Именица

Именице су отворена класа пунозначних речи које типично врше реченичне функције субјекта, правог и неправог објекта и предикатива, а такође могу вршити и функције атрибута, атрибутива и прилошких допуна и одредби.

Традиционална дефиниција каже да су именице променљива и самостална врста речи које означавају бића, предмете и појаве.

Семантичка класификација

Именице се према томе да ли означавају један специфичан ентитет или читаву класу ентитета традиционално деле на властите и заједничке.

Из класе заједничких именица се традиционално издвајају збирне и градивне. Ни градивне ни збирне именице се, за разлику од тзв. пребројивих, барем у основном значењу, не могу користити са бројевима. Збирне именице граматичком једнином означавају пребројиво мноштво ентитета. Градивне именице граматичком једнином означавају непребројиву количину материје.

Према семантичком критеријуму се традиционално такође додатно издвајају апстрактне именице од именица које означавају конкретна бића, предмете и појаве. Из категорије апстрактних именица се као посебна класа издвајају још глаголске.

Морфолошке категорије

Класификационе категорије

Класификационе (инхерентне) категорије именица у српском језику су род и деклинациона врста.

Именице могу бити мушког, женског или средњег рода. Код неких именица које означавају жива бића традиционално се разликује природни и граматички род.

Именице могу припадати једној од три деклинационе врсте: именице о-деклинације имају у генитиву једнине наставак -а: човек – човека, дете – детета, именице а-деклинације имају у генитиву наставак -е: жена – жене, а именице и-деклинације имају у генитиву наставак -и: ствар – ствари.

Именице се другачије могу поделити на четири деклинационе врсте. Каже се да именице о-деклинације које имају исту основу у свим падежима (човек – човека) припадају првој деклинацији, док оне које имају крњу основу у номинативу (акузативу и вокативу) једнине (дете – детета) припадају другој деклинацији. У том случају се а-деклинација зове трећом, док се и-деклинација зове четвртом деклинацијом.

Такође постоје именице нулте деклинације, које имају исти облик у свим падежима (мадам, леди).

Именице мушког рода мењају се по првој о- или по трећој (а-) деклинацији. Именице које се мењају по првој деклинацији имају нулти наставак у номинативу једнине, а у генитиву једнине имају наставак -а: човек – човека, сепаре – сепареа, алиби – алибија, пано – паноа, кану – кануа; или имају у номинативу наставак -о или -е, док у генитиву исто имају наставак -а: ауто – аута, геније – генија. Именице које се мењају по трећој деклинацији у номинативу имају наставак -а, а у генитиву наставак -е: вођа – вође.

Именице средњег рода мењају се по првој или другој о-деклинацији. Именице које се мењају по првој деклинацији имају у номинативу наставак -о или -е: село – села, поље – поља. Именице које се мењају по другој деклинацији имају у номинативу (акузативу и вокативу) крњу основу и нулти наставак, док у генитиву исто имају наставак -а: дете – детета, време – времена.

Именице женског рода мењају се по трећој (а-) или по четвртој (и-) деклинацији. Именице које се мењају по трећој деклинацији имају наставак -а у номинативу једнине, а у генитиву једнине имају наставак -е: жена – жене. Именице које се мењају по четвртој деклинацији имају у номинативу нулти наставак, а у генитиву наставак -и: ствар – ствари.

Граматичке категорије

Граматичке (променљиве) категорије именица у српском језику су број и падеж.

Именице могу имати облике једнине и множине. Неке именице се обично користе само у једнини (сингуларија тантум). То су властите, градивне и збирне именице.

Друге именице имају само множину (плуралија тантум). И оне могу бити мушког: ногари – ногара – ногарима, женског: новине – новина – новинама (а-декл.), груди – груди – грудима (и-декл.), или пак средњег рода: врата – врата – вратима.

Именице имају облике седам падежа (у традиционалном поретку): номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал, локатив.

Облици номинатива и вокатива су у множини свих именица једнаки, као и облици датива, инструментала и локатива.

Код именица средњег рода акузатив је једнак номинативу и у једнини и у множини. Акузатив једнине именица мушког рода прве деклинације једнак је генитиву, ако означавају живо, или пак номинативу, ако означавају неживо.