Милан Јешић Ибра

милан јешић
Милан Јешић
Лични подаци
Датум рођења	(1914-10-11)11. октобар 1914.
Место рођења	Доњи Петровци, код Руме, Аустроугарска
Датум смрти	16. октобар 1986.(1986-10-16) (72 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	10. маја 1942.
Учешће у ратовима	Априлски рат Народноослободилачка борба
Служба	Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941–1964.
Чин	пуковник
Херој
Народни херој од	2. октобра 1953.
Одликовања

Милан Јешић – Ибра (Доњи Петровци, код Руме, 11. октобар 1914 – Београд, 16. октобар 1986), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА, друштвено-политички радник САП Војводине и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 11. октобра 1914. године у селу Доњим Петровцима код Руме, у сељачкој породици. До 1941. године бавио се земљорадњом.

Капитулација Краљевине Југославије затекла га је као резервног поднаредника. Немци су га заробили и затворили у логор на Бањици. Међутим, убрзо је успео да побегне. Вратио се у родно село, где је успоставио везу са друговима који су већ радили на организацији устанка. У новембру 1941. положио је партизанску заклетву. Радио је илегално и мобилисао масе за приступање Народноослободилачком покрету (НОП).

Крајем марта 1942. избегао је немачку мобилизацију за одлазак на рад у Немачку. Политички је припремио групу својих мештана и дао им везу за одлазак у партизанске јединице на Фрушкој гори.

Због сталних потера непријатеља био је принуђен да напусти илегални рад и 27. марта 1942. постао је борац Фрушкогорског одреда. Активно је учествовао у свим акцијама које је одред водио против окупатора. У Комунистичку партију Југославије (КПЈ) је примљен 10. маја 1942. године. Убрзо је постао командир вода у Четвртој чети Првог сремског одреда.

Дванаестог јула 1942. са тринаесторицом бораца, по задатку КПЈ, отишао је у јужни део Срема, у Посавину, где је радио на организацији партизанских група које су вршиле саботаже на житним пољима. Када је 31. јула 1942. формиран Посавски одред, Ибро је ушао у његов састав, где је 21. октобра 1942. постао командир чете. Одред је у јесен 1942, као посебан батаљон, ушао у састав Шесте источнобосанске ударне бригаде и пребачен је у Босну. Истакао се у свим акцијама које је бригада водила против окупатора и домаћих квислинга, и као борац и као руководилац.

Од фебруара до септембра 1943. године, био је на дужностима командира чете и команданта батаљона у Другој војвођанској бригади, а од септембра 1943. до јула 1944. био је заменик и вршилац дужности команданта Прве војвођанске бригаде. Истакао се у борбама против непријатеља код Ораховице, Чачинаца, Славонског Шамца, код Сребренице, Власенице, на Мајевици, Семберији и у Срему.

У јулу 1944. постављен је за команданта Седме војвођанске ударне бригаде, на којој дужности је остао до краја рата. Бригада се под његовом командом истакла у борбама против Немаца код Илока и при форсирању Дунава код Батине. У марту 1945. године бригада је учествовала у Болманској битки.

За успехе у борбама бригада је, с Ибром на челу, похваљена 1. децембра 1944. од Врховног команданта Јосипа Броза Тита. Бригада је у завршним операцијама за ослобођење Југославије, са другим јединицама Југословенске армије, на аустријско-југословенској граници пресекла одступницу непријатељу, спречила му некажњено извлачење и омогућила заробљавање јаких непријатељских снага.

После рата остао је у Југословенској народној армији (ЈНА), где је био командант пука и бригаде, а затим је радио у војно-територијалним органима. Завршио је Вишу војну академију ЈНА. Пензионисан је 1964. године у чину пуковника ЈНА.

Био је активан и у друштвено-политичким организацијама. Био је председник Покрајинског одбора резервних војних старешина Војводине, посланик Покрајинске скупштине Војводине, члан Покрајинског одбора и Председништва СУБНОР-а САП Војводине, члан Комисије Савезног одбора СУБНОР-а, делегат Координационог одбора за рад на народној одбрани Конференције ССРН Војводине и друго.

Умро је 16. октобра 1986. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на новосадском Градском гробљу.

Одликовања

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања међу којима су Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден братства и јединства сребрним венцем, Орден за храброст. Као и страних одликовања, међу којима је и бугарски Орден за храброст четвртог реда. Орденом народног хероја одликован је 2. октобра 1953. године.

Литература

• Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
• Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 
• Српски биографски речник (књига четврта). „Матица српска“, Нови Сад 2009. година.