријелац у историји клуба. Године 2004. прешао је у Барселону, за коју је током пет сезона постигао 130 голова, поставши афрички фудбалер са највише наступа и највише голова у Ла Лиги, као и афрички фудбалер са највише постигнутих голова у пет најјачих европских лига. Са Барселоном је освојио Ла Лигу три пута, а заједно са Роналдињом, био је један од најбољих играча у Лиги шампиона 2005/06. и дао је гол у финалу за титулу. Био је члан нападачког триа, заједно са Лионелом Месијем и Тјеријем Анријем, који је у сезони 2008/09. освојио троструку круну и постигао 100 голова, поставивши рекорд клуба. У финалу Лиге шампиона поново је дао гол, чиме је постао други играч који је дао гол у два финала Лиге шампиона. Године 2009. прешао је у Интер, са којим је у првој сезони освојио Серију А, Куп Италије и Лигу шампиона, поставши први фудбалер који је у Европи освојио троструку круну са два клуба. Такође, постао је четврти играч који је освојио Лигу шампиона двије сезоне заредом, са два различита клуба. Године 2011. прешао је у Анжи, гдје је провео двије сезоне, након чега је прешао у Челси, гдје је провео једну сезону. Године 2014. прешао је у Евертон, али је послије пола сезоне прешао у Сампдорију. Године 2015. прешао је у Анталијаспор, гдје је у једном периоду у првој сезони обављао фунцију и тренера и играча; остао је три сезоне и постигао је 44 гола на 76 утакмица. Године 2018. прешао је у Конјаспор, гдје је провео пола сезоне, након чега је прешао у Катар СК, гдје је 2019. завршио каријеру. За репрезентацију Камеруна дебитовао је 1997. године, након чега је био дио тима који је освојио златну медаљу на Олимпијским играма 2000. Са репрезентацијом је два пута освојио Афрички куп нација, гдје је са 18 голова најбољи стријелац у историји, а учествовао је на четири Свјетска првенства. Најбољи је стријелац у историји репрезентације са 56 голова и дијели друго мјесто по броју одиграних утакмица. Године 2021. постао је предсједник Фудбалског савеза Камеруна, а током Свјетског првенства 2022. напао је алжирског јутјубера. ...даље...	Дидје Дрогба Дрогба 2019. године Дидје Ив Дрогба Тебили (франц. Didier Yves Drogba Tébily; Абиџан, 11. март 1978) бивши је фудбалер из Обале Слоноваче, који је играо на позицији нападача. Бивши је капитен и најбољи стријелац у историји репрезентације Обале Слоноваче. Највише времена провео је у Челсију, за који је постигао 164 гола и четврти је најбољи стријелац клуба у историји, као и најбољи страни стријелац. Изабран је за најбољег играча Челсија икада од стране навијача, у анкети коју је спровео клупски часопис 2012. године, а у којој је учествовало око 20.000 навијача. Такође, изабран је у идеални тим клуба за деценију 2010—2020. у анкети коју је часопис спровео 2020. године. У избору за најбољег Афричког фудбалера свих времена по избору часописа Africa Top sports нашао се на четвртом мјесту, иза Самјуела Етоа, Џорџа Вее и Рожеа Миле. Био је познат по својој физичкој снази, брзини, способности у ваздуху, снажним и прецизним ударцима, као и контроли лопте. Добио је награду за афричког фудбалера године два пута, док је у избору четири пута био на другом мјесту по чему је рекордер, три пута је био на трећем мјесту по чему је такође рекордер, а рекордер је и по броју избора у најбоља три афричка фудбалера године са укупно девет. Јуниорску каријеру почео је са десет година, а са 18 година је почео професионалну каријеру у Ле Ману, који се тада такмичио у Другој лиги Француске. Године 2002. прешао је у Генган, а након што је у сезони 2002/03. постигао 17 голова на 34 утакмице, прешао је у Олимпик Марсељ, гдје је сезону 2003/04. завршио као трећи стријелац лиге са постигнутих 19 голова и помогао је тиму да дође до финала Купа УЕФА. У јулу 2004. прешао је у Челси за 24 милиона фунти, чиме је постао најскупље плаћени фудбалер из Обале Слоноваче у историји. У сезони 2004/05. првој у клубу, освојио је Премијер лигу, прву за Челси након 50 година. У сезони 2005/06. помогао је клубу да освоји другу титулу заредом, док је у сезони 2006/07. постао први играч који је постигао гол у финалима ФА Купа и Лига Купа у истој сезони и изабран је у идеални тим године у избору FIFPro за 2007. У марту 2012. године, постао је први афрички фудбалер који је постигао 100 голова у Премијер лиги. Два мјесеца касније, постигао је гол у побједи против Ливерпула у финалу ФА Купа, чиме је постао први играч у историји који је постигао гол у четири финала ФА Купа. У мају исте године, постигао је гол за изједначење у 88. минуту у финалу Лиге шампиона против Бајерн Минхена, а затим је постигао одлучујући гол за побједу на пенале и прву титулу првака Европе за Челси. Након осам година, напустио је клуб на љето 2012. и прешао је у Шангај Шенхуа, гдје је провео шест мјесеци, а затим је прешао у Галатасарај, за који је постигао гол за побједу у финалу Купа Турске 2013. Након двије године, на љето 2014. вратио се у Челси. Са одиграних десет финала са клубовима, освојених десет трофеја и постигнутих десет голова, описан је као „ултимативни играч за велике утакмице“. Године 2015. прешао је у канадски Монтреал импакт, гдје је провео двије сезоне и постигао 23 гола на 41 утакмици. Године 2017. прешао је у Финикс рајзинг, чији је био један од власника. За клуб је одиграо 26 утакмица и постигао 17 голова, а на љето 2018. завршио је каријеру, са 40 година. На дан 21. априла 2022. уврштен је у Кућу славних Премијер лиге. За репрезентацију Обале Слоноваче играо је у периоду од 2002. до 2014. године, а именован је за капитена 2006. године. Био је члан тима на Свјетском првенству 2006. првом за репрезентацију, на којем је постигао и први гол за репрезентацију на Свјетском првенству у историји. Предводио је тим до два финала Афричког купа нација: 2006. и 2012. а оба пута је Обала Слоноваче изгубила на пенале, од Египта и Замбије. Био је капитен на Свјетским првенствима 2010. и 2014. на којима је Обала Слоноваче оба пута испала у групној фази. На дан 8. августа 2014. завршио је репрезентативну каријеру, а са постигнутих 65 голова на 105 утакмица, најбољи је стријелац у историји Обале Слоноваче. И у току и након завршетка каријере, бавио се друштвеним проблемима у Африци, а играо је кључну улогу у постизању мира у својој домовини у току Грађанског рата 2005. Године 2007. именован је за амбасадора добре воље у програму Уједињених нација за развој, док је у децембру 2018. године постао потпредсједник међународне организације Мир и спорт. Нашао се на списку 100 најутицајнијих људи на свијету у избору часописа Time 2010. године, док је 2020. добио награду предсједника Уефе. ...даље...