Дигитална фотографија

Дигитални фотоапарат

Дигитална фотографија, за разлику од класичне, не користи филм већ слику "види" преко електронског сензора као скуп бинарних података. То омогућава спремање и уређивање слика на рачунару. Данас су дигитални фотоапарати продаванији од класичних. Осим снимања фотографија, они често омогућавају и снимање видеа и звука.

Сензор и снимање

Слика настане са помочу електронског сензора. Тада приликом упада светлости на сензор, са помочу бојних филтера, настане дигитална слика, која се сними на меморијске картице. На картицу може да се сними у минимално модифицираним RAW формату или у више компресираним RGB (Red, Blue, GReen) простору (jpeg, tif, bmp формати).

Данас су у употреби два типа сензора:

• CCD
• CMOS

Мане и предности дигиталне фотографије

За нормалног корисника који посједује рачнар, предности дигиталних фотоапарата обично превагну над манама. Но, професионални корисници имају подијељена мишљења.

Предности

Дигитални фотоапарати омогућавају преглед снимака на лицу мјеста (без развијања), што значи да фотограф може лако уочити грешке код снимања и исправити их док још није прекасно. Пошто се слике могу и брисати, може се снимати много узастопних слика с малим разликама, избрисати лоше и сачувати само успјеле. Код класичних фотоапарата то би било прескупо. Можете и одабрати само неке фотографије које ћете отштампати на папир (ако их уопште желите штампати). Ако имате рачунар са штампачем, није потребно фотографије носити у фото-студио - оне се могу одштампати и код куће. Такође, фотографије се на рачунару могу и обрадити те побољшати (нпр. пооштрити, контролисати контраст, јачину свјетлости, интензитет боје...).

На једну меморијску картицу могуће је снимити стотине фотографија (зависно о капацитету картице и квалитету слике), док се на један филм може снимити око 36 фотографија највише.

Врло корисна чињеница код дигиталних фотоапарата је та да они биљеже додатне податке о фотографији уз саму слику (нпр. употреба блица, експозиција, бленда, ISO осјетљивост, вријеме фотографисања, датум, модел фотоапарата...). То је корисно код организације фотографија на рачунару или код додатне анализе снимака. Неки класични апарати такође омогућавају биљежење датума или времена фотографисања, али тај податак се исписује на саму слику.

Фотографија се може копирати безброј пута без нарушавања квалитета.

Мане

Класични апарати су јефтинији од дигиталних.

Дигитални апарати јако брзо троше батерију, па је потребно или често пунити батерију или често куповати нове батерије.

Филмови великих ISO осјетљивости дају мање зрнату слику него дигитални сензори исте осјетљивости. Такође, постоје типови филмова за које нема еквивалент код дигиталних фотоапарата (нпр. филм за инфра црвену свјетлост). Затим, филмови имају много већу разлучивост од дигиталних фотоапарата. Процијењене еквивалентне вриједности су:

• 35мм филм ~ 19 мегапиксела
• 120 филм ~ 69 мегапиксела
• велики формат ~ 1135 мегапиксела

За поређење, модерни компактни дигитални фотоапарати имају 4-7 мегапиксела, професионални дигитални SLP апарати 6-17 мегапиксела, а екстремни и врло скупи дигитални апарати имају до 297 мегапиксела. (узмите у обзир да је немогуће прецизно упоредити филм и дигиталну слику)

Слике на филму су поуздане за документацију. Могу се лако спремити у ормар док су дигиталне слике изгубљене у случају квара хард диска. Такође, на филму се лако и поуздано могу уочити све накнадне промјене док не постоји софтвер који може открити што је (ако је ишта) промијењено на дигиталној слици.