Теодор Тарановски — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1: Ред 1:
'''Теодор Тарановски''' ([[25. мај]] [[1875]], [[Плоњск]] — [[23. јануар]] [[1936]], [[Београд]]) је био руски правник, и историчар који је након Руске револуције емигрирао у Краљевену Срба, Хрвата и Словенаца где је наставио своје научно стваралаштво.
'''Теодор Тарановски''' ([[25. мај]] [[1875]], [[Плоњск]] — [[23. јануар]] [[1936]], [[Београд]]) је био руски правник и историчар који је након [[Руска револуција|Руске револуције]] емигрирао у [[Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевену Срба, Хрвата и Словенаца]] где је наставио своје научно стваралаштво.


==Рани живот и школовање==
==Рани живот и школовање==

Верзија на датум 2. јануар 2008. у 20:18

Теодор Тарановски (25. мај 1875, Плоњск23. јануар 1936, Београд) је био руски правник и историчар који је након Руске револуције емигрирао у Краљевену Срба, Хрвата и Словенаца где је наставио своје научно стваралаштво.

Рани живот и школовање

Рођен је у мешовитој руско-пољској породици. Гимназију је завршио у Варшави и Правни факултет Руског универзитета. Професори су му били и чувени изучаваоци јужнословенског права Теодор Леонтовић и Теодор Зигељ. Прве научне радове објавио је још као студент. Магистар је постао 1899. и постављен је на место доцента на Катедри енциклопедије права варшавског универзитета.

Научни рад

Почетни успеси младог научника омогућили су му да предаје на више универзитета. Редовни професор постао је са 36 година након што је објавио монументално дело Догматика позитивног државног права у Француској за време старог режима. Понуду министра просвете да постане професор Петроградског универзитета одбио је уз образложење да не жели угледно место без претходног избора. Професор овог факултета постао је тек 1917. године.

Од 1920. до 1936. године био је професор на Правном фкаултету у Београду где је систематски испитавао српско средњовековно право нарочито Душанов законик. Није подлегао романтичарском заносу због чланова овог законика који су наизглед осликавали изузетно напредно друштво (рад Начело законитости у Законику цара Стефана Душана). Чланове који стављају закон изнад цара види више као одраз двладарско-правне идеологије него одраз правне праксе.[1] Бавио се упоређивањем различитих правних споменика средњовековног словенског права. Српској правној прошлости посветио је капитално дело Историја српског права у немањићкој држави. Међу његовом рукописном заоставштином налази се и довршена монографија о Душановом законику.

  1. ^ Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1997.