Никола I Горјански — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Поправљене везе: Хорвати → Хорвати (породица)
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 28: Ред 28:
}}
}}


'''Никола I Горјански''', такође познат и као '''Никола I Гара'''<ref>Историјска енциклопедија</ref> или '''Никола Горјански Старији''' ([[Мађарски језик|Мађарски]]: Garai I Miklós; око 1325. - 25. јул 1386.) је био [[Мачванска бановина|мачвански бан]] (1359-1375) и угарски [[Надор (титула)|палатин]] (1375-1386). Био је један од водећих угарских барона током владавине [[Угарско краљевство|угарског]] краља [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]. Истакао се у грађанском рату у Угарској стајући на страну краљице [[Марија Угарска|Марије]] и њене мајке [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]]. Погубљен је 1386. године.
'''Никола I Горјански''', такође познат и као '''Никола I Гара'''<ref>Историјска енциклопедија</ref> или '''Никола Горјански Старији''' ([[Мађарски језик|Мађарски]]: Garai I Miklós; око 1325—25. јул 1386.) је био [[Мачванска бановина|мачвански бан]] (1359-1375) и угарски [[Надор (титула)|палатин]] (1375-1386). Био је један од водећих угарских барона током владавине [[Угарско краљевство|угарског]] краља [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]. Истакао се у грађанском рату у Угарској стајући на страну краљице [[Марија Угарска|Марије]] и њене мајке [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]]. Погубљен је 1386. године.


== Успон ==
== Успон ==
[[Датотека:Louis I (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Лајош Анжујски]]
[[Датотека:Louis I (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Лајош Анжујски]]
Никола Горјански је био син [[Андрија Горјански|Андрије Горјанског]] и његове супруге, ћерке Ласла Невнаија. Рођен је око 1325. године<ref>Markó 2000, p. 219.</ref>. Његов стриц, [[Павле Горјански]], био је мачвански бан од 1320. до 1328. године и један од водећих угарских барона током владавина [[Карло Роберт|Карла Роберта]] и [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]<ref>Engel 1996, p. 27.</ref>. Николина каријера отпочела је 1359. године када га је Лајош поставио за мачванског бана<ref>Engel 2001, p. 189.</ref>. Као мачвански бан, Никола је дошао на чело [[Бачко-бодрошка жупанија|Бачко-бодрошке]], [[Барањска жупанија (бивша)|барањске]], [[Сремска жупанија|сремске]], [[веспремска жупанија|веспремске]] и жупаније [[Валкошка жупанија|Валко]]<ref>Engel 1996, p. 28.</ref>. Никола је 1369. године предводио угарску војску против [[Владислав I Влашки|Владислава I Влашког]] који је подигао устанак против Лајошеве власти и поразио угарску војску предвођено трансилванским војводом [[Никола Лакфи|Николом Лакфијем]]<ref>Markó 2000, p. 219.</ref>.
Никола Горјански је био син [[Андрија Горјански|Андрије Горјанског]] и његове супруге, ћерке Ласла Невнаија. Рођен је око 1325. године{{sfn|Markó|2000|p=219}}. Његов стриц, [[Павле Горјански]], био је мачвански бан од 1320. до 1328. године и један од водећих угарских барона током владавина [[Карло Роберт|Карла Роберта]] и [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Анжујског]]{{sfn|Engel|1996|p=27}}. Николина каријера отпочела је 1359. године када га је Лајош поставио за мачванског бана{{sfn|Engel|2001|p=189}}. Као мачвански бан, Никола је дошао на чело [[Бачко-бодрошка жупанија|Бачко-бодрошке]], [[Барањска жупанија (бивша)|барањске]], [[Сремска жупанија|сремске]], [[веспремска жупанија|веспремске]] и жупаније [[Валкошка жупанија|Валко]]{{sfn|Engel|1996|p=28}}. Никола је 1369. године предводио угарску војску против [[Владислав I Влашки|Владислава I Влашког]] који је подигао устанак против Лајошеве власти и поразио угарску војску предвођено трансилванским војводом [[Никола Лакфи|Николом Лакфијем]]{{sfn|Markó|2000|p=219}}.


Никола Горјански је 1375. године учествовао у првој угарској [[Османско-угарски сукоби|кампањи]] против Османлија. Турска војска поражена је у Влашкој<ref>Markó 2000, p. 219.</ref>. Подржан од стране Лајошеве супруге, [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]], Никола је 1376. године постављен за палатина<ref>Engel 2001, p. 4.</ref>. Истовремено је постао и жупан (испан) [[Пожунска жупанија|Пожуна]], [[Чанадска жупанија|Чанада]], [[Ковинска жупанија|Ковина]], [[Карашко-северинска жупанија|Карашко-северинске]] и [[Тамишка жупанија|Тамишке жупаније]]<ref>Engel 2001, p. 173</ref>. Горјански је потиснуо све оне који су се противили његовом успону, попут трансилванијског војводе [[Стефан Лакфи|Стефана Лакфија]]. Стефан је пао у немилост краља док је био на ходочашћу у Светој земљи. Са друге стране, један од Николиних савезника, [[Димитрије од Острогона|Димитрије]], постао је 1378. године надбискуп Острогона и кардинал, иако је највероватније рођен у сељачкој породици<ref>Engel 2001, p. 189</ref>.
Никола Горјански је 1375. године учествовао у првој угарској [[Османско-угарски сукоби|кампањи]] против Османлија. Турска војска поражена је у Влашкој{{sfn|Markó|2000|p=219}}. Подржан од стране Лајошеве супруге, [[Јелисавета Котроманић|Јелисавете]], Никола је 1376. године постављен за палатина{{sfn|Engel|2001|p=4}}. Истовремено је постао и жупан (испан) [[Пожунска жупанија|Пожуна]], [[Чанадска жупанија|Чанада]], [[Ковинска жупанија|Ковина]], [[Карашко-северинска жупанија|Карашко-северинске]] и [[Тамишка жупанија|Тамишке жупаније]]{{sfn|Engel|2001|p=173}}. Горјански је потиснуо све оне који су се противили његовом успону, попут трансилванијског војводе [[Стефан Лакфи|Стефана Лакфија]]. Стефан је пао у немилост краља док је био на ходочашћу у Светој земљи. Са друге стране, један од Николиних савезника, [[Димитрије од Острогона|Димитрије]], постао је 1378. године надбискуп Острогона и кардинал, иако је највероватније рођен у сељачкој породици{{sfn|Engel|2001|p=189}}.


== Оснос са српском државом ==
== Оснос са српском државом ==
Брз успон [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]], наследника [[Vojislav Vojinović|Војислава Војиновића]], након 1367. године приписује се помоћи коју му је пружио мачвански бан<ref>ИСН (1999), стр. 593-4</ref>. У [[Дубровачка република|дубровачким]] документима Никола Алтомановић је "велики пријатељ Николе Горјанског"<ref>Михаљчић (1989), стр. 159</ref>. Горјански је дошао у сукоб и са [[Санко Милтеновић|Санком Милтеновићем]] што је довело до сукоба између угарског краља Лајоша и босанског бана [[Твртко I|Твртка]] (1364). [[Мавро Орбин]] у свом "Краљевству Словена" пише да је Лајош подстакао стварање савеза између Твртка и [[Моравска кнежевина|моравског]] кнеза [[Лазар Хребељановић|Лазара Хребељановића]] против Николе Алтомановића када се жупан удружио са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] и [[Балшићи]]ма у нападу на Котор, Дубровник и Драч (1372). Лајош је Твртку и Лазару ставио на располагање 1000 војника мачванског бана Николе Горјанског<ref>Динић (1932). стр. 25-6</ref>. Истовремено је Никола Горјански уговорио брак између свог малолетног сина [[Никола II Горјански|Николе II]] и Лазареве ћерке [[Теодора Лазаревић|Теодоре]]. Није у потпуности разјашњено када се Теодора удала за Николу Горјанског Млађег. [[Иларион Руварац]] је претпостављао да је венчање обављено 1378/9. године. [[Миодраг Пурковић]] је прихватио мишљење Руварца док је [[Раде Михаљчић]] сматрао да је до брака дошло годину или две након што се Теодорина сестра [[Драгана Лазаревић Шишман|Драгана]] удала за Александра, сина бугарског цара [[Јован Шишман|Јована Шишмана]] (1386). Уколико је Руварчева претпоставка тачна, Лазареве родбинске везе могле су бити мотив за уплитање Лазара у грађански рат у Угарској који је избио након Лајошеве смрти<ref>Пурковић (1957), стр. 105</ref>. Ипак, Никола Горјански Старији је био и главни саветник краљице [[Марија Угарска|Марије]] коју су 1386. године погубиле управо присталице [[Анжујци|напуљске]] странке.
Брз успон [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]], наследника [[Vojislav Vojinović|Војислава Војиновића]], након 1367. године приписује се помоћи коју му је пружио мачвански бан<ref>ИСН (1999), pp. 593-4</ref>. У [[Дубровачка република|дубровачким]] документима Никола Алтомановић је "велики пријатељ Николе Горјанског"<ref>Михаљчић (1989), pp. 159</ref>. Горјански је дошао у сукоб и са [[Санко Милтеновић|Санком Милтеновићем]] што је довело до сукоба између угарског краља Лајоша и босанског бана [[Твртко I|Твртка]] (1364). [[Мавро Орбин]] у свом "Краљевству Словена" пише да је Лајош подстакао стварање савеза између Твртка и [[Моравска кнежевина|моравског]] кнеза [[Лазар Хребељановић|Лазара Хребељановића]] против Николе Алтомановића када се жупан удружио са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] и [[Балшићи]]ма у нападу на Котор, Дубровник и Драч (1372). Лајош је Твртку и Лазару ставио на располагање 1000 војника мачванског бана Николе Горјанског<ref>Динић (1932). стр. 25-6</ref>. Истовремено је Никола Горјански уговорио брак између свог малолетног сина [[Никола II Горјански|Николе II]] и Лазареве ћерке [[Теодора Лазаревић|Теодоре]]. Није у потпуности разјашњено када се Теодора удала за Николу Горјанског Млађег. [[Иларион Руварац]] је претпостављао да је венчање обављено 1378/9. године. [[Миодраг Пурковић]] је прихватио мишљење Руварца док је [[Раде Михаљчић]] сматрао да је до брака дошло годину или две након што се Теодорина сестра [[Драгана Лазаревић Шишман|Драгана]] удала за Александра, сина бугарског цара [[Јован Шишман|Јована Шишмана]] (1386). Уколико је Руварчева претпоставка тачна, Лазареве родбинске везе могле су бити мотив за уплитање Лазара у грађански рат у Угарској који је избио након Лајошеве смрти<ref>Пурковић (1957), pp. 105</ref>. Ипак, Никола Горјански Старији је био и главни саветник краљице [[Марија Угарска|Марије]] коју су 1386. године погубиле управо присталице [[Анжујци|напуљске]] странке.


== Грађански рат у Угарској ==
== Грађански рат у Угарској ==
[[Датотека:Mary (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Марија Угарска]]
[[Датотека:Mary (Chronica Hungarorum).jpg|250px|мини|лево|Марија Угарска]]
Лајош је умро 11. септембра 1382. године. Марија, његова ћерка, наследила га је на престолу. [[Јелисавета Котроманић|Јелисавета]], Маријина мајка, је деловала као регент. Краљевством су фактички управљали Никола Горјански и кардинал Димитрије<ref>Engel 2001, p. 195</ref>. Горјански је затворио свог последњег моћнијег противника, Петра Кудара, владара Галиције, оптужујући га за издају. Регентство Јелисавете изазвало је незадовољство у племству. Иступила су барем тројица претендената на круну<ref>Engel 2001, pp. 195-196</ref>. Једна фракција, предвођена [[Ivan Paližna|Иваном Палижном]], хоспиталским игуманом Вране, стала је на страну [[Карло III Напуљски|Карла III Напуљској]], последњег мушког припадника династије Анжујаца. Друга фракција, предвођена [[Никола Шћећи|Николом Шћећијем]], подржала је [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]], [[Маркгрофовија Бранденбург|маркгрофа Бранденбурга]] и вереника Марије Угарске<ref>Kontler 1999, p. 101</ref>. Трећу фракцију представљали су Јелисавета Котроманић и Никола Горјански. Они су желели да вере краљицу Марију за [[Луј I од Орлеана|Луја I од Орлеана]], сина француског краља [[Шарл V Мудри|Шарла V]] и [[Џоана Бурбон|Џоане Бурбон]]<ref>Engel 2001, p. 196</ref>.
Лајош је умро 11. септембра 1382. године. Марија, његова ћерка, наследила га је на престолу. [[Јелисавета Котроманић|Јелисавета]], Маријина мајка, је деловала као регент. Краљевством су фактички управљали Никола Горјански и кардинал Димитрије{{sfn|Engel|2001|p=195}}. Горјански је затворио свог последњег моћнијег противника, Петра Кудара, владара Галиције, оптужујући га за издају. Регентство Јелисавете изазвало је незадовољство у племству. Иступила су барем тројица претендената на круну<ref>{{harvnb|Engel|2001|pp=195-196}}</ref>. Једна фракција, предвођена [[Ivan Paližna|Иваном Палижном]], хоспиталским игуманом Вране, стала је на страну [[Карло III Напуљски|Карла III Напуљској]], последњег мушког припадника династије Анжујаца. Друга фракција, предвођена [[Никола Шћећи|Николом Шћећијем]], подржала је [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]], [[Маркгрофовија Бранденбург|маркгрофа Бранденбурга]] и вереника Марије Угарске{{sfn|Kontler|1999|p=101}}. Трећу фракцију представљали су Јелисавета Котроманић и Никола Горјански. Они су желели да вере краљицу Марију за [[Луј I од Орлеана|Луја I од Орлеана]], сина француског краља [[Шарл V Мудри|Шарла V]] и [[Џоана Бурбон|Џоане Бурбон]]{{sfn|Engel|2001|p=196}}.


Веридба Марије и Луја договорена је за почетак 1384. године. Никола Шћећи је отказао послушност регентици августа исте године. Жигмунд је 1386. године отишао у Чешку, али се вратио када је армију преузео његов брат [[Вацлав IV]]. У међувремену је [[Павле Хорват]], загребачки бискуп и некадашњи присталица Николе Горјанског, позвао Карла Напуљског у Угарску<ref>Engel 2001, p. 197</ref>. Његов долазак приморао је Јелисавету да одустане од планова склапања брака између Марије и Луја. У складу са новом политиком, Јелисавета је септембра 1385. године сменила Николу Горјанског и палатинским достојанством је именовала Николу Шћећија<ref>Engel 2001, p. 197</ref>.
Веридба Марије и Луја договорена је за почетак 1384. године. Никола Шћећи је отказао послушност регентици августа исте године. Жигмунд је 1386. године отишао у Чешку, али се вратио када је армију преузео његов брат [[Вацлав IV]]. У међувремену је [[Павле Хорват]], загребачки бискуп и некадашњи присталица Николе Горјанског, позвао Карла Напуљског у Угарску{{sfn|Engel|2001|p=197}}. Његов долазак приморао је Јелисавету да одустане од планова склапања брака између Марије и Луја. У складу са новом политиком, Јелисавета је септембра 1385. године сменила Николу Горјанског и палатинским достојанством је именовала Николу Шћећија{{sfn|Engel|2001|p=197}}.






== Смрт ==
== Смрт ==
Жигмунд се оженио Маријом октобра исте године. Карло Напуљски је, у међувремену, наставио своју инвазију. Његове присталице прогласиле су га за краља. Жигмунд је схватио снагу свог противника те је напустио Угарску. Карло је крунисан за угарског краља 31. децембра 1385. године. Никола Горјански је остао упамћен по томе што је храбро бранио краљицу Марију и њену мајку Јелисавету од [[Хорвати (породица)|Хорвата]] ([[Петар Хорват|Петра]] и Павла) који су послати да их заробе. Због тога је погубљен 25. јула 1386. године<ref>Kontler 1999, p. 101</ref><ref>Engel 2001, p. 197</ref>.
Жигмунд се оженио Маријом октобра исте године. Карло Напуљски је, у међувремену, наставио своју инвазију. Његове присталице прогласиле су га за краља. Жигмунд је схватио снагу свог противника те је напустио Угарску. Карло је крунисан за угарског краља 31. децембра 1385. године. Никола Горјански је остао упамћен по томе што је храбро бранио краљицу Марију и њену мајку Јелисавету од [[Хорвати (породица)|Хорвата]] ([[Петар Хорват|Петра]] и Павла) који су послати да их заробе. Због тога је погубљен 25. јула 1386. године{{sfn|Kontler|1999|p=101}}{{sfn|Engel|2001|p=197}}.


== Потомство ==
== Потомство ==
Никола Горјански је имао четворо деце:
Никола Горјански је имао четворо деце:
* [[Никола II Горјански]] (око 1367 - 1433), палатин (1402-1433), зет Жигмунда Луксембуршког<ref>Markó 2000, pp. 219-220</ref>.
* [[Никола II Горјански]] (око 1367—1433.), палатин (1402-1433), зет Жигмунда Луксембуршког<ref>{{harvnb|Markó|2000|pp=219-220}}</ref>.
* Јован (рођен око 1371 - умро пре 9. априла 1428), тамишки жупан (1402-1417), жупан (испан) Пожуна (1411-1417) и бан Озоре. Отац је босанске краљице [[Doroteja Jovanova Gorjanska|Доротеје]].
* Јован (рођен око 1371 - умро пре 9. априла 1428), тамишки жупан (1402-1417), жупан (испан) Пожуна (1411-1417) и бан Озоре. Отац је босанске краљице [[Doroteja Jovanova Gorjanska|Доротеје]].
* Јелена, удала се за Николу II Шћећија пре 1398. године.
* Јелена, удала се за Николу II Шћећија пре 1398. године.
* Доротеја (умрла 21. априла 1425), удата за [[Никола Франкопан|Николу Франкопана]], бана Далмације и Хрватске<ref>Markó 2000, p. 312</ref>.
* Доротеја (умрла 21. априла 1425), удата за [[Никола Франкопан|Николу Франкопана]], бана Далмације и Хрватске{{sfn|Markó|2000|p=312}}.


== Референце ==
== Референце ==
{{Reflist|3}}
{{reflist|3}}


== Извори ==
== Извори ==
Ред 66: Ред 66:
* [http://www.istorijskabiblioteka.com/art:teodora-kci-kneza-lazara Теодора Лазаревић], историјска библиотека
* [http://www.istorijskabiblioteka.com/art:teodora-kci-kneza-lazara Теодора Лазаревић], историјска библиотека
* М. А. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн (1957)
* М. А. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн (1957)
* Engel, Pál (1996). ''Magyarország világi archontológiája, 1301–1457, I.'' ("Secular Archontology of Hungary, 1301–1457, Volume I"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. ISBN 963-8312-44-0.
* {{cite book|last=Engel|first=Pál|title=Magyarország világi archontológiája, 1301–1457, I.|location=|publisher=("Secular Archontology of Hungary, 1301–1457, Volume I"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest|year=1996|id=ISBN 963-8312-44-0|pages=}}
* Engel, Pál (2001). ''The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526''. I.B. Tauris Publishers. ISBN 1-86064-061-3.
* {{cite book|last=Engel|first=Pál|title=The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526|location=|publisher=I.B. Tauris Publishers|year=2001|id=ISBN 1-86064-061-3|pages=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Fine|first=John Van Antwerp|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|url=http://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5}}
* {{Cite book |ref= harv|last=Fine|first=John Van Antwerp|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|url=http://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5}}
* Kontler, László (1999). ''Millennium in Central Europe: A History of Hungary''. Atlantisz Publishing House. ISBN 963-9165-37-9.
* {{cite book|last=Kontler|first=László|title=Millennium in Central Europe: A History of Hungary|location=|publisher=Atlantisz Publishing House|year=1999|id=ISBN 963-9165-37-9|pages=}}
* Markó, László (2000). ''A magyar állam főméltóságai Szent Istvántól napjainkig: Életrajzi Lexikon'' ("Great Officers of State in Hungary from King Saint Stephen to Our Days: A Biographical Encyclopedia"). Magyar Könyklub. ISBN 963-547-085-1
* Markó, László (2000). ''A magyar állam főméltóságai Szent Istvántól napjainkig: Életrajzi Lexikon'' ("Great Officers of State in Hungary from King Saint Stephen to Our Days: A Biographical Encyclopedia"). Magyar Könyklub. {{page|year=|isbn=963-547-085-1|pages=}}


{{S-start}}
{{S-start}}

Верзија на датум 26. фебруар 2017. у 06:05

Никола Горјански
Никола Горјански брани краљицу Марију и њену мајку Јелисавету од Хорвата
Лични подаци
Датум рођењаоко 1325.
Место рођењаУгарско краљевство
Датум смрти25. јул 1386. године
Место смртиЂаково, Угарско краљевство
Породица
Супружникнепознато
Потомствочетворо деце (види доле) укључујући и Николу Горјанског Млађег
РодитељиАндрија Горјански
ћерка Ласла Невнаија
ДинастијаГорјански
Мачвански бан
Период1359-1375
ПретходникНикола Чак
НаследникИваниш Хорват
Угарски палатин
Период1375-1386
ПретходникЕмерик Лакфи
НаследникНикола Шћећи

Никола I Горјански, такође познат и као Никола I Гара[1] или Никола Горјански Старији (Мађарски: Garai I Miklós; око 1325—25. јул 1386.) је био мачвански бан (1359-1375) и угарски палатин (1375-1386). Био је један од водећих угарских барона током владавине угарског краља Лајоша I Анжујског. Истакао се у грађанском рату у Угарској стајући на страну краљице Марије и њене мајке Јелисавете. Погубљен је 1386. године.

Успон

Лајош Анжујски

Никола Горјански је био син Андрије Горјанског и његове супруге, ћерке Ласла Невнаија. Рођен је око 1325. године[2]. Његов стриц, Павле Горјански, био је мачвански бан од 1320. до 1328. године и један од водећих угарских барона током владавина Карла Роберта и Лајоша I Анжујског[3]. Николина каријера отпочела је 1359. године када га је Лајош поставио за мачванског бана[4]. Као мачвански бан, Никола је дошао на чело Бачко-бодрошке, барањске, сремске, веспремске и жупаније Валко[5]. Никола је 1369. године предводио угарску војску против Владислава I Влашког који је подигао устанак против Лајошеве власти и поразио угарску војску предвођено трансилванским војводом Николом Лакфијем[2].

Никола Горјански је 1375. године учествовао у првој угарској кампањи против Османлија. Турска војска поражена је у Влашкој[2]. Подржан од стране Лајошеве супруге, Јелисавете, Никола је 1376. године постављен за палатина[6]. Истовремено је постао и жупан (испан) Пожуна, Чанада, Ковина, Карашко-северинске и Тамишке жупаније[7]. Горјански је потиснуо све оне који су се противили његовом успону, попут трансилванијског војводе Стефана Лакфија. Стефан је пао у немилост краља док је био на ходочашћу у Светој земљи. Са друге стране, један од Николиних савезника, Димитрије, постао је 1378. године надбискуп Острогона и кардинал, иако је највероватније рођен у сељачкој породици[4].

Оснос са српском државом

Брз успон Николе Алтомановића, наследника Војислава Војиновића, након 1367. године приписује се помоћи коју му је пружио мачвански бан[8]. У дубровачким документима Никола Алтомановић је "велики пријатељ Николе Горјанског"[9]. Горјански је дошао у сукоб и са Санком Милтеновићем што је довело до сукоба између угарског краља Лајоша и босанског бана Твртка (1364). Мавро Орбин у свом "Краљевству Словена" пише да је Лајош подстакао стварање савеза између Твртка и моравског кнеза Лазара Хребељановића против Николе Алтомановића када се жупан удружио са Млетачком републиком и Балшићима у нападу на Котор, Дубровник и Драч (1372). Лајош је Твртку и Лазару ставио на располагање 1000 војника мачванског бана Николе Горјанског[10]. Истовремено је Никола Горјански уговорио брак између свог малолетног сина Николе II и Лазареве ћерке Теодоре. Није у потпуности разјашњено када се Теодора удала за Николу Горјанског Млађег. Иларион Руварац је претпостављао да је венчање обављено 1378/9. године. Миодраг Пурковић је прихватио мишљење Руварца док је Раде Михаљчић сматрао да је до брака дошло годину или две након што се Теодорина сестра Драгана удала за Александра, сина бугарског цара Јована Шишмана (1386). Уколико је Руварчева претпоставка тачна, Лазареве родбинске везе могле су бити мотив за уплитање Лазара у грађански рат у Угарској који је избио након Лајошеве смрти[11]. Ипак, Никола Горјански Старији је био и главни саветник краљице Марије коју су 1386. године погубиле управо присталице напуљске странке.

Грађански рат у Угарској

Марија Угарска

Лајош је умро 11. септембра 1382. године. Марија, његова ћерка, наследила га је на престолу. Јелисавета, Маријина мајка, је деловала као регент. Краљевством су фактички управљали Никола Горјански и кардинал Димитрије[12]. Горјански је затворио свог последњег моћнијег противника, Петра Кудара, владара Галиције, оптужујући га за издају. Регентство Јелисавете изазвало је незадовољство у племству. Иступила су барем тројица претендената на круну[13]. Једна фракција, предвођена Иваном Палижном, хоспиталским игуманом Вране, стала је на страну Карла III Напуљској, последњег мушког припадника династије Анжујаца. Друга фракција, предвођена Николом Шћећијем, подржала је Жигмунда Луксембуршког, маркгрофа Бранденбурга и вереника Марије Угарске[14]. Трећу фракцију представљали су Јелисавета Котроманић и Никола Горјански. Они су желели да вере краљицу Марију за Луја I од Орлеана, сина француског краља Шарла V и Џоане Бурбон[15].

Веридба Марије и Луја договорена је за почетак 1384. године. Никола Шћећи је отказао послушност регентици августа исте године. Жигмунд је 1386. године отишао у Чешку, али се вратио када је армију преузео његов брат Вацлав IV. У међувремену је Павле Хорват, загребачки бискуп и некадашњи присталица Николе Горјанског, позвао Карла Напуљског у Угарску[16]. Његов долазак приморао је Јелисавету да одустане од планова склапања брака између Марије и Луја. У складу са новом политиком, Јелисавета је септембра 1385. године сменила Николу Горјанског и палатинским достојанством је именовала Николу Шћећија[16].


Смрт

Жигмунд се оженио Маријом октобра исте године. Карло Напуљски је, у међувремену, наставио своју инвазију. Његове присталице прогласиле су га за краља. Жигмунд је схватио снагу свог противника те је напустио Угарску. Карло је крунисан за угарског краља 31. децембра 1385. године. Никола Горјански је остао упамћен по томе што је храбро бранио краљицу Марију и њену мајку Јелисавету од Хорвата (Петра и Павла) који су послати да их заробе. Због тога је погубљен 25. јула 1386. године[14][16].

Потомство

Никола Горјански је имао четворо деце:

  • Никола II Горјански (око 1367—1433.), палатин (1402-1433), зет Жигмунда Луксембуршког[17].
  • Јован (рођен око 1371 - умро пре 9. априла 1428), тамишки жупан (1402-1417), жупан (испан) Пожуна (1411-1417) и бан Озоре. Отац је босанске краљице Доротеје.
  • Јелена, удала се за Николу II Шћећија пре 1398. године.
  • Доротеја (умрла 21. априла 1425), удата за Николу Франкопана, бана Далмације и Хрватске[18].

Референце

  1. ^ Историјска енциклопедија
  2. ^ а б в Markó 2000, стр. 219.
  3. ^ Engel 1996, стр. 27.
  4. ^ а б Engel 2001, стр. 189.
  5. ^ Engel 1996, стр. 28.
  6. ^ Engel 2001, стр. 4.
  7. ^ Engel 2001, стр. 173.
  8. ^ ИСН (1999), pp. 593-4
  9. ^ Михаљчић (1989), pp. 159
  10. ^ Динић (1932). стр. 25-6
  11. ^ Пурковић (1957), pp. 105
  12. ^ Engel 2001, стр. 195.
  13. ^ Engel 2001, стр. 195–196
  14. ^ а б Kontler 1999, стр. 101.
  15. ^ Engel 2001, стр. 196.
  16. ^ а б в Engel 2001, стр. 197.
  17. ^ Markó 2000, стр. 219–220
  18. ^ Markó 2000, стр. 312.

Извори

  • Раде Михаљчић, Крај српског царства, Издавачко-графички завод, Београд (1989), друго издање
  • Михаило Динић, О Николи Алтомановићу, Друштвени и историјски списи 40, Београд (1932)
  • Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
  • Теодора Лазаревић, историјска библиотека
  • М. А. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн (1957)
  • Engel, Pál (1996). Magyarország világi archontológiája, 1301–1457, I. ("Secular Archontology of Hungary, 1301–1457, Volume I"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. ISBN 963-8312-44-0. 
  • Engel, Pál (2001). The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. I.B. Tauris Publishers. ISBN 1-86064-061-3. 
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
  • Kontler, László (1999). Millennium in Central Europe: A History of Hungary. Atlantisz Publishing House. ISBN 963-9165-37-9. 
  • Markó, László (2000). A magyar állam főméltóságai Szent Istvántól napjainkig: Életrajzi Lexikon ("Great Officers of State in Hungary from King Saint Stephen to Our Days: A Biographical Encyclopedia"). Magyar Könyklub. ISBN 963-547-085-1.
Никола I
Рођење: око 1325 Смрт: 25. јул 1386.
Политичке функције
Мачвански бан
1359–1375
Угарски палатин
1375–1385
Томас Сентђорђи
 Бан Хрватске и Далмације
1385–1386
Стефан Лосонко
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_I_Горјански&oldid=12425108”