Ђурађ I Балшић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м razne ispravke
Autobot (разговор | доприноси)
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 36: Ред 36:
Ђурађ и [[Балшићи]] су били блиско повезани родбинским везама са краљем [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашином]]{{Напомена|Ђурађ и његов брат [[Страцимир Балшић|Страцимир]] су били ожењени [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашиновим]] ћеркама, Оливером и Милицом.}}, што је довело до њиховог удруживања у борби против [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]]. Ђурађ је почетком [[Лето|лета]] [[1371]]. године примио у Скадру краља Вукашина и његовог сина [[Марко Краљевић|Марка]]<ref name="СД" />, који су дошли са својим снагама. Њихове припреме за напад ка [[Оногошт]]у, прекинуле су вести о упадима [[Османлије|Османлија]] у област Вукашиновог брата, деспота [[Угљеша Мрњавчевић|Угљеше]], због чега су се Мрњавчевићи повукли из Зете и упутили ка [[Сер (град)|Серу]].
Ђурађ и [[Балшићи]] су били блиско повезани родбинским везама са краљем [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашином]]{{Напомена|Ђурађ и његов брат [[Страцимир Балшић|Страцимир]] су били ожењени [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашиновим]] ћеркама, Оливером и Милицом.}}, што је довело до њиховог удруживања у борби против [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]]. Ђурађ је почетком [[Лето|лета]] [[1371]]. године примио у Скадру краља Вукашина и његовог сина [[Марко Краљевић|Марка]]<ref name="СД" />, који су дошли са својим снагама. Њихове припреме за напад ка [[Оногошт]]у, прекинуле су вести о упадима [[Османлије|Османлија]] у област Вукашиновог брата, деспота [[Угљеша Мрњавчевић|Угљеше]], због чега су се Мрњавчевићи повукли из Зете и упутили ка [[Сер (град)|Серу]].


После слома браће Мрњавчевића у [[Маричка битка|Маричкој бици]], [[26. септембар|26.09.]][[1371]]. године, Балшићи су упали у њихове земље и проширили своју власт на [[Пећ]] и [[Призрен]], а после [[Страцимир Балшић|Страцимирове]] смрти [[1372]]. године, Ђурађ преузима вођство међу Балшићима<ref name="СД" />. Он је власт своје породице проширио на залеђе Дубровника, [[Конавли|Конавље]], [[Требиње]] и [[Драчевица (жупа)|Драчевицу]] ([[1373]]), али су те области [[1377]]. године пришле [[Бановина Босна|бану Босне]] [[Стефан Твртко I Котроманић|Твртку]]<ref name="СД" />.
После слома браће Мрњавчевића у [[Маричка битка|Маричкој бици]], [[26. септембар|26.09.]]1371. године, Балшићи су упали у њихове земље и проширили своју власт на [[Пећ]] и [[Призрен]], а после [[Страцимир Балшић|Страцимирове]] смрти [[1372]]. године, Ђурађ преузима вођство међу Балшићима<ref name="СД" />. Он је власт своје породице проширио на залеђе Дубровника, [[Конавли|Конавље]], [[Требиње]] и [[Драчевица (жупа)|Драчевицу]] ([[1373]]), али су те области [[1377]]. године пришле [[Бановина Босна|бану Босне]] [[Стефан Твртко I Котроманић|Твртку]]<ref name="СД" />.


Преминуо је [[13. јануар|13.01.]][[1378]]. године<ref name="СД" />, а власт над државом Балшића, преузео је његов преостали брат, [[Балша II Балшић|Балша II]].
Преминуо је [[13. јануар|13.01.]][[1378]]. године<ref name="СД" />, а власт над државом Балшића, преузео је његов преостали брат, [[Балша II Балшић|Балша II]].

Верзија на датум 27. фебруар 2017. у 05:53

Ђурађ I Балшић
Грб
Лични подаци
Датум смрти13. јануар 1378.
Место смртиСкадар,
Породица
СупружникОливера Мрњавчевић, Теодора Дејановић
ПотомствоКонстантин Балшић, Giorgio de' Buondelmonti
РодитељиБалша I

Ђурађ I Балшић (срп. Гюргь Балшикь) је био српски великаш из династије Балшића.

Поседи Балшића (1372—1378)
Ширење посједа Балшића и бановине Босне, након пропасти Николе Алтомановића(Војиновића) у сукобу са Коалицијом
Годину дана прије своје смрти, Ђурађ I Балшић губи послушност у жупама Драчевица, Конавле и Требиње, које преузима босански бан (од октобра 1377. краљ) Твртко I.

Заједно са браћом (Страцимиром и Балшом) и оцем (Балшом) проширио је власт своје породице на Скадар (1360) и предео између Скадарског језера и Јадранског мора, а највероватније и на град Бар[1]. Они су 1361. године постали почасни дубровачки грађани, а наредне године и млетачки.

Током рата између Србије (Војислава Војиновића) и Дубровника (1361—1362), Балшићи су стали на страну Дубровчана. Већ 1363. године отпочели су сукоби на југу њихових поседа, против кнеза Карла Топије. Током њих, Ђурађ је у пролеће 1364. године заробљен[1], а пуштен је, уз откуп, након склапања мира 1366. године, уз посредовање Дубровчана.

Ђурађ се 1369. године, заједно са браћом, обавезао да ће прећи у католичанство, у покушају да уз подршку Папства ојачају и прошире своју државу.

Ђурађ и Балшићи су били блиско повезани родбинским везама са краљем Вукашином[а], што је довело до њиховог удруживања у борби против Николе Алтомановића. Ђурађ је почетком лета 1371. године примио у Скадру краља Вукашина и његовог сина Марка[1], који су дошли са својим снагама. Њихове припреме за напад ка Оногошту, прекинуле су вести о упадима Османлија у област Вукашиновог брата, деспота Угљеше, због чега су се Мрњавчевићи повукли из Зете и упутили ка Серу.

После слома браће Мрњавчевића у Маричкој бици, 26.09.1371. године, Балшићи су упали у њихове земље и проширили своју власт на Пећ и Призрен, а после Страцимирове смрти 1372. године, Ђурађ преузима вођство међу Балшићима[1]. Он је власт своје породице проширио на залеђе Дубровника, Конавље, Требиње и Драчевицу (1373), али су те области 1377. године пришле бану Босне Твртку[1].

Преминуо је 13.01.1378. године[1], а власт над државом Балшића, преузео је његов преостали брат, Балша II.

Ђурађ се женио два пута[2][3]:

Њу је после погибије њеног оца и стрица у Маричкој бици отерао и оженио се:

Поред њих, Ђурађ је имао и једног ванбрачног сина (Ђурђа), који се 10.03.1392. године помиње као млетачки грађанин.

Напомене

  1. ^ Ђурађ и његов брат Страцимир су били ожењени Вукашиновим ћеркама, Оливером и Милицом.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Балша I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Ђурађ I Балшић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. [[]]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

Спољашње везе

Владар Зете
(13721378)


Референце

Литература