Цар Срба и Ромеја

Цар Срба и Грка (грч. Bασιλεὺς καὶ αὐτoκράτωρ Σερβίας καὶ Pωμανίας) је била царска титула коју су користили током постојања Српског царства само два монарха, Стефан Урош IV Душан и Стефан Урош V.

Историја

Стефан Душан се прогласио за цара 1345. године, а 16. априла 1346. године су га крунисали патријарх српски, патријарх бугарски и архиепископ охридски. Његову титулу је признала Бугарска и остале околне земље, али не и Византија. Душанова титула је према византијском узору била Στέφανος ἐν Χριστῷ τῷ θεῷ πιστὸς βασιλεὺς καὶ αὐτoκράτωρ Σερβίας καὶ Pωμανίας или на старословенском, уз поједине измјене, Стефанъ въ Христа бога вѣрни царъ Србълѥмъ и Гръкомъ.

Крунисање Цара Душана, Паја Јовановић.

Када је Стефан Душан под неразјашњеним околностима умро 1355. године, његов син Стефан Урош је понео титулу цара Срба и Грка, али је ујак новог цара, Синиша Урош, оспорио његово право на пријесто, па сам себе прогласио царем Срба и Грка и са том је титулом владао државом са сједиштем у Тесалији. Након Синишине смрти, његов син Јован Урош је наставио користити ову титулу све док се није 1370. године замонашио.

Титула се престаје користи 1371. године када српска владарска династија Немањић нестаје. Вукашин Мрњавчевић, српски великаш, понио је титулу краља Срба и Грка, која је остала у употреби до смрти Вукашиновог сина Марка 1395. године. Твртко I бан Босне се такође прогласио за краља и користио је титулу краљ Срба, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, док је сама Србија остала под влашћу локалних великаша.

У народној књижевности кнез Лазар Хребељановић се понекад назива царем, иако ту титулу никада није носио.