Патријарх српски Јефрем — разлика између измена

Јефрем
Јефрем
	Датотека:Jefrem1.jpg
Лични подаци
Датум рођења	око 1311.
Место рођења	код Трнова,
Датум смрти	15. јун 1399. (87/88 год.)
Место смрти	у близини Пећи,
Патријарх српски
Године	1375—1379.
Претходник	Сава IV
Наследник	Спиридон
Српски патријарх
Године	1389—1392.
Претходник	Спиридон
Наследник	Данило III

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 23. фебруар 2016. у 17:54

Свети Јефрем (око 1311. код Трнова — 15. јун 1399. у близини Пећи^[1]) хришћански је светитељ. Био је трећи патријарх српски.

Биографија

По националности је био Бугарин.^[2] Као син једнога свештеника одмалена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у Свету гору са 23 године, када су родитељи хтели да га жене.^[2] Најпре је живео у Хиландару, затим у Зографу, а онда на самој планини Атосу. Због најезде Турака прешао је у неки манастир у околини Пловдива, коме је био игуман.^[2]

Од патријарха Јоаникија је добио благослов да се настани у „Дечанској пустињи,“ дакле у некој његовој испосници. После Душанове смрти, патријарх Сава му је стоворио ћелију у Ждрелу, недалеко од Пећке патријаршије.^[2] Када је настала борба о првенство у држави и у цркви, Сабор је изабрао Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он је заплакао јер није желео да буде патријарх. 1379. је оставио престо и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу. Ипак после смрти Спиридонове, 1389. године, умолио га је кнез Лазар да се поново прими дужности. Управљао је Српском црквом у тешко време после пораза у Косовској бици. Преминуо је 1399. године. Мошти му се налазе у манастиру у Пећи.

Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару.

Књижевни рад

У историји књижевности познат и као монах Јефрем, написао је Канон молбени Исусу Христу, Канон молбени пречистој Богородици, Стихире молбене пречистој Богородици, Стихире молбене господу нашем Исусу Христу, Стихире Крстобогородичине и Стихире без акростиха (све између 1355. и 1371). У тешким временима претеће турске најезде, монах Јефрем је исписао драматичне стихове пуне исихастичких мотива, покајничког молебног тона и чврсте вере у помоћ Христа и Богородице у просветљење од мрака који се надвио над Србију и у преображај сумрачног стања своје грехом испуњене душе. Јефремово дело је 1970. у Хиландару у целини открио и приредио Д. Богдановић, а независно од њега и П. Матејић 1975, који сматра да није реч о српском патријарху, већ о трновском монаху–писцу који припада бугарској књижевности.

Превод на савремени српски језик

Канон молбени господу Исусу Христу; Канон молбени пречистој Богородици; Канон молбени за цара; Стихире молбене пречистој Богородици; Истога Јефрема друге стихире без акростиха; Истога Јефрема друге стихире молбене господу нашем Исусу Христу; Истога Јефрема друге стихире, Крстобогородичне, у: „Шест писаца ХIV века“, избор, данашња језичка верзија и редакција Димитрије Богдановић. Београд, Просвета, СКЗ, 1986, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10.

Референце

^ Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
^ ^а ^б ^в ^г Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.

Литература

Охридски пролог, Владика Николај Велимировић
Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 85.
Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.
Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.

Пламен Павлов, Венелин Грудков. Призвани да просияят... (Жития на св. патриарх Йоаким I Търновски, св. Исая Серски и св. патриарх Ефрем Печки).

Велико Търново, изд. "Фабер", 1999, стр. 55 - 103. ISBN 954-9541-34-7

Спољашње везе

Охридски пролог за 15. јун (28. јун) (језик: српски)

Сава IV	патријарх српски 1375—1379.	Свети Спиридон
Свети Спиридон	патријарх српски 1389—1392.	Данило III

[EN-1] Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.

[zadruga1-2] а ^б ^в ^г Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.

[1]

[2]

@@ Ред 26: / Ред 26: @@
 == Биографија ==
-Као син једнога свештеника одмалена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у [[Света гора|Свету гору]] са 23 године, када су родитељи хтели да га жене.<ref name="zadruga1"/> Најпре је живео у [[Манастир Хиландар|Хиландару]], затим у [[Зограф]]у, а онда на самој планини [[Света гора|Атосу]]. Због најезде Турака прешао је у неки манастир у околини [[Пловдив]]а, коме је био [[игуман]].<ref name="zadruga1"/>
+По националности је био [[Бугарин]].<ref name="zadruga1">{{Cite book|last=Спремић|first=Момчило|authorlink=Момчило Спремић| title=Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба|edition = |publisher=[[Српска књижевна задруга]]| year=1994|pages=28|id=}}</ref> Као син једнога свештеника одмалена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у [[Света гора|Свету гору]] са 23 године, када су родитељи хтели да га жене.<ref name="zadruga1"/> Најпре је живео у [[Манастир Хиландар|Хиландару]], затим у [[Зограф]]у, а онда на самој планини [[Света гора|Атосу]]. Због најезде Турака прешао је у неки манастир у околини [[Пловдив]]а, коме је био [[игуман]].<ref name="zadruga1"/>
 Од [[патријарх Јоаникије|патријарха Јоаникија]] је добио благослов да се настани у „Дечанској пустињи,“ дакле у некој његовој испосници. После Душанове смрти, патријарх Сава му је стоворио ћелију у [[Ждрело (бистричко)|Ждрелу]], недалеко од Пећке патријаршије.<ref name="zadruga1"/> Када је настала борба о првенство у држави и у цркви, Сабор је изабрао Јефрема за патријарха на место упокојеног [[Патријарх српски Сава IV|Саве]] [[1375]]. године. Када му је саопштен избор, он је заплакао јер није желео да буде патријарх. 1379. је оставио престо и предао га [[патријарх српски Спиридон|Спиридону]], а он се опет повукао у пустињу. Ипак после смрти Спиридонове, [[1389]]. године, умолио га је кнез Лазар да се поново прими дужности. Управљао је Српском [[Црква (грађевина)|црквом]] у тешко време после пораза у [[Косовска битка|Косовској бици]]. Преминуо је [[1399]]. године. [[Мошти]] му се налазе у манастиру у [[Пећ]]и.