Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м razne ispravke
Ред 85: Ред 85:
| 4 = 4. [[Милош Обреновић]]
| 4 = 4. [[Милош Обреновић]]
| 5 = 5. [[Љубица Обреновић]]
| 5 = 5. [[Љубица Обреновић]]
| 6 = 6.
| 6 =
| 7 = 7.
| 7 =
| 8 = 8.
| 8 =
| 9 = 9. [[Баба Вишња]]
| 9 = 9. [[Баба Вишња]]
| 10 = 10.
| 10 =
| 11 = 11.
| 11 =
| 12 = 12.
| 12 =
| 13 = 13.
| 13 =
| 14 = 14.
| 14 =
| 15 = 15.
| 15 =
| 16 = 16.
| 16 =
| 17 = 17.
| 17 =
| 18 = 18.
| 18 =
| 19 = 19.
| 19 =
| 20 = 20.
| 20 =
| 21 = 21.
| 21 =
| 22 = 22.
| 22 =
| 23 = 23.
| 23 =
| 24 = 24.
| 24 =
| 25 = 25.
| 25 =
| 26 = 26.
| 26 =
| 27 = 27.
| 27 =
| 28 = 28.
| 28 =
| 29 = 29.
| 29 =
| 30 = 30.
| 30 =
| 31 = 31.
| 31 =
}}
}}
== Породица ==
== Породица ==

Верзија на датум 5. фебруар 2017. у 05:31

Велимир Михаило Теодоровић
Лични подаци
Датум рођења(1849-05-08)8. мај 1849.
Место рођењаРогашка Слатина, Аустријско царство, данас Словенија
Датум смрти31. јануар 1898.(1898-01-31) (48 год.)
Место смртиМинхен, Немачко царство
Породица
РодитељиМихаило Обреновић
Марија Бергхаус

Велимир Михаило Теодоровић[1] (Рогашка Слатина, 8. мај 1849Минхен, 31. јануар 1898) је био српски добротвор и задужбинар.

Биографија

Рођен је као ванбрачно дете седамнаесетогодишње Словенке Марије Бергхауз (нем. Berghaus) из Штајерске и кнеза Михаила[2]. Маријин отац је радио као марвени лекар[3] (баденмајстер) у бањи у Рогашкој Слатини.[4] Крштен је у католичкој цркви као Виљем.[5]

Љубав између његових родитеља није дуго трајала.[4] Михаило је Марији купио кућу у Бечу, дао мираз, за дете је преко свог бечког банкара Тиркеа плаћао издржавање. Четири године касније она се удала за извесног доктора Шустера, који је у Велимиру видео само извор прихода, утицао је на Марију да за издржавање тражи све више новца. Због великих задужења и кућа им је стављена на продају ради измирења дугова. Кућу је откупио банкар Тирке и ставио га на Велимирово име. Незадовољан због овакве ситуације, посебно због Велимировог образовања, отац га је 1857. довео у Београд. Велимир је најпре живео код Анте Радивојевића, Михаиловог управника добара. Антина жена Софија се трудила да Велимиру замени мајку, а њен син Живко му је био као брат.[6]

И поред тога што је Велимир у почетку говорио само немачки, уписан је у основну школу код Саборне цркве, где је солидно учио. По савету личног лекара и повереника кнеза Михаила, доктора Карла Пацека (слч. Karol Pacek), Велимир је 1861. уписан у школу Стеве Тодоровића, заједно са Стевановим сестрићем Јованом Стојшићем и Живком Радивојевићем. У то време Велимиру је додељен лични собар, Теодор Петковић, који је доживотно обављао тај посао.[6] Од својих ђака из сликарске школе, Стева Тодоровић је образовао Прву српску дружину за гимнастику и борење, чији је Велимир био члан, као и синови других високих државних службеника и угледних грађана Београда. Дружина је приређивала јавне часове са вежбањем, борењем и разним такмичењима, а кнез Михаило је одушевљен овом идејом помогао да се у близини зграда Српске академије наука, поравна земљиште, огради и направе дрвене справе за вежбање.[7]

Велимир Теодоровић (1898)

На предлог Илије Гарашанина, Велимир је затим наставио да учи у кући професора Милутина Стојановића, који му је пренео љубав према позоришту, књижевности и уметности. Професор их је током летњих распуста водио у Италију, Швајцарску или Француску, како би упознали пределе и људе. Уз Велимира је била и група ђака, међу њима и даље Живко Радивојевић.[6]

Велимир је чешће посећивао кнегињу Јулију, него свог оца, са којим се налазио увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Кнез је био веома суздржан према њему, плашећи се да би га претераном пажњом размазио, што је био и чест обичај у то време, посебно са мушком децом.[6]

Када је напунио седамнаест година (1866), на очев наговор је прешао у православну веру, а кум на крштењу му је био београдски митрополит Михаило. На крштењу је добио име Велимир Теодоровић. Теодоровић је било старо презиме Обреновића.[5] Од тада се увек потписивао као Велимир Михаило Теодоровић.[6]

Израстао је у лепог младића, веома је личио на оца, како стасом и ликом, тако и бојом гласа, покретима и по нарави. Волео је поезију, био добар јахач и мачевалац.[8]

Пошто је у Србији завршио шест разреда гимназије, године 1867. је уписан у приватну гимназију професора Оливијера у близини Женеве. Уз личног собара, у његовој пратњи се налазио и кнежев ађутант Александар Протић.[6] Тамо се последњи пут сусрео са оцем, који се враћао са Светске изложбе у Паризу, и од њега је том приликом добио брилијантски прстен, изузетне вредности и лепоте. У то време, кнез је одустао од намере да га јавно призна као сина наследника, пошто је намеравао да се ожени са Катарином Константиновић, очекујући законитог наследника.[6]

После очеве смрти, у атентату у Кошутњаку 1868, пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, имање Мошија Нагоја, површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.[8] Студирао је најпре агрономију, затим камералне науке (економија и политика). Остатак родбине био је нетрпељив према њему,[6] мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.[8]

У Минхену се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,[6] на Тегернско језеро, где је подигао кућу.[8] Посветио се позоришту, уметности и књигама. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.[6] Изабрао је другог управника и преселио се у Минхен.

Живот је посветио позоришту и уметности. Није се женио и није имао потомака.[8]

Напрасно је умро у педесетој години. Сахранили су га његов собар и српски студенти у Минхену.[5] Након Првог светског рата, на иницијативу Николе Пашића његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у једној капели на Новом гробљу у Београду.[8]

Велимиријанум

Велимир Теодоровић (1865)

Једини је из породице Обреновић, који је своју имовину поклонио Србији.[9] Према тестаменту из 1889. за јединог наследника целокупне његове покретне и непокретне имовине је одредио Краљевину Србију. Тестамент је добио додатак 1893, по коме је оставио легат својој полусестри Терези Шустер, у облику суме која је требало да јој се доживотно исплаћује у немачким маркама, што је и чињено све до 1944. године.[6] Према његовој жељи, његово имање је требало да буде одвојено од државног имања, као задужбина, под именом „Велимиријанум“,[5] са циљем да помаже развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства.[8] За управљање задужбином и коришћење њеног фонда одредио је да буде једино и искључиво Државни савет.[6]

Тек десет година након његове смрти, остаци његове имовине могли су да се користе у смислу тестамента. У међувремену, дошло је до расправа око наследства, које је држава морала да води пред румунским судовима, док су се као могући наследници појављивали ближи и даљи потомци породице Обреновића, који су оспоравали оснивање задужбине, међу њима, најупорнији су били потомци Михаилове сестре Петрије, а затим и краљица Наталија, као наследница краља Александра, која је тражила за суму од 30.000 дуката са 6% интереса. Држава је уз велике трошкове на терет задужбине успела да постигне поравнање са свим заинтересованим наследницима, док је имање „Негоја“ на основу пресуде румунске власти морало бити продато, од чега је Државни савет примио укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату, заједно са заосталим примањима од имања.[6]

Године 1905. краљ Петар I Карађорђевић је потписао Закон о раду задужбине, који је Државном савету омогућило да одреди начин руковања задужбином.[6] Државни савет је објављивао извештај о стању Задужбине, о њеним приходима и расходима у протеклој години и сваке године у име Велимиријанума, одбор је у дневним листовима расписивао конкурс за примање помоћи. Први управник задужбине је био Никола Пашић.[8] Средствима задужбине је извршен пренос посмртних остатака Велимира Михаила на Ново гробље у Београду. Од 1935. до 1940. године известан број хуманитарних и добротворних установа је редовно примало средства за своје активности, иста средства су добијали и Српска академија наука и Београдски универзитет. Осим тога, Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе од различитих издавача, које је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку.

Од укупног задужбинског прихода десет процената се издвајало за унапређење и улепшавање Београда.[10]

Задужбина је добро радила све до 1945.[6]

Из Другог светског рата је Велимиријанум изашао тешко оштећен, а након укидања Државног савета, 1945. Министарство просвете , по наређењу Председништва Владе је комисијски преузео управу над задужбином.[6] Сачувани су документи о томе да је 1957. Секретаријат за просвету исплатио помоћ основној школи у Горњем Милановцу и редакцији „Дечје новине“, при истој школи, као и да је последња помоћ из тог фонда јдодељена 1971. Србољубу Митићу, песнику сељаку из села Црљенца код Пожаревца.[5] Задужбина постоји и данас, али не функционише.

Велимиријанум је Београду имао своју зраду, у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела "Славија"- На главном улазу зграде бакарним словима је стајално исписано име задужбине. Слова су касније повађена, уместо њих су остале најпре само рупе, а затим је у приземљу направљен ресторан, па су уклоњене и рупе.[7]

Умро је 1898. године. Након Првог светског рата пренет је у Београд и сахрањен на Новом гробљу. Тестаментом је целокупну имовину оставио Србији. Задужбина коју је успоставио, названа је „Велимиријанум“. Први управник „Велимиријанума“ био је председник Владе Никола Пашић. Касније је задужбином располагало Српско привредно друштво Привредник[11].

Његов портрет начинио је сликар Стеван Тодоровић.[12][13]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Милош Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Баба Вишња
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Љубица Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Велимир Михаило Теодоровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Бергхаус
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица

Референце

  1. ^ Велимир - наследник без оца („Вечерње новости”, 4. јун 2015)
  2. ^ Достојан оца („Вечерње новости”, 18. април 2004)
  3. ^ Маријана Матовић 2003.
  4. ^ а б Маријана Матовић 2004, стр. 70.
  5. ^ а б в г д Маријана Матовић 2004.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Мира Софронијевић 2003.
  7. ^ а б Душан Цветковић & 13. 1. 2003.
  8. ^ а б в г д ђ е ж Драгана Матовић & 21. 9. 2014.
  9. ^ Бранка Павловић 2007.
  10. ^ Гордана Гордић 2012.
  11. ^ Никола Гаћеша, Српско привредно друштво Привредник (1814 — 1997), Матица српска, Нови Сад, 2004
  12. ^ Пронађен портрет сина Михаила Обреновића („Илустрована политика“)
  13. ^ Портрет сина кнеза Михаила крије тајну („Вечерње новости“, 21. септембар 2014)

Литература

Извори

Спољашње везе