Бела IV — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м popunjavanje kutijice
м popunjavanje kutijice
Ред 6: Ред 6:
| опис_слике = Споменик Беле IV
| опис_слике = Споменик Беле IV
| пуно_име =
| пуно_име =
| датум_рођења = 29 новембар 1206
| датум_рођења = {{Датум рођења|1206|11|29}}
| место_рођења = [[Будим]]
| место_рођења = [[Будим]]
| држава_рођења = [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарско краљевство]]
| држава_рођења = [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарско краљевство]]

Верзија на датум 24. октобар 2016. у 14:28

Бела IV
Споменик Беле IV
Лични подаци
Датум рођења(1206-11-29)29. новембар 1206.
Место рођењаБудим, Угарско краљевство
Датум смрти3. мај 1270.(1270-05-03) (63/64 год.)
Место смртиМаргит Сигет, Угарско краљевство
Породица
СупружникMaria Laskarina
ПотомствоKinga of Poland, Anna of Hungary, Yolanda of Poland, Elizabeth of Hungary, Duchess of Bavaria, Стефан V Угарски, Margaret of Hungary, Constance of Hungary, Queen of Galicia, Béla, Duke of Slavonia
РодитељиАндра II
Гертруда Меранска
ДинастијаАрпадовићи
Период12351270.
ПретходникАндра II
НаследникСтефан V

Бела IV (мађ. Béla IV 12063. мај 1270.) је био краљ Угарске од 1235. до 1270. године из династије Арпадовића.

Бела је био син син краља Андрије II и Гертруде Меранске, али мајку су му убили мађарски племићи 1213. године. Пет година након тога, 1218. оженио се ћерком војводе из Нице. Са њом је имао четворо деце.

За време владавине Беле IV његову државу напали су Монголи 1241. године. Бела је прво побегао у Аустрију, а потом се скривао у далматинским градовима (најдуже у Трогиру). У то време многи далматински градови стекли су статус слободних краљевских градова. Када су се Монголи повукли Бела је почео да учвршћује државу градећи замкове и градове због евентуалног повратка Монгола.

Дошавши на власт после оца 1235. године, обрачунао се са верним очевим присталицама. Одмах је затворио очева верног властелина Ђулу Кана и наредио да се ослепи очев палат Дионисије. Одмах је извршио и ревизију поседа које је додељивао његов отац и спроводио је још неке врло омражене мере. Нови краљ је слугама зато одмах омрзнуо. Несигурном зато у сопственој краљевини, на ум му је пало да доведе оне Мађаре, који су остали у прапостојбини о којој се знало још из предања и летописа. Послао је једно посланство састављено од калуђера доминиканаца у прапостојбину некрштених Мађара и успешно су их нашли. Кад је Бела договорио с папом Гргуром IX њихово покрштавање и досељавање, послата је нова мисија 1237. године. Међутим, већ је било касно, јер су могли само да сретну мађарске избеглице, које су бежале од Татара, а ови свом силом навалили из Азије у Европске степе. Татари су још 1223. године напали Кумане и Русе и потукли их.

Кумани

Бела IV је имао несрећу да дође на власт исте године кад је Татарски сабор (курултај) у граду Каракоруму решио дасе дигне на пљачку и освајање Европе. У Европи, Кумани су већ били у рату са Татарима и страховита је била Татарска мржња према њима. Још је страховитија била моћ уједињених Татара. Кумани су тад били владари влашке равнице између Дунава и Карпата. У страху од надолазеће опасности Кумани су се окренули угарском краљу, коме су понудили да буде и њихов краљ. Бела IV се полакоми и назове краљем Куманије и овим окрене Татаре против Угарске. Бату кан је довео огромну војску на југ и исток Угарске границе, а онда најпре замолио краља Белу IV да му изручи његове крвнике Кумане, што је овај одбио. Бела IV је, веровао да ће му Кумани бити добра и јефтина војска против страних непријатеља, али и страх домаћим силницима. Поглавица свих Кумана Кутун прихватио да се крсти и живи у стану, али, наравно у стварности су Кумани остали језичници, дивљаци и номади, ван области мађарског суда. Радо се обилази чињеница да су многи Кумани крштени у хришћанској вери источног обреда, имали своје епископе који нису били подложни римској цркви. Само је мађарски краљ био над њима, па и он је владао преко куманског поглавице. Становништво и властела су их мрзели, а логично, и домаћа мађарска Црква. У овом стању почео је краљ да окупља своју бандеријалну војску, прогласио општу мобилизацију (мађ. обичај је био да коњаник по земљи носи носи крвави мач), местимично утврдио границе и позвао савезнике. Од странаца је дошао аустријски војвода Фридрих II Свађалица Бабенберг и од свег свог ангажмана у Мађарској одбрани, у зловољи Мађара на Кумане, само се свађао и изазивао Кумане око Будима на мегдан, а после се вратио кући не омастивши мача татарском крвљу.

Бату кан је напао домаћина својих непријатеља. Татарска војска је без муке прешла мађарске границе и преплавила земљу до Дунава. Мађари су се тада, у најгоре време забавили питањем ко је крив за пропаст границе и кривили за то Кумане, па напали и убили куманског поглавицу Кундуна кад је пошао на саветовање код краља Беле IV. Сад су Кумани, да освете крв свог поглавице почели да кољу Мађаре, из Мађарске бежећи на безбедну равницу јужно од Дунава, око Браничева, где су многи и остали, а неки су се пробили чак до Егејског мора и ступили у војну службу ромејског цару. Краљ Бела IV је окупио коначно своју мађарску војску коју су савезници напустили и с татарском војском се сударио код реке Шај.

Бој на Муха пустари

У боју на Муха пустари 1241. године су Татари уништили сву мађарску војску. Краљев брат Голубан је смртно рањен, некако, на коњу, побегао у Чазму где је умро, па је сахрањен тајно да Татари не сазнају, у цркви бегина у Иванићу. Белу су у бекству спасли верни темплари, који су сви изгинули чувајући одступницу краљу. Бела је побегао у Пешту, па одатле код Фридриха II Свађалице, који га је ухапсио и држао заточеног док му није заложио три западне мађарске жупаније. Потом је дигао војску да их заузме и успео је, осим града Ђура, који му се није дао. Бела је из Загреба тражио помоћ од ћесара Фридриха II Хоенштауфена, папе Григорија IX и краља француског Луја II, узалуд.

У Ердељ је затим стигла друга татарска војска, коју је водио поглавица Кадан, у три колоне, заузела Бистрицу, Клуж и Велики Варадин и спојила се код Чанада на Муреш (река)|Муришу. У Варадину и Чанаду су извршили покољ, а варадинску катедралу спалили. Друга војска је из Шлеске упала на северозапад Мађарске кроз Моравску и Пољску. Ова није умела да узме тврде градове северне мађарске, али је успела да пређе залеђени Дунав и 1242. године упадне у западну Мађарску. Убивши архиепископа Угрина, краљевог канцелара, отели су краљевски печат и послали по заробљеним свештеницима у име краља Беле лажна писма одбеглима да се врате. Тако су многе намамили да страдају. Татари су све заробљене војнике одмах поклали, као и већи део мушкараца. Жене су силовали, а после силовања поклале би их татарске жене. Децу су, за вежбу у стрељању луком и стрелом, убијала татарска деца. Само за потребе снабдевања војске храном су нешто мало људи сачували, а после су и њих побили, пре него што су пошли назад. Татарски поглавица Кандан је гонио Белу и даље, до тврдога града Клиса, па до Сплита. У том бекству су Краљу Бели IV умрле кћер Маргарита I и Катарина (сахрањене у сплитској катедрали). Носећа краљица се с мужем заједно, од страве Божије, заветовала да Богу посвети дете које у утроби носи. У Клису се породила, родивши кћер, Свету Маргариту. Побегли су у Трогир где им Татари нису могли ништа, због тога што је тврди град на острву, а Татари немају лађа, нити знају да ратују на мору. Кундун је хтео да преговара с грађанима Трогира да му издају краља, па је Бела с породицом седео у броду у трогирској луци, спремним на хитно испловљавање, ако му грађани постану неверни. Тада се коло среће окренуло у корист мађарског краља. Убрзо су се Татари повукли у далеке степе одакле су и дошли, да бирају себи новог великог кана, па су из Мађарске нагло отишли како су и дошли. За собом су оставили покољ, разарање и глад. Имали су обичај да зидају ``ћеле-куле“ окићене главама својих непријатеља, за уклин народу.

Вративши се, Бела IV је почео обнову упропашћене земље, пре свега подизао је тврђаве због одбране. Свуда је, због одбране земље, гледао да се дигне пуно тврђава, било да су слободних краљевских градова (варош) или слободних села (соботке) или да припадају краљу без ових слобода или да припадају некоме од краљевских слугу. Иако је ово утврђивање ојачало одбрану од спољног непријатеља, донело је да се осиле краљеве слуге. Позвао је преостале Кумане и њима и сродне Палоце (мађ. Palocok) и населио их у неколико области (куншага), на којима им је оставио слободу да живе по свом обичају, непосредно у милости краља. Највећи је био између Дунава и Тисе, па се сав тај крај од Пеште до Суботице до данас зове Куншаг. Свог сина Стефана, будућег краља, је оженио кћерју Куманског поглавице Сајана. Кумани су прихватили све ове понуде. Насељени су углавном из околине Браничева, где су неколико пута дошли у сукоб са српским краљевима (Кр. Драгутин је потукао њихове поглавице Дрмана и Куделина).

У доба Беле је основан и провинцијал мађарских доминиканаца. Њима је подређен и први мађарски женски манастир Бегина, основан на Острву зечева, где се замонашила света Маргарита, ћерка Беле и његове супруге Марије Ласкарис. Родитељи су је одгајали у манастиру код Весприма, заветовали су је Богу, али их је папа ослободио од тог завета, кад је наишла добра прилика, да је удају за отокара II Пшемисловића. Међутим, на препоруку свог духовника, доминиканца, Маргаритата ипак одлучи да се замонаши. Од тада се прозове ово острво Маргитсигет, што значи Маргаритино острво. Касније је овде живела Јелисавета, кћер српског краља Драгутина, а и Катарина, жена српског краља Милутина, била је настојница тог манастира. Бела је у краљевство примио и фрањевце, који су прве манастире подигли у Столном Београду и Естергому. Брзо су постали толико популарни и утицајни, да су доминиканци имали да им препусте мисионарки посао у Босни и Влашкој. Бела је довео у краљевство 1238. године и картузијанце.

Сина Стефана је 1245. венчао милошћу младог краља, војводом Славоније, па потом Штајерске. Поставио га је 1257. године и да буде војвода Ердеља. Од аустријског војводе Хајнриха II Свађалице је 1246. године силом вратио изнуђене жупаније. Хајнрих је у погинуо у одлучујућем боју код Бачког Новог Места.

Избеглици пред Монголима, руском кнезу Чернигова Растиславу Михајловићу дао је кћер Ану и помогао му да узме Галич. Кад је Растислав пропао у боју на реци Сан код Јарослава потучен од војске Данила Романовића, Бела је с Данилом договорио удају своје ћерке Констанције за његовог сина Лава. Покрет флагеланата се јавио међу Мађарима 1261. године. У таквим приликама се десило да острогрански каноник Јевсевије окупи пустињаке у краљевству и стави их под заштиту Св. Павла пустињака. Правила овог реда потврдио је папа Урбан IV 1263. године. Павлини су, дакле, монашки ред римске цркве, чија древност је у Мађарској. Отокару II Пшемисловићу је морао да 1261. уступи Шлеску, по праву које је овај водио од своје прве жене, Маргарите Бабенбершке. Отокар је требало да се жени са Светом Маргаритом, али се ова повукла у манастир. Иако је Отокар као удовац узео Кунигунду (Кингу) Растислављевић, Белину унуку, нису никад постали срдачни. У рату против Отокара на страни Беле IV, учествовао је и српски краљ Урош I Немањић (Урош је био на свадби млађег сина Беле IV, такође Беле 1264. године). Млади краљ Стефан, тражио је од оца уместо шлеског војводства, које је овај дао Отокару, да му уступи сву источну Мађарску. Ради тога, дигао је војску на оца, а споразумели су се у Пожуну да му отац уступи осим Ердеља и источну Мађарску до дунава и Срем (у Сремској Митровици је Стефан сместио свој двор и ковницу новца). Стефан је од 1263 до 1265. године био опет у сукобу са оцем. Иако су се на крају, измирили, Стефан је водио самосталну политику. Заратио је 1266. године заједно с бугарским царем Константином тихом против јакова Светислава, који је владао у Видину, освојио је град и тамо основао бановину, а прогласио се и краљем Бугарске.

Ради одбране краљевства је основао банате. Највећи банат је створио тако што је с ранију област бановине Влашке (Олтенија) проширио до Тисе, Мориша и Ердеља. Други банат је основао у Браничеву, трећи у Мачви (који је на управу дао својој кћери Ани и несрећном зету растиславу Михајловићу), а четврти у Сребреници.

Урош I Немањић је 1268. године напао бановину Мачву, али остарели Бела дигне војску и победи га. Бела IV је водио спретну брачну политику, добро удавши своје унуке (ћерке Белиног сина, краљевића Стефана и његове жене куманке Јелисавете). Катарину је удао за Драгутина Немањића, Урошевог сина. Њену сестру Јелисавету (најпре калуђерицу, па удату за Завишу од Розенберга), удао је потом за другог Урошевог сина, Милутина Немањића. Трећу сестру, Ану, удао је за ромејског Цара Андроника II Палеолога, а четврту, Марију за напуљског краља Карла II (хромог) Анжујског. Стефановог сина, а свог унука Ладислава је оженио сестром Карла II анжујског, Изабелом. Бела IV је умро у дубокој старости.


Мађарски краљ
(12351270)