Папа Гргур IV — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м razne ispravke
Нема описа измене
Ред 8: Ред 8:
| место_рођења = [[Рим]]
| место_рођења = [[Рим]]
| држава_рођења = [[Папска држава]]
| држава_рођења = [[Папска држава]]
| датум_смрти = 25. јануар 844.
| датум_смрти = [[25. јануар]] [[844]].
| место_смрти = [[Рим]]
| место_смрти = [[Рим]]
| држава_смрти = Папска држава
| држава_смрти = Папска држава
Ред 18: Ред 18:
}}
}}


'''Гргур IV''' (латински: Gregorius IV; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. [[папа]] од октобра 827. године до своје смрти<ref>Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.</ref>.
'''Папа Гргур IV''' ({{јез-лат|Gregorius IV}}; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. [[папа]] од октобра 827. године до своје смрти<ref>Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.</ref>.


== Детињство и младост ==
== Детињство и младост ==

Верзија на датум 6. децембар 2016. у 08:14

Гргур IV
Папа Сергије II
Лични подаци
Датум рођењаоко 795.
Место рођењаРим, Папска држава
Датум смрти25. јануар 844.
Место смртиРим, Папска држава
Папа
Понтификатоктобар 827. - 25. јануар 844.
ПретходникВалентин
НаследникСергије II

Папа Гргур IV (лат. Gregorius IV; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. папа од октобра 827. године до своје смрти[1].

Детињство и младост

Гргур је био син римског патриција Јована[2][3]. У црквену службу ступио је током понтификата папе Паскала I. Гргур је био кардинал Базилике Светог Марка у Риму[4]. Као и његов претходник, Гргур је изабран од стране племства. Једногласно је изабран као најдостојнији да преузме титулу епископа Рима. Упркос противљењу, Гргур је постављен за папу у Латеранској палати након одржаних избора октобра 827. године[5]. Освећење је, међутим, одложено до 29. марта 828. године када је избор Гргура за папу потврђен од стране светоримског цара Луја II. Ово одлагање је у складу са документом познатим као Constitutio romana кога је 817. године донео Лотар I[6]. У складу са овим документом, католичка црква стављена је у подређени положај у односу на Каролиншко царство. Избор папе није могао бити пуноважан без присуства цара.

Понтификат

Гргур прима књигу од Рабана Маура

Грађански рат у Каролиншком царству

Понтификат папе Гргура поклапа се са грађанским ратом у Каролиншком царству између унука Карла Великог (синова Лудвига Побожног), Лотара I, Пипина I Аквитанског и Лудвига I Немачког. Лудвигу се 823. године родио син Карло Ћелави коме је 829. године отац преписао територије Аламанију, Алзас, Рецију и део Бургундије[7]. Ове територије биле су преписане старијем Лудвиговом сину Лотару. Тако је избио грађански рат. Гргур је критиковао Карла Ћелавог због те одлуке (829. године)[8]. Следеће године је Гргур наложио Лују I да своју жену Јудиту ослободи заточеништва у манастиру[9].

Грађански рат поново се распламсао на Ускрс 833. године. Гргур је стао на страну Лотара тражечи од њега да се измири са оцем. Намеравао је да напусти Рим и лично се придружи Лотару надајући се да ће његово присуство довести до склапања мира[10]. Неки франачки епископи побунили су се против папе и претили су његовим свргавањем[11]. Војске Луја и Лотара среле су се у близини Колмара 24. јуна 833. године. Гргур је покушао да преговара, али му то није успело. Луја су напустиле његове присталице те је он приморан на безусловну предају[12]. Лотар је проглашен за цара, док је Луј свргнут и понижен. Гргур се након ових догађаја вратио у Рим. Луј је повратио престо 834. године[13]. Гргур је успео да га убеди да су његове намере биле часне и да је покушао да мирно реши сукоб између Лудвига Побожног и његових синова. Након овог неуспеха, Гргур се до краја свог понтификата посветио унутрашњим црквеним питањима[14]. Неколико пута је покушавао да измири Лудвигове синове све до 843. године када је Верденским споразумом постигнут трајан мир.

Грађевински подухвати и верска питања

Гргур је допринео архитектонском развоју Рима. Године 833 потпуно је обновио цркву Светог Марка у Риму украсивши зидове мозаицима у византијском стилу[15]. Обновио је атријум базилике Светог Петра и пренео је у њу тело папе Гргура I Великог. Из римских катакомби пренео је у новоизграђене капеле тела Светог Севастијана, Тибуртија и Горгонија[16]. Подигао је олтар у цркви Свете Марије у Трастеверу и основао је манастир у близини цркве[17]. Поправио је Трајанов аквадукт који је оштећен током понтификата папе Лава III[18]. Обновио је делове луке Остије оштећене приликом напада Сарацена и преименовао ју је у Грегориополис[19].

Гргуров понтификат поклапа се са крајем Иконоборства у Византијском царству[20]. Гргур је промовисао прославу празника Свих светих у оквиру Каролиншког царства[21]. Поставио је Ансгара, "Апостола севера", на место хамбуршко-бременског архиепископа 832. године[22]. Послао је 31. марта 837. године палијум архиепископу у Салцбургу.

Гргур је умро 25. јануара 844. године[6]. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је папа Сергије II.

Референце

  1. ^ Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
  2. ^ Mann 1906, стр. 190.
  3. ^ DeCormenin 1857, стр. 218.
  4. ^ Mann 1906, стр. 189.
  5. ^ Hughes 1948, стр. 183.
  6. ^ а б Levillain, стр. 644
  7. ^ Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)
  8. ^ Mann 1906, стр. 194.
  9. ^ Mann 1906, стр. 195–196
  10. ^ Mann 1906, стр. 197–198
  11. ^ Mann. pp. 199-200; DeCormenin. pp. 219.
  12. ^ Mann 1906, стр. 202–203
  13. ^ DeCormenin, стр. 220
  14. ^ Levillain. pp. 644; Mann. pp. 204-205
  15. ^ Mann 1906, стр. 189–190
  16. ^ Goodson 2010, стр. 278.
  17. ^ Mann 1906, стр. 218.
  18. ^ Mann 1906, стр. 217.
  19. ^ Mann. pp. 216; DeCormenin. pp. 219.
  20. ^ Mann 1906, стр. 212–213
  21. ^ Mann 1906, стр. 230.
  22. ^ Mann 1906, стр. 219–220

Литература

  • Goodson (2010). The Rome of Pope Paschal I. стр. 278.  Непознати параметар |fiirst= игнорисан (помоћ)
  • Hughes, Philip (1948). History of the Church. II. стр. 183. 
  • Levillain, Philippe, The Papacy: Gaius-Proxies, Routledge (2002)
  • Mann, Horace K. (1906). The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858. 
  • DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth (1857)


Папа
827-844


Папа Гргур IV на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Гргур_IV&oldid=12235812”