Руковети

Руковети су циклус од петнаест музичких рапсодија, којима се обично придодају Приморски напјеви као шеснаеста. Компоновао их је српски композитор Стеван Стојановић Мокрањац у периоду од 1883. до 1909. Као музичку основу користио је српске народне мелодије и неке мелодије блиских суседних народа.

Реч руковет, Стеван Мокрањац је преузео из народног говора. Тиме је дочарао визију сплета или руковети ливадског цвећа, које подсећа на прегршт народних песама. Тако су руковети постале музички појам, синоним за рапсодију уметнички обрађених и повезаних народних песама. Својом формом, руковети се инспиришу и надовезују на дело „Коло“ Јосифа Маринковића.

При компоновању руковети, Мокрањац се водио следећим принципима:

• Преузете народне мелодије су биле одабране по високом музичком квалитету. Мокрањац их је изабрао између близу 500 народних песама које је сакупио.
• Песме су груписане према сродности теме или краја из кога потичу
• Мокрањац се трудио да свака руковет чини стилску целину. Ту је, по узору на друге цикличне музичке форме као што су свита и соната, смењивао брзе и лагане песме, веселе и тужне. Тиме је учинио руковети разноврсним и занимљивим. У прве две руковети Мокрањац по угледу на Маринковића користи већи број песама, али у каснијим руковетима ограничава број музичких тема.
• Народне мелодије нису у основи мењане. Мокрањац је инсистирао на детаљној уметничкој обради овог материјала, на пример применом полифоније и контрапункта.
• У руковетима је наглашена психолошка веза речи и музике. Мокрањац често режира дијалог мушког и женског хора, готово на оперски начин. Најлепши такви примери су у петој и једанаестој руковети.

Прва руковет, Из моје домовине (1883)

Ова, и једна верзија четврте руковети, су једине руковети написане за мушки хор. Остале су за мешовити. Обим материјала од девет песама чини ову руковет стилски нејединственом. Композитор покушава да оствари целовитост понављањем мелодија. Млади Мокрањац се овде угледа на старијег колегу Маринковића. Строфе прве песме, „Бојо ми Бојо“, понављају се после друге („Јарко сунце отскочило“). Мотиви из прве и треће песме („Што ти је Стано, мори“) појављују се при крају руковети.

Четврта песма, „Каравиље, лане моје“ представљена је градацијама у неколико строфа. „Играли се коњи врани“ је пета мелодија, а шаљива песма „Рече Чича“ је шеста. Седма песма „Протужила пембе Ајша“ је дует тенора и баса. Осми је кратак мотив „Имала мајка, јадо“. Ефектно финале прве руковети представља песма „Имала баба једно момче“. Почиње као неко момачко дозивање:

                         Бојо ми, Бојо, драга душо моја.
                         у киту те китим,
                         за фесом те носим,
                         Дођи, драга, седи, драга, хај, хај, хај!
                         Дођи, драга, до мене.

У овом, првом елементу имамо, поновљено, до 2 такта унисоно у октавам, а по 2 у хармонији и, затим 7 тактова опет хармонизованих. Лака у карактеру, а полетна, ова мелодија је типична за Србију. Њу затим одмењује , ведрином и бојом дурског тоналитета:

                                      Јарко сунце обскочило.
                                      селе, жетва је,
                                      хај, хај, хај!
                                      Устај, не спавај!

Као фактура, све ово личи још на школски задатак из једноставног контрапункта с фигурацијама у средњим гласовима. У доброј извођачкој техници, потчињеној финијем звучно-психолошком моделовању и сликању, овај ће став баш као код класика, увек изазивати упечатњиву импресију слике. Потом се враћа на први метод, понавља га у целини, а затим прелази на нови, трећи мотив:

                                 Што ти је, Стано, мори,
                                              што ти је Стано?
                                   Еј, достум – Станчице,
                                                млада, зелена!

Ову мелодију, у типичном варирању наше молске квинте са додиром велике сексте, ваја соло тенор уз шапат четворогласног збора, искључиво на слогу „ој!“. Прекидајући овде текстуалну низ , композитор даје нову варијанту „момачког дозивања“ и „девојачког одговарања“ :

                                   Каравиље!
                                    Каравиље, лане мој’
                                    Кара ли те мајака?
                                                  Нит ме кара,
                                    нит ме кара, лане мој’,
                                    нит ме разговара,
                                                  већ ме шаље,
                                    већ ме шаље, лане мој’,
                                    на Дунав на воду.
                                    

У тежњи да у питму живог става да што јаче акценте и, у исти мах, да начини ефектну градацију, Мокрањац примењује једно познато техничко средство које се више користи у инструменталној музици. Односно пише синкопирања и акценте на неакцентованим местима, у свим гласовима сем у оном који носи мелодију.Међутим, он је као упев неправилно унусоио слогове „ла, ла, ла, ла“, којих у балканском фолклору колико знамо нема. Тих је варијаната безброј и у осталим руковеетима. Међутим, као нека лепа слика на хоризонту пред нама се јавља у следецем стиху:

                            Играли се врани коњи...

Широко распевана дурска мелодија, помакнута затим у виши и шири регистар, она ће се, као фино извучена линија , спустити на свој полузавршетак на квинти доминанте, где слика ишчезне. Лако и природно се уклапа у следећи елемент. Док први тенор развија једну живахну и ведру мелодију, упркос у молској лествици којој је (g-moll) дотле кроз остале гласове композитор спроводи текст припева, тако да нам се чини као да слушамо звук неког дудука или гајди:

Рече чича да ме жени, дуду, реду, реду! Синоћ рече – јуторс неће – дуду, реду, реду!

Хармонијски став „строг“, а сав у свежини коришћења датих могућности варијабилности,изненађује, у каденци, духовитом модулацијом, припремањем следећег елемента:

                          Протужила Пембе Ајша:
                          Дертлија сам него наша!
                          Како нећу дертли бити,
                          Кад ме слина туга мори:
                          Што ја волим, не даду ми,
                          А што нећу, намећу ми!

Цела та епизода од нека 22 такта изгледа мало усиљено и сречава јасноћу стила, који се, и у овом почетночком раду пробија. Елемент за њим непосредно нас враћа у бисте Мокрањчеве воде.

                          Имала мајка, јадо
                          две девојке, ладо,
                          Ибар водо, лане мој’,
                          носи лудо малено! Ој!

Док баритони и баси, двогласно, експонирају ову метрички занимљиву шестотактну мелодиј, тенори, први и други, контрапунктирају с упретањем упева „јадо, ладо, лане мој!“ да се, у продужетку промени улога тенора и баса, док, затим цео хор у пуном звуку, не достигне кулминацију која ће се најзад изгубити у пијанисиму.

                        Обадве се, јадо,
                        разболеле, ладо,
                        Ибар вода, лане мој’,
                        Носи лудо, малено!

Мокрањац овде, као што ће то чинити и касније, често користи једну типичну карактеристику што је налазимо у текстуалном плетиву нашег лирског фолклора. То је употреба, примена речи, фраза, узвика и томе слично, који се уплићу у текст и мелодију, мада немају директну логичну везу са текстом релативне песме. У тежњи да појача јединство композиције, Мокрањац, после овог карактеристичног предаха, наставља одједном друуги стих трећег елемента, опет са тенор соло и збором и, у стпуктури као и први пут.

                      Наслони главу, Стано, на мене!
                      Еј, достум Станице, млада, зелена!

Ту меланхолију изражену не само карактеристичном мелодијом и суптилним третирањем хармонијских везива, који се завршава у Е-dur-у, прекинуће прелаз у финални Allegro scherzando у D-dur-у. Такав прела, непосредан, има увек известан сангвинистичан акценат у себи.

                       Имала баба једно момче,
                       Дај ми га бабо, дај, дај, дај,
                       Еј, да га китим и да га љубим,
                       да му купим свилен фустан 
                                   срмали јелече!

У целој линији овог финала, у сталној градацији врцају искре духовитости надметањем појединих гласова и појединих мотивских фраза: ко ће и где ће боље да осветли композиторово расипање овог ватромета до феноменалног последњег акорда. Он гарантује успех!

Друга руковет, Из моје домовине (1884)

Тон друге руковети је романтичан и лирски. Мокрањац употребљава мањи број мелодија (пет) него у првој руковети (девет). Осећају целовитости доприноси и тонално јединство где се користи само Еф-дур и еф-мол.

Песме три мелодије које сачињавају ову руковет су: „Осу се небо звездама“, „Смиљ Смиљана“ и „Јесам ли ти, Јелане“. За њима следи баритонски соло „Маро Ресавкињо“. Руковет се завршава духовитом песмом „У Будиму граду“.

                      Осу се небо узвездама,
                              Звездане дане, мој мио брале!
                      И равно поље овцама,
                      Звездама нема Данице,
                               Звездане дане, мој мио брале!
                      Овцама нема чобана.

На први поглед, већ нам метрички тип овог осмерца привлачи пажњу. Интересантно је то што се овде јавља строфичан облик од 3 стиха, ако узмемо упев као други стих; врло ретка појава у нашем лирском фолклору. Мелодија се истиче мекоћом молске квинте, с које се спушта на други ступањ; још је карактеристичнија мелодија упева од 4 тона. Хармонијски, Мокрањац овде врло успешно слика бескрајан мир идиличне слике, да би, прекинувши, узео само први стих новог елемента:

                         Смиљ - Смиљана покрај воде смиље брала.

Тим кратким дванаестотактним интермецом композитор пружа благ ритмички контраст уводу, да би припремио трећи став, који ће се доста изразити широм интерпретацијом текста:

                        Јесам ли ти, Јелане,
                        Говорио, дивна Јело,
                        да не растеш, Јелане,
                        покрај друма, дивна Јело,
                        где пролазе, Јелане,
                        четовође, дивна Јело, 
                        и проводе, Јелане,
                        своје чете, дивна Јело!

Понекад је инстинкт умео да повуче Мокрањца у чисту инструменталну концепцију, тако да би овај одељак у моцартовској форми с почетка звучао као комбинација рога и фагота, затим обое, кларинета и фагота, код не прихвате Tutti, наравно све mutatis mutandis, у релативним регистрима и логичној апликацији. Принцип контраста појачава првенствено ритмом, па звучном бојом. Претпоследњи мотив је сведен опет само на 2 почетна стиха:

                       Маро, Ресавкињо,
                       Је си л’ вид’ла, Маро, ресавске јунаке? 

Ову мелодију мокрањац поверава соло баритону, кога подржава четворогласни мешовити хор потпуо упрошћеном хармонијом на доминанти и тоници припева „ој!“. Тешко је простије замислити једноставнију звучну слику а толико стилски чисту. И за крај ове руковети , Мокрањац нам је приредио велико финале:

                       У Будиму граду чудно чудо кажу,
                                Хм, хм, је л’ истина, чудно чудо кажу!
                       Миш посеја проју по јежеву пољу,
                                Хм, хм, је л’ истина по јежеву пољу!
                        Нарасла је проја мишу до колена,
                                Хм, хм, је л’ истина, мишу до колена!
                        Мишу до колена, жаби до рамена,
                                Хм, хм, је л’ истина, жаби до рамена.       

Трећа руковет, Из моје домовине (1888)

Трећа руковет је садржи девет песама и по томе је налик на прву. Међутим, Мокрањац у трећој тешње преплиће песме и остварује бољи утисак целине.

Прва мелодија „Заспала девојка“ је дијалог мушког и женског хора. Друга („Урани бела“) и трећа песма („Лепо ти је јавор уродио“) дате су само као фрагменти. Наредне две мелодије се међусобно преплићу у облику сличном ронду. То су баритонска „Текла вода Текелија“ односно алтовска „Разболе се Гривна мамина“. Песме „Аој Нено“ и „Овако се кућа тече“ представљају стилску целину, иако су међу њих убачени мотиви севдалинке „Чимбирчице“ и шаљиве теме „Ала имаш очи“. Динамично коло на крају руковети се изненада прекида стихом „Нико не зна како ми је“.

Четврта руковет, Мирјана (1890)

Ово музичко дело нема форму руковети јер се састоји из само једне мелодије, „Мирјано“. Мелодија припада категорији оријентализованог градског фолклора, односно севдалинкама. Постоје две верзије ове руковети; у Е-дуру за соло бас и мешовити хор и у Бе-дуру за соло тенора и мушки хор. У обе верзије постоји пратња клавира и кастањета.

Пета руковет, Из моје домовине (1892—1893)

Пета руковет садржи највише песама, чак десет. У односу на прве четири, пета руковет је искорак у музичком квалитету. Упркос разноврсности грађе, Мокрањац је успео да одржи целовитост овог музичког дела.

После живе почетне песме „Шта то миче“, следи полагана „А што си се Јано“, да би после репризе прве дошло до лирског разговора сопрана и тенора у песми „Коња седлаш“. Мелодија „Повела је Јела“ одликује се градацијама оствареним променом хорске фактуре, што се после кратке музичке епизоде „Мој се драги на пут спрема“, понавља у песми „Леле Стано, мори“. Ова последња се кроз шест строфа развија од тихог почетка до драмске кулминације гласова шестогласног хора. Седма песма, „Ој за гором“, одликује се пасторалним карактером. Наредне две песме, „Ој, девојко“ и „Вишњичица род родила“, су испреплетене. Мелодија богато украшена мотивима, „Ајде, мори, момчето“, представља ефектан завршетак пете руковети.

Шеста руковет, Хајдук Вељко (1892)

У време док још није завршио пету руковет, Мокрањац је компоновао шесту. За тему ове руковети узео је легенду о јунаку свога родног краја Неготинске крајине. Повод за компоновање овог дела било је откривање споменика Хајдук Вељку у Неготину 13. јула 1892. Том приликом је ова руковет доживела своју премијеру.

Прва песма „Књигу пише Мула паша“ је тенорска деоница, повремено праћена одговором хора. Као контраст херојском сегменту следи лагана лирска љубавна мелодија „Расло ми је багрем дрво“. За њом иду две краће песме-епизоде: „Хајдук Вељко по ордији шеће“ и „Кад Београд Срби узимаше“. Руковет се завршава упечатљивим и мелодичним хорским финалом „Болан ми лежи Кара Мустафа“.

Седма руковет, Песме из Старе Србије и Македоније (1894)

Већ у другој руковети је очигледно да Мокрањац тежи да постигне стилско јединство композиција, а то од седме руковети постаје правило. Прве две брзе песме „Море, извор вода извирала“ и „Ајде, ко ти купи куланчето“, следи тенорска мелодија праћена мушким хором „Што ли ми је“. Четврта и пета песма су поново брзе. То су скерцо „Посеја дедо“ и коло „Варај Данке“ чија музика подсећа на звук гајди.

Осма руковет, Песме са Косова (1896)

Мелографски материјал за ову руковет Мокрањац је прикупио приликом посете Приштини 1896. Полетна и ритмична прва песма „Џанум на сред село“ је у контрасту са лаганом и тужном другом, „Што Морава мутна тече“. Попут скерца у сонетном циклусу делује трећа песма „Разграна се грана јоргована“. Последња песма је разиграна тема „Скоч’ коло“.

Девета руковет, Песме из Црне Горе (1896)

Црногорске мелодије су представљале изазов за обраду услед скучености свог мелодијског опсега. Мокрањац је ове напеве обрадио користећи несвакидашња хармонска решења. То је најочигледније у завршној песми „У Ивана господара“, где су музичке фразе несиметрично грађене и завршавају се дисонантним акордом. Три прве песме ове руковети су „Пољем се нија“, „Роса плете русе косе“ и „Лов ловили грађани“.

Десета руковет, Песме са Охрида (1901)

Мокрањац је компоновао десету руковет у време пуне уметничке снаге и зрелости. Ово дело представља врхунац његове делатности на пољу световне музике и постало је савршен образац уметничке стилизације народних музичких тема.

У десетој руковети су се сложили сви пожељни елементи: одличне мелодијске теме, јасна форма од 3 брза и наизменично два лагана става, као и мајсторско примењена хармонска решења. Пример за нова хармонска решења можемо да чујемо у мелодији „Биљана платно белеше“ која је уметничка парафраза народне песме. Мокрањац ову песму оживљава осцилирајући између Бе-дура и ге-мола, и комбинацијом женских гласова и тенора. Друга песма, „До три ми пушке пукнале“, дочарава тужна осећања, да би трећа („Динка двори мете“) опет била живахна. Четврта песма „Пушчи ме“ одликује се класичном једноставношћу и сматра се за један од најуспелијих мокрањчевих лаганих ставова. Завршна песма „Никнало цвекје шарено“ је мелодична и испуњена веселим акордима.

Једанаеста руковет, Песме из Старе Србије (1905)

Својом формом (Allegro-Adagio-Scherzo-Finale) ова руковет подсећа на осму руковет. Осећају јединства доприноси то што су прва и послења песма у Еф-дуру. Руковет почиње веселом песмом „Писаше ме, Стано мори“, где се смењују дијалошке фразе мушког и женског хора. Наредна мелодија, „Црна горо“, веома је сетног карактера. Трећа песма „Ој, Ленко, Ленко“ истиче се ритмичношћу у петчетвртинском такту. После кратког понављања претходне музичке теме, руковет се завршава блиставим колом „Калугере, црна душо“.

Дванаеста руковет, Песме са Косова (1906)

Дванаеста руковет је лирска по свом карактеру. Најлепши став је четврта песма, „Цвекје цафнало“, која се истиче лепотом мелодије и хармонизације. Њој претходе песме: „Дека си била“, „Аман, шетнала си“ и „Да л’ немам, џанум“. Финале дванаесте руковети је живахна песма „Седи мома на пенџеру“.

Тринаеста руковет, Из моје домовине (1907)

Мокрањац је тринаесту руковет написао у две сасвим различите верзије. Варијанте су различите по тоналитету и детаљима обраде. Сплет песама сачињавају два наизменична лагана и два брза става. Руковет почиње тужном песмом „Девојка јунаку прстен повраћала“, а наставља се ведром „Ој, убава мала момо“. Трећа песма „Славуј пиле“ стоји у контрасту са завршном духовитом темом „Крце, крце, нова кола“.

Четрнаеста руковет, Песме из Босне (1908)

Песме из Босне у четрнаестој руковети се одликују ширином мелодијске скале. То се најбоље илуструје у првој („Кара мајка Алију“) и четвртој песми („Штоно ми се Травник замаглио“). Друга песма је меланхолична „Свака птица у шумици“, да би трећа била полетна мелодија „Девојка виче“. Завршна песма, „Узрасто је зелен бор“, карактеристична је по контрасту између лаганог увода и живахне разраде.

Петнаеста руковет, Песме из Македоније (1909)

Музички материјал употребљен у петнаестој руковети је веома мелодичан. Сама руковет се одликује префињеном изражајношћу. Прва песма „Марије, бела Марије“ је елегична, док су наредне две, „Обасјала месечина“ и „Бог да га убије, мамо“, веома ритмичне. Следи тенорски соло „Прошета, мајко, девет години“ у оријенталном маниру. Руковет закључује грациозна песма „Сејала Динка босиљак“.

Приморски напјеви (1893)

Приморски напјеви се по форми потпуно уклапају међу остале руковети. Ове песме је још раније прикупио и обрадио Славољуб Лжичар. То су осам ведрих и звониких медитеранских дурских мелодија.

Приморске напјеве сачињавају песме: „Возила се шајка, мала“, „Збогом, нехарна душо“, „Попухнул је тихи вјетар“, „Ај зелена, зелена“, „Ој, Јелена, водо ти ледена“, „Зибала Јане“, „Врбниче над морем“ и завршна „Мајка Мару преко мора звала“.

Литература

• Дело Стевана Мокрањца, Петар Бингулац, Београд 1981.
• Приказ композиција, Властимир Перичић, Београд 1981.
• „Стеван Ст. Мокрањац“ – Петар Коњовић, Нови Сад 1984.