Хаџи Рувим — разлика између измена

Хаџи Рувим
Хаџи Рувим
	Датотека:Serbian archimandrits Hadži Ruvim and igumen Hadži Djera executed in the uprising of 1804.png Анхимандрит Хаџи Рувим (седи) и игуман Хаџи Ђера
Датум рођења	19. април 1752.
Датум смрти	1804.

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Верзија на датум 23. март 2016. у 20:41

Хаџи-Рувим (Рафаило Ненадовић/Нешковић; Бабина Лука, 8/19. април 1752 — Београд, 1804) је био архимандрит манастира Боговађе.

Биографија

Рођен је као Рафаило у Бабиној Луци код Ваљева од оца Ненада-Нешка и мајке Марије. Претпоставља се да је своје прво образовање стекао у манастиру Докмир, а затим у манастирима Фрушке горе и у Сремским Карловцима. Оженио се Маријом Симеуновић и рукоположен за свештеника 1774. и служио у свом родном месту. После њене смрти замонашио се 1783. године и добио име Рувим. Отишао је 1784. на хаџилук у Јерусалим и вратио се 1785. године када је постао игумана манастира Вољавче у ком је остао до 1788. и почетка Аустријско-турског рата. Тада је отишао у манастир Велику Ремету на Фрушкој гори, а манастир Вољавчу су Турци спалили. Вратио се у Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791. године и то у манастир Боговађу који је такође био спаљен. Постао је архимандрит манастира Боговађе 1795. године.^[1]

Учествовао је у припреми Првог српског устанка. Приликом посјете митрополиту Леонтију у Београду ухватиле су га дахије. Страховито мучен, под сумњом да је у име обор-кнезa Алексе Ненадовића писао 1803. године аустријском заповједнику Митезеру у Земун и тражио помоћ за борбу против Турака.

Бачен је у тамницу и мучен, а према писању В. Ст. Караџића ... сечено му је месо са груди и испод пазуха... ^[2], па не одајући никог и не признајући ништа, погубљен је 1804. године у Београду у време чувене „сече кнезова“. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду.^[3]

Хаџи Рувим развио је значајну сликарску и резбарску делатност и био је један од последњих великих српских дуборезаца и графичара из XVIII века. Његова уметничка делатност представља спој српске традиционалне и европске каснобарокне уметности, и зато се може рећи да је он одиграо значајну улогу у развоју ликовне културе у Србији крајем XVIII и почетком XIX века. Радио је дрворез са изгледом манастира Крушедола у Срему и сценама из живота Христа и Богородице, а украсио је и многе књиге својим цртежима пером, између осталих ктитора манастира Боговађе на Колубари кнезова Павла и Јована Велимировића. Њихове ликове је реконструисао на основу фресака из 16. века.

Предраг Савић је написао роман о Хаџи Рувиму. Боривоје Маринковић је написао „Хаџи Рувим: пре целине, пре смисла. Записи с коментарима“ у две књиге за периоде (1777-1790) COBISS.SR 25614855 и (1791-1803) COBISS.SR 25614087.

Види још

Референце

^ Владимир Кривошејев: „Цртице за биографију Хаџи Рувима Нешковића“, стр. 72-73, у публикацији „Гласник 26-27“, Историјски архив Ваљево, 1992. године.
^ Аџи Рувим, Српска историја нашег времена, Београд, 162. страна
^ Часопис „Саборник“, Аранђеловдан, 21. новембар 2015. године

Спољашње везе

Недељко Радосављевић: Архимандрит Хаџи Рувим Нешковић (1752-1804) - прилози за биографију, Историјски часопис, број 59, 2010. године

[1] Владимир Кривошејев: „Цртице за биографију Хаџи Рувима Нешковића“, стр. 72-73, у публикацији „Гласник 26-27“, Историјски архив Ваљево, 1992. године.

[2] Аџи Рувим, Српска историја нашег времена, Београд, 162. страна

[3] Часопис „Саборник“, Аранђеловдан, 21. новембар 2015. године

[1]

[2]

[3]