Манастир Рмањ

Манастир Рмањ у Мартин Броду припада Бихаћко-петровачкој епархији. Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, жени грофа Улриха II Цељског.

Историја

Верује се да име манастира Рмња потиче од праславенске ријечи храмина, што значи обитавалиште. Ипак, у народу постоји и вјеровање да је манастир име добио Катаринином и Урлиховом сину Херману. За манастир Гомионицу такође је већ изнет став да потиче из доба пре турске окупације, али није свеједно да ли је основан за време или пре Јајачке бановине (сл. 86. 1). Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви би могли бити из 14. столећа), а сличност се састоји пре свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у ку- поли и одсуству пиластара (М. Шупут 1991).

Улаз у манастир

Рмањ

Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из 1443. године у време српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био седиште дабробосанске митрополије у другој половини 16. и првој половини 17. века. У њему је за то време столовало десет митрополита. Манастир је страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на територију Хабсбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили Марчу. Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав 18. век активан православни манастир у Босанској Крајини, све до 1785. године, када трпи нападе од турске стране, конаци су порушени, али је храм опстао. У првој половини 19. века манастир је без монаха.

Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића 1863. године. Беговска породица Куленовић искористила је слом устанка 1875. године да би поново девастирала манастир. Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог Артур Еванс, који у својим Илириским писмима описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 1883. године митрополит Сава Косановић. Манастир је активан до 1941. године када у њему од стране Усташа страда православни свештеник, протојереј Милан Поповић, који је служио у манастиру. На Велики четвртак 1944. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички Луфтвафе, будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале многе фреске. Манастир је стајао разорен до обнављања 1974. године на залагање далматинског епископа Стефана Боце.

Обнова манастира

По доласку на трон епископа епархије бихаћко-петровачке Епископа Хризостома Јевића отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени 1993. године, али су због ратних дешавања на просторима бивше Југославије усељени тек 2006. године. У јесен 1995. године манастир је био миниран и оскрњављен од стране Оружаних снага Републике Хрватске. У току операције Олуја, августа 1995. године братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило 1998. године када је почела обнова и санација, кров манастирске цркве је био упропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу СФОР-а разминирали су цркву.

Манојло Грбић у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље детаљно пише о њему познатим чињеницима о историји ове свете обитељи (издање 1990. г., Топуско, у једној књизи су репринт издање, све три, а ово је у првој).

Види још

• Мартин Брод

Спољашње везе

• Са сајта Епархије бихаћко-петровачке
• Фотографије унутрашњости у 360ВР техници
• [1]