Атентат у Народној скупштини — разлика између измена
м Разне исправке |
|||
| Ред 20: | Ред 20: | ||
* Бранислав Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији 1919—1929, Београд 1979. |
* Бранислав Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији 1919—1929, Београд 1979. |
||
* {{Cite book |ref= harv|last= Петрановић|first= Бранко|authorlink= Бранко Петрановић|coauthors= |title= Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија|year= 1988|url= |publisher= Нолит|location= Београд|id= }} |
* {{Cite book |ref= harv|last= Петрановић|first= Бранко|authorlink= Бранко Петрановић|coauthors= |title= Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија|year= 1988|url= |publisher= Нолит|location= Београд|id= }} |
||
* {{Cite book |ref= harv|last=Fogelquist|first=Alan|title=Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929|url=http://books.google.com/books?id=-pdRAwAAQBAJ&pg=PA300|year=2011|publisher=Lulu.com|isbn=978-1-257-94299-2}} |
|||
[[Категорија:Атентати]] |
[[Категорија:Атентати]] |
||
Верзија на датум 9. август 2016. у 22:03
Атентат у Народној скупштини је извршен 20. јуна 1928. године када је Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, на седници Народне скупштине Краљевине СХС пиштољем убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке. Рачић је упуцао пет чланова ХСС, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика су одмах убијена, док је Стјепан Радић смртно рањен преминуо месец дана касније.
Ток атентата
20. јуна 1928, и овако веома бурна седница Народне Скупштине је ескалирала током наступа радикалског посланика Томе Поповића, који је вербално напао Стјепана Радића, који је одбијао да се укључи у дискусију, и упркос опомени председника скупштине, запретио да ће „Ако се ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи са вређањем, да ће његова глава пасти. Ја вам господо то кажем и од тога не бежим! Ја вам то јамчим!". Тому Поповића је за говорницом заменио Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, који је, пошто је поздравио држање посланика Поповића и сам запретио „И господо, као Србин и народни посланик према својој нацији и отаџбини отворено кажем, да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства..." Пошто је посланик Прибићевић казао „Хоћете да се у Лондону чује да се овде прети оружјем!" Рачић је наставио „Има неколико година, откад је требало да се наша држава консолидира, кад је требао наш народ да искористи, што је стекао у рату својим јунаштвима и верношћу према савезницима. Све дотле је један део народа употребљавао, што је најгоре, клевете да омета сређење, и издавао интересе нашег народа и ове наше државе." На оптужбу о издаји дошло је до великог узбуђења у редовима Сељачке и Самосталне демократске странке. Изреволтиран, посланик ХСС-а Иван Пернар, пришао је Рачићу који је силазио са говорнице и довикнуо му: „Опљачкао си бегове!" Рачић је прво позвао председавајућег да казни Пернара, и вратио се на говорницу, где је узвикнуо „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!" Председник скупштине је у том тренутку из неразјашњених разлога напустио дворану. Тада је Рачић извадио пиштољ и са неколико хица убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа умрети.[1]
Последице
Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се неће вратити у скуптшину у којој је убијено неколико њених посланика. 1. августа, на састанку у Загребу, су осудили проглашење Краљевине СХС од 1. децембра и затражили да се преговори о уједињењу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8. августа 1928. 1. септембра 1928. конференција Хрватске странке права у Загребу доноси одлуку о самосталности и независности Хрватске.
6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић уводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад. Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) у Загребу, ради борбе против наводне тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.[2]
Извори
- ^ „Narodna Biblioteka Srbije - Politika 1904 do 1941”. http://scc.digital.nb.rs/collection/politika. Приступљено 11. 6. 2012. Спољашња веза у
|publisher=(помоћ) - ^ Hrvatska u Jugoslaviji, Приступљено 25. 4. 2013.
Литература
- Звонимир Кулунџић, Атентат на Стјепана Радића, Загреб 1967.
- Љубомир Антић, Хрватска федералистичка сељачка странка, Радови ИХП, 15/1982.
- Бранислав Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији 1919—1929, Београд 1979.
- Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит.
- Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2.