Марчанска епархија — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
мНема описа измене
Ред 1: Ред 1:
{{bez_inlajn_referenci}}
{{bez_inlajn_referenci}}
{{Сређивање|||||Религија}}
{{Сређивање|||||Религија}}
[[Датотека:Манастир Марча - цртеж (1895).png|мини|д|270п|Здања бившег [[Манастир Марча|манастира Марче]], према каснијем стању из 1777. године]]
'''Марчанска епархија''' је била епархија [[Српска православна црква|Српске православне цркве]].
'''Марчанска епархија''' је била епархија [[Српска православна црква|Српске православне цркве]].



Верзија на датум 19. јул 2016. у 21:11

Датотека:Манастир Марча - цртеж (1895).png
Здања бившег манастира Марче, према каснијем стању из 1777. године

Марчанска епархија је била епархија Српске православне цркве.

Историја

Марчанска епархија (марчанска епископија) је била црквено подручје, које је у 16. вијеку обухватало све православне Србе под аустроугарском влашћу, од сењског приморја до Ђера и Коморана на Дунаву.

Већ од половине 15. вијека, а нарочито послије битке на Мохачком Пољу (1526) и пада Лике и Крбаве под Турке (1528), почело је снажно исељавање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве Хрватске, а помало и у Крањску и Штајерску. Прве знатније сеобе биле су 1530. и 1538, из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и Жумберак. Главне сеобе биле су крајем 16. и током 17. вијека, из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око Сења, Огулина, Карловца, Иванића, Крижеваца, Копривнице и Ђурђевца, као главних градова на Крајини према Турцима. Њихови вође обично су већ прије прелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и Ускоцима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.

Манастири

Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини, приступили црквеном уређењу. У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је 1602. године манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око 1609, манастир Марча код Иванића, и манастир Лепавина, око 1636, између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Хабзбуршком монархијом.

Епархија

Марча је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је 1609. основао пећки патријарх Јован за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. Вретанија), те је она тако називана све до почетка 18. вијека, али су је звали и марчанском и ускочком.

Унијаћење

Сви епископи, настањени у Марчи, на земљишту загребачких римокатоличких бискупа, поред пећког патријарха, формално су признавали и папу за врховног црквеног поглавицу. Али су сви они примили посвећење од патријарха и православних епископа, стално одржавали најтјешње везе с њима и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички, а римски папа Павле V дао је првом епископу Симеону и назив платенски. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. Тек када је послије Мијакића (који је оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, затворен у тамницу и тамо умро) постављен за епископа Павле Зорчић (1671—1685), прекинута је свака веза између марчанских епископа и пећких патријараха. Зорчић је, наиме, био питомац римске пропаганде у Болоњи и постао је увјерени унијат. Такови су били и остали епископи, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између поунијаћених епископа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили. У тој борби спаљен је 1753. године манастир Марча и унијатски епископи морали су се уклонити из вараждинског генералата. За Србе у том генералату постављен је већ 1732. посебни православни епископ, коме је званична резиденција имала бити у манастиру Лепавини, али ју је он смјестио усред својих крајишника, у село Северин, код Бјеловара.

Укидање

Послије смрти првог северинског епископа Симеона Филиповића (1743) укинута је та православна епархија, и народ је у њој био подвргнут православном епископу костајничко-зринопољском, а када је и та епископија укинута 1771. и здружена са горњо-карловачком, бивши централни дио марчанске епархије, данашњи бјеловарско-северински протопресвитерат, придружен је дефинитивно пакрачкој епархији. Дио марчанске епархије који се налазио у карловачком генералату, већ је крајем 17. вијека, послије ослобођења Хрватске од Турака, здружен са карловачко-сењском, каснијом горњо-карловачком епархијом. У том је дијелу унијатска пропаганда успјела, око 1761, да цијели Жумберак поунијати, и Жумберчани су данас главни дио унијатске или грчко-католичке епископије, која је 1777. установљена, пошто је покушај са унијаћењем цијеле бивше марчанске епархије пропао (в. Унија Срба с римском црквом).

Епископи

Први њен епископ био је Симеон (1609—1630), а за тим:

Литература

  • N. Nilles, Über die griechisch-katholische Diöcese Svidnica (1884).
  • F. Schwicker, Zur Geschichte der kirchlichen Union in der croatischen Militärgrenze (Archiv für österreichische Geschichte, 52).
  • М. Грбић, Карловачко владичанство, I.
  • Ђ. Рајковић, О манастиру Марчи (Летопис, 123).
  • Р. Грујић, Пропаст манастира Марче (1908).
  • А. Ивић, Из историје цркве хрватско-славонских Срба.
  • Ј. Шимрак, Повијест марчанско-свидничке епархије и црквене уније у југословенским земљама (Богословска Смотра, 1924 и 1925).

Извори