Антонен Арто — разлика између измена
м додана категорија Позоришни редитељи помоћу справице HotCat |
Нема описа измене |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
''' |
'''Антоaн Мари Жозеф Арто''', боље знан као '''Aнтонин Арто''' (Француски<small>: </small><small></small><span class="IPA" title="Representation in the International Phonetic Alphabet (IPA)">[aʁto]</span>; 4 Септембар 1896 – 4 Март 1948), био је Француски [[драматург]], [[песник]], [[Есеј|есејиста]], [[глумац]], и [[позоришни редитељ]],<ref name="Poetry Foundation - Antonin Artaud">[http://www.poetryfoundation.org/bio/antonin-artaud Poetry Foundation - Antonin Artaud]</ref> широко признат као један од главних фигура [[Позориште двадесетог века|позоришта двадесетог века]] и Европске [[Авангарда|авангарде]].<ref name="Poetry Foundation - Antonin Artaud">[http://www.poetryfoundation.org/bio/antonin-artaud Poetry Foundation - Antonin Artaud]</ref><ref>[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/36724/Antonin-Artaud Britannica - Antonin Artaud]</ref><ref name="Escholar">[https://www.escholar.manchester.ac.uk/api/datastream?publicationPid=uk-ac-man-scw:1m2969&datastreamId=POST-PEER-REVIEW-PUBLISHERS-DOCUMENT.PDF https://www.escholar.manchester.ac.uk/api/datastream?publicationPid=uk-ac-man-scw:1m2969&datastreamId=POST-PEER-REVIEW-PUBLISHERS-DOCUMENT.]</ref> |
||
== Рани живот == |
== Рани живот == |
||
Верзија на датум 22. март 2016. у 16:31
Антоaн Мари Жозеф Арто, боље знан као Aнтонин Арто (Француски: [aʁto]; 4 Септембар 1896 – 4 Март 1948), био је Француски драматург, песник, есејиста, глумац, и позоришни редитељ,[1] широко признат као један од главних фигура позоришта двадесетог века и Европске авангарде.[1][2][3]
Рани живот
Антоин Арто рођен је 4. септембра 1896 у Марсељу, у Француској.[4] Његови родитељи Еуфразија Налпас и Антион-Рој Арто обоје су били грађани Смирне (данашњи Измир ), и он је био под великим утицајем његовог Грчког порекла.[4] Његова Мајка је родила деветоро деце, али само је двоје поред Антонина преживело детињство. Када је имао четири године, Арто је имао тежак случај менингитиса, због кога је имао раздражљив темперамент током адолесценције. Он је такође боловао од неуралгије, муцања, и тешких напада клиничке депресије.
Антоинови родитељи су организовали дуги низ боравака у Санаторијуму за њиховог темпераментног сина, који су трајали дуго и били скупи. То је трајало пет година, са паузом од два месеца у јуну и јулу 1916. године, када Арто је регрутован у Француску војску. Он је наводно отпуштен због његове навике да месечари у сну. Током његовог лечења у санаторијуму, прочитао је Артур Рембоа, Шарла Бодлера, и Едгара Алана Поа. У мају 1919. године, директор санаторијума преписао је лауданум за Артоа, према ком је и према другим опијатима Арто створио доживотну зависност.
Позориште окрутности
Арто је веровао да позориште треба да буде снага за ослобођење људске подсвести и откривања човека према себи. Он је позвао на "заједницу између глумца и публике у магичном егзорцизму; комбинацију гестова, звукова, необичних сцена, и осветљења да би формирао језик, супериоран речима, који се може користити да подрива у мисли и логику и да шокира гледаоце давајући им поглед у нискост његовог света."[5]
У његовој књизи Позориште и његов двојник, која је садржала први и други манифест за "Позориште окрутности", Арто је изразио дивљење према источним облицима позоришта, посебно у Балима. У једном тренутку, он је навео да под окрутношћу није мислио искључиво на садизам или изазивање бола, већ често насилну, физички одлучност да разбије лажну реалност. Он је веровао да је текст био тиранин над значењем, и залагао, уместо тога, за позориште направљено од јединственог језика, на пола пута између мисли и покрета. Арто је описао духовност у физичком смислу, и веровао је да су сва позоришта физички изражена у простору.
- Позориште окрутности је створено у циљу да врати у позориште страствен и конвулзиван концепт живота, и у том смислу насилне строгости и екстремне кондензације сценских елемената да се окрутност у којима се заснива мора се схватити. Ова окрутност, који ће бити крвава када је то неопходно, али није системски тако, може на тај начин да се идентификују са неком врстом тешке моралне чистоће који се не боји да плати живот цену мора да буде плаћен. - Антонин Арто, Позориште окрутности, у теорији модерне Стаге, пингвин, 1968, п.66 (ед Ерик Бентли.)