Архимандрит Јован (Рајић) — разлика између измена
м ujednacavanje |
м ujednacavanje |
||
Ред 14: | Ред 14: | ||
| супружник = |
| супружник = |
||
| деца = |
| деца = |
||
| поље = <p class="error wikibase-error">Failed to render property 101: Property not found for label '101' and language 'sr'</p> |
|||
|поље = |
|||
|институција = |
|институција = |
||
| школа = Национални универзитет Кијево-Могилјанска академија |
| школа = Национални универзитет Кијево-Могилјанска академија |
Верзија на датум 10. октобар 2016. у 10:31
Јован Рајић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 21. септембар 1726. |
Место рођења | Сремски Карловци, Аустријско царство, данас Србија |
Датум смрти | 22. децембар 1801.75 год.) ( |
Место смрти | Ковиљ, Аустријско царство, данас Србија |
Образовање | Национални универзитет Кијево-Могилјанска академија |
Научни рад | |
Поље | Failed to render property 101: Property not found for label '101' and language 'sr' |
Јован Рајић (Сремски Карловци, 21. септембар 1726 — Ковиљ, 22. децембар 1801) је био српски историчар, писац и педагог.
Биографија
Рајић је рођен у Карловцима, где је похађао „словенску школу“ Емануела Козачинског, а потом, жељан науке је отишао у Кијев, где је завршио руску духовну академију. По повратку је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, а затим у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио у манастиру Ковиљу, и ту као архимандрит је остао до смрти.
Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа. Најзначајније му је дело „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Непосредније у књижевност спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).
Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Цео његов богословски рад је или превод или прерада чувених руских теолога, без веће научне вредности и без књижевне вредности иначе.
Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим Животима и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, ма да она несумњиво представља напредак у развитку српске историографије. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе, настоји да им открије њихову славну прошлост и да им разбуди свест о великој традицији.
Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — Бој змаја с орлови је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату Русије и Аустрије (орлови) против Турске (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком.
Литература
- „Историје југосл. књижевности“, писац Ђорђе Анђелић, 1.1.1938, Београд)
Референце
Спољашње везе
- Чедомир Денић: Погледи на дело Јована Рајића, Зборник Матице српске за историју, број 54, 1996. године