Војислав Лубарда — разлика између измена

Војислав Лубарда
Војислав Лубарда
Лични подаци
Датум рођења	17. јун 1930.
Место рођења	Рогатица, Краљевина Југославија
Датум смрти	13. октобар 2013. (83 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 3. јул 2016. у 06:27

Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930 — Београд, 13. октобар 2013^[1]) био је српски књижевник, романсијер, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.

Биографија

Рођен је 1930. у Рогатици. Средњу шумарску школу и Филозофски факулттет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла. Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.^[2] Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у Сарајеву, који је описао у роману „Свилени гајтан“. Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и мухаџера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком 1975. сели у Београд. Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење“.

„

Андрић је био први на удару повампиреног једноумља — настојања исламских фундаменталиста, чији су се главни носиоци налазили у врховима партије и власти — да очисте СР Босну и Херцеговину од свега што квари такозвану босанску „самобитност“ и право „старинаца“ (аутохтоних старосједелаца), муслимана, да сами управљају Босном и Херцеговином. Почело је то да се остварује чувеним манифестом Мухамеда Филиповића „Босански дух у књижевности“, одакле потиче и реченица коју сте цитирали, па се потом пренијело и на све друге друштвене и духовне облике живота. Програм чишћења СР Босне и Херцеговине од Срба и свега што додирује Србе и Србију наставио је да остварује пјесник Мак Диздар, са десетак јуришника, у специјално припремљеном двоброју часописа „Живот“. Главни смисао свих, углавном хушкачких текстова у „Животу“, био је да Срби „кастрирају“ прелијепи б-х језик и врше духовно, културно и свако друго поробљавање СР Босне и Херцеговине.

То је вријеме кад маспоковци подржавају исламске фундаменталисте, а фундаменталисти маспоковце, кад долази до спреге браће Поздерац (Хакија, Хамдија, Сакиб), Хасана Грапчановића и Џемала Биједића са Бранком Микулићем, кад Микулић наједном израња на површину и дуго, годинама, држи у руци кључ свих кретања у СР Босни и Херцеговини. Муслимански фундаменталисти се тада, као и за вријеме Независне Државе Хрватске, здружују са хрватским клерикалцима и ускликују о себи да су најљепше „хрватско цвијеће“.

”

— Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.

Био је члан Сената Републике Српске од 1996. године. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004.

Преминуо је у Београду 13. октобра 2013. године.

Библиографија

Ближњи свој, (1962)
Љуљашка, (1963)
Гордо посртање, (1970)
Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
Покајање, (1987)
Вазнесење, (1989)
Свилени гајтан,
Анатема (+ 5 наслова),
Тамни вилајет, (1994)
Српска беспућа: Књижевнополитички огледи

Референце

^ Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)
^ НИН (21. јануар 1990). „Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.”. НИН. Приступљено 21. децембар 2010. „Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад. Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.” line feed character у |quote= на позицији 381 (помоћ)

Спољашње везе

Академија наука и умјетности Републике Српске: Академик Војислав Лубарда (језик: српски)

[1] Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)

[2] НИН (21. јануар 1990). „Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.”. НИН. Приступљено 21. децембар 2010. „Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад. Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.” line feed character у |quote= на позицији 381 (помоћ)

[1]

[2]

@@ Ред 17: / Ред 17: @@
 |напомене      =
 }}
-'''Војислав Лубарда''' ([[Рогатица]], [[17. јун]] [[1930]] — [[Београд]], [[13. октобар]] [[2013]]<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zivot-i-delo-Vojislava-Lubarde.sr.html Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)]</ref>) био је [[Срби|српски]] књижевник, романсијер, члан [[Академија наука и умјетности Републике Српске|Академије наука и умјетности Републике Српске]] и члан [[Сенат Републике Српске|Сената Републике Српске]].
+'''Војислав Лубарда''' ([[Рогатица]], [[17. јун]] [[1930]] — [[Београд]], [[13. октобар]] [[2013]]<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zivot-i-delo-Vojislava-Lubarde.sr.html Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)]</ref>) био је [[Срби|српски]] [[књижевник]], [[роман]]сијер, члан [[Академија наука и умјетности Републике Српске|Академије наука и умјетности Републике Српске]] и члан [[Сенат Републике Српске|Сената Републике Српске]].
 == Биографија ==
-Рођен је [[1930]]. у [[Рогатица|Рогатици]]. Средњу шумарску школу и Филозофски факулттет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла. Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.<ref>{{Cite web
+Рођен је [[1930]]. у [[Рогатица|Рогатици]]. Средњу шумарску школу и Филозофски факулттет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као [[новинар]], [[професор]], уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла. Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.<ref>{{Cite web
 | url = http://www.nin.co.rs
 | title = Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.
@@ Ред 43: / Ред 43: @@
 | quote = Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад.
 Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.
 }}</ref> Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у [[Сарајево|Сарајеву]], који је описао у роману „Свилени гајтан“. Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и мухаџера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком [[1975]]. сели у [[Београд]]. Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је [[НИН]]-ове награде за најбољи роман [[1989]]. године, за роман „Вазнесење“.